ZA I PROTIV VOZA

ZA I PROTIV VOZA

Piše: Klavdija

Ponedeljak, 02.11.2015.godine, Zvezdara teatar u Beogradu, Nova scena, predstava Voz. Treće izvođenje.

Zašto sam baš ovom predstavom otvorila svoju ličnu pozorišnu sezonu 2015./2016.? Pa eto, priznaću, razlog je s jedne strane površan i globalisti ga zovu crush on Sergej Trifunović. Za ove malo manje upućene to znači da mi je on simpatija. Videti ga na sceni odavno mi je želja. S druge strane, u reklami za predstavu ili, što bi opet ovi globalisti rekli, u trailer-u za predstavu, ima to pitanje koje postavlja Sergejev lik ''A zašto ne bi počeo iznova? Ne ispočetka, to su svi probali, nego iznova...'' Jako me zanimalo šta je dobio kao odgovor. I da li je odgovor kao moj...

Elem, rezervisala sam karte, i kad sam došla da ih preuzmem, gospođa u biletarnici, silno ljuta neka žena, dala mi je karte za sedišta u prvom redu. Radost neopisiva. Em Sergej, em ta dilema, i sve iz prvog reda. I da, tim redosledom. Već vidim kako bi Sergej prezrivo prokomentarisao osobu koja se sa svojih tridesetčetiri godine toliko ushiti oko nekog, pa makar i takvog, glumca, ali šta ću, eto, tako je. Dok je publika tražila svoja mesta i smeštala se, On je sedeo u ćošku bine i svirao gitaru. Desilo se tako da je baš taj ćošak s leve strane, a moje karte za mesta u prvom redu partera sa leve strane. Prošla sam tik pored njega, i od uzbuđenja, nisam ga ni pogledala. Srce mi je lupalo kao ludo. I da, možda tu ni nema mesta ovom kao. Uzbuđenje zbog te blizine zamenio je užas od iste. Kako ću, aman, išta videti i čuti, kad mi otkucaji srca bubnje u ušima?! Jeste, zbog nepoznate osobe sa televizije, pa šta?!

Ipak, malo precenih svoju tinejdžersku površnost. A i smeh i koketiranje gospođe sa moje desne strane, čija je tinejdžerska površnost, činilo mi se, odnela pobedu nad duhom, vratile su me sebi, i drugom razlogu mog boravka na tom mestu. Šta li je odgovor na pitanje iz one reklame s početka? Trailer-a.

A onda je Sergej prestao da svira, i nekako odjednom, prestao je da bude muškarac, predmet tihe čežnje. Postao je osoba koja je nekad negde pogrešno skrenula, i na pogrešnom putu, neizabranom naizgled, doživela težinu života sličnu tolikim drugim, možda veću od neke paralelne, a možda i manju, zavisno od mesta posmatrača. Ipak, baš tu, u toj težini, ili zahvaljujući njoj, našao je lakoću. Savršeno jednostavnu lakoću u postojanju. Tako blagosloven, jednog dana, sasvim slučajno, spasao je jednog uvenulog profesora, u telu  prekrasnog Voje Brajovića, od brzog voza kome je ovaj žudno hrlio u susret. Jednog dana, na nekoj železničkoj stanici, sreli su se tama i svetlost u posve neobičnim oblicima. I taj dan, uzvišen i proklet, proveli su zajedno u dijalogu. Svetlost i tama. Večiti derbi ljudske misli. ''Hoćeš da pričamo o fudbalu?'' Ali kako o trivijalnom, ima li za to prostora i vremena?!

Reći ću vam da je za mene teatar mesto gde se dešava magija. I jeste, znam, to je takva floskula, ali glupo je da tražim reči da to drugačije sročim, kad zapravo baš tako osećam. Ipak  magija je ponekad strašna, i nekad je sve što želite da pobegnete s mesta gde se dešava. Ja sam htela da pobegnem s predstave Voz. Na momente nisam mogla da dišem, doslovno. Na momente sam se pitala ima li ovo kraj, aman?!

''Ljudi, hej, pričajte o fudbalu, može li? Sergej, vidi, onaj tamo kucka poruke u pozorištu, a ovom ovamo zvoni telefon glasno, nije ga utišao. Vidi, znaš kako to prezireš. Hajde reci nam koliki smo primitivci, a mi ćemo tebi kako si arogantni kreten, i sve će biti kao uvek'' – vikala sam nemo sedeći ukočeno – ''Ili hajde da idemo kući, ionako nismo drugari''

Sad se ti što čitaš pitaš u čemu je fora sa ovim mojim tekstom, da li preporučuje ili ruži? Dragi prijatelju, apsolutno preporučuje. Ne gubi se dah od površnog, ne želiš da pobegneš od nečeg što te ne dotiče. Nije strašno ako nisi deo. Ali kad jesi... a ako razumeš o čemu se govori, onda jesi. A kad jesi, nesvesno, u sebi, izabereš tim za koji navijaš. Možeš li ga podneti? Možeš li podneti da se suočiš sa svojim razlozima?

Aplaudiram iz srži svog bića, na odabiru teksta, na režiji, na odabiru glumca, i na odličnoj interpretaciji. Namerno ne kažem glumi, jer ono što nam je poklonjeno mnogo je više od sjajne glume. Neizrecivo više.

Na kraju, sedeći u tramvaju koji vozi ka kući, prebirajući po glavi odeljke sa lakim notama, da malo odmorim od sebe, mislim kako imam nepogrešiv dar da odaberem simpatiju. Pa čak i kad bi se nekim proviđenjem, taj čudni čovek zagledao u mene, ja ništa ne bi znala njemu da kažem, sav bi moj duh izvetrio od strahopoštovanja, u najuzvišenijem smislu te reči.

Podelih svoj utisak, sasvim ličan, i simpatiju, sasvim ličnu. A ovo drugo samo zato što sam naučila od Holivuda da sve treba da sadrži neku ljubavnu priču, ili nešto tome nalik. Ovo moje je nalik, jer devojčice uvek maštaju, ma koliko godina imale.

I eto, gde god da ste se zatekli sad, bio to peron ili šine, svakako odvojite vreme da vidite Voz.

 

 

 

Komentari na blog (3)
Zve
Objavljeno:
Pa ovo se mora pogledati, obavezno!!! Bravo za tekst!
Di
Objavljeno:
Iskreno,nisam razmisljala o ovoj predstavi ali kako mi ovaj tekst dodje u ruke, "Voz" se gledati mora!!! Bravo!
Objavljeno:
apstolutno mogu da potpisem ove redove. potpuno delim impresije pisca ovog teksta o predstavi,
 

Napomena:
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu. BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.