ČOVJEK KOJI JE UJEO PSA
Danas je normalno sresti prolupana čovjeka. »Kako izgleda prolupan
čovjek» , pitam se ja i tražim prolupana čovjeka da ga opišem.
Spremim se i krenem u čaršiju.Taman da obujem cipele, a misao mi
uleti u glavu. - E, jesam mahnit čovjek! - uzviknem i lupim se šakom
po čelu tako jako da odzvoni. - Šta ga imam tražiti kad sjedi kod
mene u kući? (Nikog u njoj nema sem mene).
Fino se vratim u sobu i legnem ... Počnem da razmišljam. «E, baš
sam prolup' o. Nije moje da razmišljam, a naročito ne ovako»,
kažem sam sebi, obućem se i krenem u čaršiju.
Šetam ja čaršijom, a čarsija k'o čaršija. Puna novinara. Inače, ovo je
čaršija sa najviše novinara, a najmanje novina, i s najvećom
informativnom blokadom. A šta ćes? Čarsija k' o čaršija. I tako ja
šetam i koga ću sresti - nego novinara? A novinar k'o novinar :
odmah na šerbe i kahvu i započesmo eglen.
On ti meni o tešku životu novinara u ovo vrijeme ratno,i kako je on
iš'o u školu za tog novinara. Vidim ja da imam posla sa pametnim
čovjekom, pa rekoh daj da nešto naučim. Upitam ga šta je to
demokratija kod njih u novinama, a on ti odmah nešto k'o duboko
pametno - zavergla. Vergla on vergla; sve ono iz školskih skripti, pa
vergla li, vergla.
- Obustavi! - viknem ja njemu kad je prekardašio. Dok god se u tim
vašim novinama bude pisalo šta je kod komšije, pa tek onda šta je
kod tebe, nema tu demokratije. To ti piše, samo malo drukčije, u
knjigama iz historije novinarstva. Problem je što si ti čitao skripte, a
ne knjige, i stoga nije ni čudo što prave novine i pišu ljudi koji, po
tebi, nisu novinari.
32
Ne bi njemu drago što baš nije previše pametan ispao, pa reče kako
nije vijest to da je pas ujeo čovjeka, već je vijest da je čovjek ujeo
psa.
- E, pa, kad je tako - velim ja - reci mi: što vi pričate i pišete da je
palo toliko i toliko granata. Rat, a vi pišete da ljudi pucaju jedni na
druge. Pa neće se valjda gađati bombonima?! Znači da to što vi
pišete nisu vijesti!
Razvalismo mi svađu oko toga, a on samo viče da je novinar. Pa
kažem mu ja da ne branim da je novinar i da su i oni ljudi, a on opet
vergla l', vergla. Toliko me iznervirao da htjedoh da ga ujedem, a baš
tada prođe čovjek u finu autu ispred kafane. Čaršija priča da je to
auto poslao neko iz Njemačke za ranjene borce s linije. To mi dođe
k'o kec na jedanest, pa upitah novinara:
- Vidje li ti ovog sa finim autom?
- Vidjeh - veli on.
- Pa šta misliš je li to vijest?
- Nije - veli on.
- Pa dobro. Znaš li šta čaršija prića?
- Znam - reče on.
- Pa reci kad znaš – dodadoh ja.
- Priča da je nedavno svoje auto odvezao sinu dezerteru u
inostranstvo, a ovo mobilisao za svoje potrebe iako je poslato iz
inostranstva za borce na liniji.
33
- More biti tako, a ja sam čuo da mu je auto kod kuće. Vozao ga je
malo prije nego sto će na službeni put u posjetu porodici u
inostranstvo gdje je ranije odvezao jedno auto. Normalno,
mobilisano. E, pa je li to vijest?
- Nije! - veli on.
- Kako nije?! - uzviknem ja.
- Pa fino. - dodade on i nastavi: - To čaršija već zna. Neće im biti
interesantno.
U meni tada prokuha. Šćepam ga za ruku i ujedem.
- E, sad napiši, to je vijest! - ljutito rekoh i odoh.
