Neka vam duša uvek bude otvorena za svako novo saznanje

Neka vam duša uvek bude otvorena za svako novo saznanje

Piše: Olja Vido Jakov

           Zahvaljujući njenom sajtu SNEŽANAPOLIS moj rad sa decom postao je lepši, interesantniji i bogatiji. Ona je čuvar kvalitetnog novinarstva,pruža čitaocima priliku da se upoznaju sa najvažnijim znamenostima zemalja u kojima je putovala, radi odlične intervjue sa ljudima koji imaju izgrađen ugled i karijeru. Ona uliva nadu i veru u dobro. Sa nama danas Snežana Ilić, novinar koji svet dece i odraslih obogaćuje i pruža mogućnost svima da putuju internetom i stiču nova znanja.

 

Novinarstvo danas, nažalost postaje profesija koju mnogi odrasli zaobilaze, dok zahvaljujući tebi mnoga deca sa kojom radim žele upravo da postanu novinari. Kako si ti počela da se baviš ovim poslom?

- Čerčil je jednom prilikom rekao da je novinarstvo najbolji posao na svetu ako se napusti na vreme. Nisam baš tako razmišljala u višim razredima osnovne, kada sam prvi put čula ovu rečenicu i već ozbiljno počela, sva srećna i ponosna, da pišem za razne dečje novine. I kad god su me pitali zbog čega sam, od svih mogućih profesija koje postoje, rešila da budem tamo neko “bedno piskaralo”, obično bih odgovarala da sam, u stvari, samo želela da postanem Supermen, a on se, jelte, u slobodno vreme pretvarao da je novinar. Ni danas, posle više od dve i po decenije profesionalnog pisanja i ko zna koliko hiljada tekstova, nisam sigurna da li sam napravila životnu grešku. Jer, novinarstvo nema smisla ukoliko se ne pretvori u način života. Ne kažem da ne bih znala da radim i nešto drugo, ali – ovo radim najbolje.

 

Krenula si prilično rano sa pisanjem, u trenutku kada je trebalo tokom rada intenzivno učiti. Od koga si ti učila i ko je od novinara imao presudan uticaj na tvoj ozbiljan rad?

- Moji prvi tekstovi objavljivani su u nekad popularnim “Dečjim novinama” i “Tik-taku”, a kasnije, kada sam krenula u gimnaziju, našli su se i u večnom “Politikinom Zabavniku”, potom u najpopularnijem magazinu za mlade, “Ćao”. Tako je sve počelo… Da, u vreme kada je trebalo intenzivno učiti, što je meni zaista bilo na prvom mestu. S druge strane, učila sam i dok sam pisala, jer su me još tada interesovale različite teme i oblasti života, posebno istorija, geografija, putovanja. Veoma rano sam čula za Orijanu Falači, čuvenu italijansku novinarku i kraljicu pisane reči, poznatu po britkom jeziku i beskompromisnim stavovima. Bukvalno sam gutala njene knjige, intervjue, izreke… Drugi uzor bila je Duška Jovanić, srpska Orijana Falači, s kojom sam kasnije i sarađivala i koja me je takođe prilično “isklesala” kao pisca. Takođe, izuzetno je važno što sam u “Politici” svojevremeno prošla kroz ono što zovem inicijacija, jer sam na početku morala da prođem bukvalno sve, od pijačnih tezgi i sitnih gradskih vesti do crne hronike. Tek onda sam stigla do Holivuda, Šeron Stoun, Monike Beluči i ostalih.

 

Da li je posao novinara tebi onemogućilo da izlaziš u grad kao ostali tinejdžeri, jesi li imala vremena za druženje sa vršnjacima, obaveze u školi?

- Svako može i mora da odvoji vremena za sebe, čovek ne treba slepo da bude posvećen profesiji, bilo kojoj. To je pogubno po psihu. Neophodni su nam ventili, naročito u poslu koji je, kao ovaj, pun stresova, napetosti i strahova. Kada živite u trileru bez kraja, koji bi verovatno samo Agata Kristi mogla da raspetlja, nekad morate da zastanete i duboko udahnete. A pošto u blizini nemate Agatu Kristi, morate sami da pronađete način na koji ćete povući ručnu. Toga sam, na svoju veliku sreću, od početka bila svesna. Izlazila sam redovno, družila se sa vršnjacima, ništa nisam propuštala, a obaveze u školi bile su na prvom mestu. Čak sam nalazila vremena i da se bavim sportom. Zvuči kao kliše, ali zaista čvrsto verujem da sve može da se postigne uz dobru organizaciju i disciplinu.

 

Šta si kupila od prvog honorara?

- Ah, to su bile davne osamdesete… Mislim da sam kupila ploču Džordža Majkla i plave patike “Vans” koje su nekad bile jako popularne, a vidim da su se vratile u modu.

 

Sa kim si uradila prvi intervju?

- Bila je to Monika Seleš, tada čudo od deteta, a koju godinu kasnije svetska šampionka čiji su rekordi i danas nedostižni. Sećam se da je nakratko svratila u Novi Sad i da smo ćaskale u nekoj poslastičarnici. Posle smo se sretale po belom svetu. Onda Bajaga, moj Zemunac, pa Tajči pre nego što je otišla na “Evroviziju”, Vlado Kalember, kao i Ljilja Blagojević, Olivera Marković, Sonja Savić i drugi veliki glumci koji su gostovali u tadašnjem zemunskom Narodnom pozorištu.

 

Da li si imala tremu kada si radila prve intervjue, i ukoliko jesi kako si je prevazilazila?

- Imala sam, rekla bih, kreativnu tremu, pre svega zbog poštovanja prema ličnostima s kojima sam radila. Često je osetim i danas, posle toliko godina. To je dobro. Znači da nisam izgubila osećanja, kojih su novinari uglavnom lišeni, pogotovo današnji. Međutim, još od malih nogu znala sam koliko je bitno da se dobro pripremim za intervju, tako da sam zahvaljujući tome imala dovoljno samopouzdanja pred susrete sa sagovornicima. Pomoglo mi je, sigurna sam, i to što sam se bavila karateom, veštinom koja u čovekovu psihu i dušu može da usadi mnoštvo dobrih stvari ako se shvati na pravi način.

 

Koliko ti znači znanje stranih jezika pored maternjeg za posao koji radiš?

- Jezici su izuzetno važni za svaki posao, za svakog čoveka. Oni su prozor u svet, uz njih lakše upoznajemo druge kulture, čine da se osećamo sigurnijim  i snažnijim kada se nađemo u nekoj drugoj zemlji. Postoji izreka: “kaži mi koliko jezika govoriš i reći ću ti kakav si čovek”. Meni je to znanje pomoglo, naročito prilikom susreta sa svetskim zvezdama, koje uvek više vole da razgovaraju direktno s vama, nego da im se obraćate preko prevodioca. Govorim engleski, francuski, ruski, solidno se snalazim na grčkom, učila sam latinski, a razumem i sve eks-jugoslovenske jezike.

 

Koje putovanje možeš izdvojiti kao posebno i zbog čega?

- Bilo je toliko putovanja, da je teško odlučiti se samo za jedno. Svako je avantura za sebe. I kada ponovo odem na neko mesto za koje sam bila ubeđena da sam ga dobro upoznala, uvek se prijatno iznenadim kada otkrijem nešto novo, što mi je prošli put promaklo. To ne mora da bude samo Pariz ili druga svetska metropola, već i neko malo selo u Vojvodini koje mi je zbog nečeg priraslo za srce. Dešavalo se da me na neki put “natera” knjiga koja me je zaintrigirala. Moji omiljeni pisci Viktor Igo i Umberto Eko “nagovorili” su me da bolje istražim tajne Pariza, pa se tako, između ostalog, dogodilo da ceo dan provedem u Panteonu pored Fukoovog klatna i da se umalo izgubim u podzemnom lavirintu Grada svetlosti, dok sam obilazila Katakombe. Nešto slično mi se dogodilo i u utrobi Petrovaradinske tvrđave.

 

Kako si došla do ideje da napraviš sajt?

- Već godinama mi mnogi ljudi predlažu da napišem knjigu, jer bih, zahvaljujući iskustvu i svemu kroz što sam prošla, imala materijala ne za jedan roman, već za čitav serijal. Pomislila bih da je, u današnjoj eri interneta, ipak pametnije napraviti sajt, jer ionako ne mogu da se odlučim samo za jednu sferu. Ideja se dugo vrzmala po glavi, dok nisam prelomila i rekla sebi “sad ili nikad”. I, eto, pre dve godine otvorila sam vrata “Snežanapolisa”, metropolisa u kojem svako može da pronađe nešto za sebe, od zanimljivih putopisa do priča o slavnim ljudima. Takođe, fotografija mi je jedan od omiljenih hobija i sa svakog putovanja se vratim sa milion fotki. Štaviše, stalno nosim fotoaparat sa sobom i škljocam kad god stignem. Tako sam na portalu spojila lepo sa korisnim i svaka priča bogato je ilustrovana.

 

Da li sajt uređuješ sama ili imaš pomoć prijatelja?

- O svemu brinem sama. Tu sam alfa i omega, diktator, apsolutni vladar. Drugim rečima – urednik, direktor, pisac, fotograf... Sve.

 

Koliko vremena provodiš radeći tekstove za sajt tokom jedne radne nedelje?

- S obzirom na to da mi sajt nije primarno zanimanje, jer ga radim pre svega za svoju dušu i kako bih ljudima predstavila nešto drugačije od onog što im se na sve strane servira, posvećujem mu se kad god ugrabim slobodne trenutke. Nastojim da što češće objavljujem tekstove, koliko mi dozvole obaveze koje imam u jednom od najpopularnijih nedeljnika na ovim prostorima. Izuzetno sam ponosna što moj portal od početka budi veliko interesovanje i čita se bukvalno u svakom kutku sveta. Pisali su mi čak i čitaoci sa Nepala, kojima su se dopale priče o praškoj biblioteci i misterijama starog jevrejskog groblja.

 

Kada imaš odmora?

- Mi novinari smo radoznali, tragamo za vešću i dok se sunčamo na plaži usred leta, postavljamo razna pitanja i potpitanja čak i mužu, odnosno ženi kada se vrati iz prodavnice. To je profesionalna deformacija koja je jača od nas i na koju naši najbliži moraju da se naviknu. Tako ni odmor u pravom smislu reči za mene ne postoji. Kada odem na more, sigurno neću po ceo dan provesti izležavajući se na suncu. Volim akciju, volim da zavirim u svaki kutak, da prevrnem svaki kamen. Ponašam se kao Indijana Džons, posebno ako se nađem na nekoj tajanstvenoj arheološkoj lokaciji.

 

Šta za tebe predstavlja idealan odmor tokom kojeg nećeš pisati?

- Mislim da bih pisala i kada bih se našla sam na pustom ostrvu. Možda ne bih imala papir i olovku, pisaću mašinu ili kompjuter, ali snašla bih se već – dovoljni bi bili grančica i pesak. Kada pobegnem na nekoliko dana, isključim telefon, nema me, ne postojim. Međutim, to ne znači da mi neće privući pažnju nešto interesantno o čemu može da se napravi reportaža. Priča uvek, svugde i od svega može da se napravi.

 

Ono šta mene deca stalno pitaju kada čitamo tekstove sa sajta jeste upravo to kako da oni krenu da se bave novinarstvom i šta im je potrebno za neki početak, a da pri tom ne moraju da plaćaju pohađanje škole novinarstva jer se za to nema novca?

- Sjaj i beda novinarstva bili bi tema za jednu knjigu koje nema. No, držaćemo se sjaja, iako je ovog drugog u sadašnje vreme neuporedivo više. Ja nisam išla u novinarsku školu. Gimnazija mi je pružila opšte obrazovanje i danas imam utisak da sam završila pet fakulteta. A studirala sam samo pravo. Kako su godine prolazile, tako sam shvatala da morate biti rođeni za ovakav posao. Talenat se podrazumeva, ali su neophodni i hrabrost, strpljenje i stomak za silne borbe sa vetrenjačama. Deco, verujte mi, najvažniji su predmeti koji pripadaju takozvanoj staroj školi, a to su obrazovanje, stil, etika, dobra informisanost, elementarna pristojnost. Čuvajte se lošeg ukusa i mediokriteta, ne popuštajte pred pritiscima i bezobrazlukom, ne ustupajte pred bahatim naletima senzacionalizma jer je to kratkog veka. Čitajte, učite, budite radoznali. Neka vam duša uvek bude otvorena za svako novo saznanje i poznanstvo. Negujte stil uz dobre knjige. Postoje divne stvari koje ne mogu da se nauče ni na kakvom kursu, već morate sami da ih otkrijete u sebi. Da ih negujete i klešete. I da, šta god radili u životu, ostanete verni sebi i svojim idealima.

 

Mnogo ti hvala što svojim radom mojoj deci ostvaruješ snove i omogućavaš im da putuju oko sveta na “Snežanapolisu”. Možeš li nam za kraj ovog intervjua otkriti šta ćemo čitati narednih dana?

- Svašta se krčka u mojoj kuhinji. Ispratiću sto pedeset godina turizma na Hvaru, božanstvenom ostrvu na kojem sam prohodala i kojem se uvek rado vraćam. Spremam priču o tajnim sobama Versaja, a čitaocima ću pokušati da prenesem i utiske sa fenomenalne virtuelne ture iz Vojnog muzeja u Parizu, kojim sam prošetala rame uz rame sa Šarlom de Golom.

Komentari na blog (0)
 

Napomena:
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu. BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.