Strah od kamiJona

Strah od kamiJona

Piše: Drašković Predrag

Apatičnu tišinu, neukusno luksuzne kancelarije, uznemiri iznenadni nalet promaje koja jurnu kroz prostoriju kao tajkunov sin na raskrsnici kroz crveno.

- Šta se ne radi? Začu se šeretski glas.

Na vratima, još uvek držeći se za kvaku, stajao je ON, Milorad. Krivudava i talasasta linijica formirana od usana davala je do znanja da je predsednik bio raspoložen.

- Evo svašta po malo. Odgovori savetnik iznenađen posetom, dok je pokušavao strelicom miša da pogodi X i ugasi prozor web stranice.

- Upravo sam sprovodio neko istraživanje o mladim devojkama i oblačenju kao pokazatelju ekonomske situacije u našoj dragoj Republici Srpskoj. Nastavi savetnik zbunjeno.

- Pa što su tu sve neke gole crni Miladine? Brecnu se predsednik, širom razrogačenih očiju, dok mu osmeh poprimi oblik linije koju je naškrabao EKG aparat.

- Nismo valjda toliko siromašni da sve te lepe devojke imaju samo za čarape sa tim nečim crnim oko butkica i te platforme namesto cipela? Nastavi Milorad ne skidajući pogled sa monitora.

- Ma neeee! Uzviknu savetnik i dalje vijajući neposlušnu strelicu po ekranu, boreći sa inčima ogromnog monitora.

- Ovo je uzorak iz zemalja u okruženju.

- Prema mojim istraživanjima mi puno bolje ekonomski stojimo. Stade u odbranu rezultata svojih istraživanja savetnik.

- Dobro, dobro.

- Pusti sad istraživanja, došao sam po tebe da malo izađemo među narod i prošetamo do onog novog restorančića „Granape“.

- Lepo sunčano vreme napolju, a mi se zavukli u ove kancelaretine i pretrgnu smo se od nerada. Veselo izdeklamova predsednik svom savetniku.

- Mogli bi zovnuti i Guzu da pođe sa nama.

- On strašno voli da je međ‘ narodom još od onda dok ih je okupljao u parku hipijevski obučene u odeću sa maskirnim modnim detaljima i zastavama. Reče Milorad, i okrenu se da izađe iz kancelarije.

- Mislite hipsterski! Začu se savetnikov glas kao iz bunara.

Milorad zastade i okrenu se tražeći uzrok udaljenosti izvora glasa i spazi Miladina zavučenog ispod stola dok mu je samo natrćeno dupe odavalo položaj.

- O Miladine, ‘ljeb te beli pojeo, šta to radiš ispod stola? manjačanskim glasom podviknu Milorad iznenađeno.

- Ma miš mi nešto da prostite šteka, a nije zgodno da neko vidi ovaj projekat na kome radim.

- Ako mogu Anđelu u Nemačkoj da špijuniraju, onda možda mogu i nas. Dopre do predsednika glas od ispod stola, koji osim što je bio dalek, ovaj put beše i zamršen u gomilu kablova.

- Dobro, dobro.

- Odoh ja da zovnem Guzu, pa te nas obadvojica čekamo ispred.

- A ti nemoj da te ubije struja, grom te ubiJo blesava. Doviknu Milorad i ode niz hodnik.

- Sve za domovinu! Začu se iz kancelarije, a odmah zatim odjeknu zvuk kao da se sudariše balvani bukve i oraha na brenti i jedno bolno „uff“.

Miloradovo i Guzino veselo čavrljanje prekinu Miladinova pojava, koja se češkala po bolnom mestu na glavi.

- Šta ti je Miladine? Zapanjeno ga upita Guza.

- Ništa što neće izlečiti dodatak na platu u vidu naknade za povredu na radu. Dobaci mu Miladin.

- A šta će ti ovaj. Zapita Milorad nišaneći prstom na šofera iza Miladinovih leđa.

- Kako šta će nam?

- Pa rekli ste da hoćete da prošetamo do tog nekog novog restorančića. Iznenađen pitanjem odgovori Miladin.

- O Miladine bubo lenja, šta će reći pokoljenja… Izusti Milorad kroz napad smeha, dok ga Miladin i Guza zaprepašteno gledaše diveći se njegovoj načitanosti.

- Ne treba nam šofer. To je tu blizu, u centru.

- Na kraju krajeva šta se praviš lud kao da ne znaš gde su moja zlatna dečica otvorila restorančić. Nastavi Milorad još uvek kikoćući se izvornim glasom sa Manjače.

- AAAAA taj restorančić.

- Ali on se ne zove „Granape“ nego „Agape“. Udarajući se rukom u čelo doseti se Miladin, dok mu bolan izraz promeni lice, jer pogodi čvorugu koja mu je ostala od isključivanja kompjutera.

- Ma ko će mu ga znati kad sve ganjaju neku modu na engleskom, pa insan ne može da zapamti.

- Šta je falilo da su mu dali neko ime na našem lepom srpskom jeziku.

- Kao na primer „9. januar“, „Anri Livne“, „Referendum“, „Birač“…

- Ne „Birač“ gluvo i daleko bilo.

- Pljuc, pljuc, pljuc, da ne ureknem pa da nam propadne restorančić.

- Mislio sam na „Miliće“.

- Toliko lepih imena, a oni ga nazovu po lancu prodavnica prehrambenih proizvoda, granapu.

Sad se i Guza češkao po glavi, slušajući mudre i nadasve patriotske reči svoga predsednika.

Krenuše oni tako niz ulicu, a Milorad malo malo pa pogleda oko sebe.

- Kakva je ovo ovolika gužva, a pri tome svi obučeni malo više nego one iz tvog istraživanja? Upita Milorad gledajući kroz Miladina.

- Pa danas je maraton predsedniče.

- Malo su ležernije i laganije obučeni zbog trčanja.

Nije ni završio svoju besedu vispreni savetnik sa blagim rumenilom u licu, kad se začu pucanj.

- ‘Vataj zaklon! Urliknu Milorad uplašeno, dok se nezgrapno u polučučnju okretao oko sebe pokušavajući da otkrije iz kog pravaca je odjeknuo pucanj.

Guza i Miladin u prvi mah uspaničiše na predsednikovu reakciju, te i oni čučnuše pored njega, kao zaverenici „Mlade Bosne“, i tiho mu se obrati Guza.

- Šefe to je bio znak za početak maratona.

- Sve je u redu.

- Kakav crni početak maratona? Nastavi Milorad unezveren od straha.

- Vidiš da se već oformila izbeglička kolona i svi beže glavom bez obzira.

- Zovi helihopter da nas izvlači iz ovih jada. Zavapi Milorad glasom beznađa.

- Sve je u redu šefe. Začu se glas Miladinov.

- To oni tako svake godine.

- Skupe se ovako razgaćeni iza one linije i posle pucnja trče kilometrima. Pokuša Miloradu da obrazloži pravila ove zajebane igre njegov savetnik.

Čuvši to, Milorad naglo skoči, od čega mu se malkice zavrte u glavi, i ispravljajući nabore na odelu i kravatu dreknu glasom rodne grude na svoje savetnike.

- Ma trč‘o vam Maradona po leđima obadvojici.

- Prežmakoh!

- Čuj trče ‘nako!

- Na kraju krajeva otkud ih ovoliko i što nisu na radnim mestima?

- Pa ne radi li iko u ovoj zemlji? Poče Milorad da niže pitanje za pitanjem.

- Samo mi šefe.

- Oni se verovatno po kućama besposleni izležavaju za džaba. U jednom dahu odgovori Miladin.

- Vodeći se mojim istraživanjima…

- Ama pusti istraživanja. Zagrme Milorad.

- To sam se ja retrostoički pitao.

- Sve su to špekulanti koje treba poslati u rudnike da rade nešto korisno.

- Ali mi nemamo rudnike. Izleti neopreznom Guzi.

- A jeste vas dvojica dosadni!

- Pa kud vas zovnuh na zakuskicu pre ručka baksuzi jedni zloslutni.

- Šta god ja da progovorim vi u glas kako mi to više nemamo.

- Pa šta imamo? Vidno iznerviran izgalami se Milorad na svoje savetnike.

- MMF! Tiho odgovori Miladin.

- Šta si to rek‘o? Streljajući ga očima, brecnu se Milorad.

- Kažem, evo ovi protrčaše napokon.

- Sad možemo k‘o ljudi da nastavimo, da se ne guramo sa svetinom po trutoarima. Mudro odgovori savetnik.

Milorad ne reče ništa, okrenu se, i sa rukama na dupetu zamišljeno nastavi prema restorančiću.

Ostatak šetnje prođe u ćutanju i uplašenoj razmeni pogleda između Guze i Miladina.

Neugodna tišina prestade sa dolaskom u restoran. Konobari se razleteše na sve strane, takmičeći se koji će biti ljubazniji.

- Ama šta mi odmah utrpavate taj jelovnik!

- Dajte prvo nešto za pićence da okrepimo dušu od ovolikog šetanja. Zadihano će Milorad dok je skidao sako i kačio ga na naslon od stolice.

- Odmah ćete bit usluženi. Kao raštimani akapela bend odgovoriše konobari.

Taman zausti da nešto kaže svojim savetnicima, kada mu se na rame spusti nečija gruba, težačka ruka.

- Pa kume otkud ti. Začu dok se okretao prema vlasniku ruke.

- Ooooo kume! Otpozdravi Milorad zavijajućim baritonom.

- To malo izašao na ručkić?

- Ako, ako tako i treba, a ne da jedeš one splačine u zatvoru.

- Sedi kume. Reče Milorad namigujući postrojenim konobarima da donesu još jednu stolicu.

- Pa šta ima moj kumašine? Više reda radi upita Milorad.

- Ništa me ne pitaj kume. Skoro plačnim glasom izusti Radule.

- ‘Đe je zapelo, mogu li ti opet šta pomoći? Prevrćući očima zapita Milorad.

- Ama niko meni više ne može pomoći.

- Eto mučim se tamo u onoj ćeliji nepravedno osuđen na pravdi boga, a dvajes kamiJona mi stoje parkirani ‘nako.

- Nemo‘š naći vozača k‘o da su u zemlju propali.

- Odlične uslove za rad nudim.

- Minimalna zarada zagarantovana, ne isplaćujem je po pet godina pa i duže, i opet niko neće da radi.

- Samo bi da ispijaju kafice i sede po kafićima, moj kume. Vapio je Radule.

- A sve znam moj kume.

- Teška neka vremena došla, niko neće da radi.

- Evo sad gledam, trče po gradu u gaćama i potkošuljama, a izgradnja zemlje čeka.

- Sećaš se kume u naše doba koliko smo radili na zemlji? Sa setom izgovori Milorad.

- Kako se neću sećati.

- Da nismo toliko radili na zemlji ne bi sad ni bili ovoliko u oblacima i privatnim neboderima. Sa sanjalačkim pogledom u očima dopuni ga Radule.

- Nisi samo ti kume u problemu. Nastavi Milorad.

- Neće špekulanti da rade pa bog.

- Znaš li samo koliko firmi traži radnike?

- „Integral“, „Bobar“, „Birač“….

- Ne „Birač“, Milići

- Sve propada i zvrji prazno jer neće niko da radi, a samo apatično kukaju.

- Svi bi oni da ne rade ovako kao mi.

- Oni misle da je nama lako.

- Tačno mi dođe da im dam da ne rade ove naše poslove, pa se opet nešto sažalim.

- Naš je to narod kumašine, bolji nemamo.

- Samo ne mogu da razumem to da bi radije kući džaba ležali, nego da privređuju i nešto rade za isti taj iznos.

- Eto to su Srbi moj kumašine.

Reče Milorad i srknu pićence iz kristalne čaše.

 

 

 

Komentari na blog (0)
 

Napomena:
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu. BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.