Ćao i hvala...

Klavdija / 10. Februar 2018

Pre nekoliko godina, zima je bila, veče neko sivo i hladno, u stanu toplo i teško od suvog vazduha a mene spopao neki nemir. Obukla sam sva tri zimska sloja odeće i izašla u šetnju po kraju. Samo krug da napravim, preko Gundulićevog venca, kroz Đure Đakovića na Bajloni pijacu pa nazad kraj Bitefa, da udahnem. Koračala sam tako, skoro užurbano, hladnoće me gurala, i mislila neke misli o životu i svačemu, kad vidim u susret mi ide neka prilika, učinio mi se visok, kršan, ’’k’o u nas ljudi’’, lica do pola uronjenog u podignutu kragnu kaputa. Zaustih da kažem dobro veče i skoro pa se i nasmeših, a onda se setih, jbt, znaš ga s televizije, niste drugari, ne maltretiraj čoveka. Ipak, razmenili smo poglede, i činilo mi se da se i on meni zamalo nasmešio i javio. Skoro pa sam sigurna da sam to u sećanju dodala, ali eto, nešto mi drago da mislim, da smo se prepoznali, u tom nekom malom trenutku u vremenu, jedne hladne beogradske večeri, šetajući po kraju. Ne znam ni zašto, ostalo mi je to sećanje, kao nešto važno, zapisano jasno u glavi, kao da je bilo nedavno.

Sretala sam ga često, u prolazu na ulici, ovde-onde, po kraju. U onim danima, a bilo ih je i ima ih, kad ti se ljudi čine kao vanzemaljci, ili si to ti naspram ljudi, ne razumeš im ružnoće, ni zašto, vraćajući se kući, videla bih ga kako sedi s drugarima u ’’Krojaču’’ i to bi mi davalo neku nejasnu skoro pa utehu. Možda to i glupo zvuči, ali kao da prođeš pored nekog izvora energije pa se u njemu osvežiš. To je valjda zov postojbine, i prepoznavanje, ono nesvesno, nečeg i nekog ko ti je blizak, i čiji su ti način i mišljenja bliski, iako ga ne poznaješ.

Nisam baš o tome ni mislila dok nisam dobila poruku od drugarice u neverici ’’Umro Glogovac’’. Prva slika u mojoj glavi je bila ona stolica u ''Krojaču'', njegova, prazna. Ode mi Hercegovina iz beogradskog kraja.

Gledala sam iz prvog reda kako rak ubija, i kad god čujem da je neko umro od raka, te mi se slike vraćaju, poznajem lično bol i bespomoćnost, strašniju od bilo čega na svetu, svih tih koji su prvom redu. Drago mi je da se nekrofiličari našeg doba nisu dočepali informacije o njegovoj bolesti do samog kraja, pa ga nisu dugo razvlačili po naslovnim stranama i živog oplakivali. Nadam se i da je imao veru da u njoj utopi strah. Važno je to u nas, što smo iz hercegovačkog kamena nikli, da sve bude dostojanstveno, pogotovo tuge. A njegovo je i bilo i jeste.

Ne odoh da pogledam ni ’’Sumnjivo lice’’ ni ’’Hamleta’’, sve kao ima vremena, sledeći ću put, zaboravljam stalno da je vreme jedino čega nema.

Može li se plakat’ što je umro neko koga ne poznaješ, kao da ti je familija? Evo, može. Ali što bi rekao Njegoš ’’Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i rodit’.’’

Dragi Nebojša, ćao i hvala. 

 

(Prim.aut.) Fotografija je preuzeta sa portala opusteno.rs


Od istog autora

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.