У граду Бањалуци тренутно се ради на постављању оптичких каблова који би требало да обезбиједе доток брзог, квалитетатног и поузданог интернета до домаћинастава. Фина и позитивна вијест, али и вијест која се и не мора са највећом радошћу поздрављати, јер данас је у свијету (а и ми смо ваљда дио тог свијета) природно имати добар и квалитетан интернет - двадесет први вијек је. Међутим, за Дивљу оптички кабл је баук. Дивљо признаје само високопнапонски кабл који му доводи струју до куће, као и онај трожилни којим, због неплански постављених утичница, спроводи струју са једног краја собе на други, лијепећи га при томе селотејпом за паркет. Зато је наш Дивљо изразито одлучан у спречавању постављања оптичког кабла ка својој кући. Наравно, још једна погодност двадесет првог вијека је та да он на то има пуно право. У ствари, предлажем му да извуче једну жилу из тог трожилног кабла, да је запне између љесковог штапа и тако себи направи лук и стријеле, како би се осјећао као код своје куће у плаистоцену. То је, наиме, на основу закона о наоружању дозвољено, само што, ето, мора да пази да му натезна сила тетиве тог лука не пређе 450 N. Наравно, Дивљо није дивљо зато што неће да има интернет. Можда је интернет највеће зло модерног доба, не знам. Него, Дивљо је дивљо зато што спречава доток интернета ка другим кућама, на што већ нема право, јер се ти радови изводе на јавним површинама. Дивљо на крају односи побједу. Дивљо један - урбанизација нула. Закон јачег, (де)волуција бајо мој, о рук! Изгледа да, међу малим људима, озбиљним пројектима могу стати на пут само они који уз то нису и цивилизовани.
Мислићете да је ово сценарио за неки дистопијски филм, али, нажалост, ова прича је заснована на стварним ликовима и догађајима, а радња се дешава 2018. године. Не 28 , него 2018 године. Наравно, није ово први пут да наш индијанац ремети урбанистичке планове. Он је оперативцима диктирао и гдје да постављају стубове за уличну расвјету, па смо на крају добили мање-више нефункционално улично освјетљење, које, умјесто да свјетлост баца ка улазима у дворишта, своју свјетлост расипа ка шуми. С овим у вези, донекле га и оправдавам, јер ко ће коме ако не свој своме. Природно је да више рачуна водиш о ближим шумским сродницима него о заједници у коју те силом прилика угураше на основу усправног хода и могућности да говориш, што је, нажалост, данас довољно да би се биће назвало човјеком. Још један нуспродукт овог нашег инжињера је тај да је једна кућа морала бити ускраћена за електрични стуб. Такође, Дивљо је диктирао и трасу асфалтног пута који сада неприродно скреће ка његовом плацу јер му то омогућава мањи утрошак бетона којим је спајао свој комад земљишта са асфалтом. Али! Здушно се потрудио да се зна шта је чије па је границу назначио бетонским ивичњаком. Епилог ове епизоде у драми: "Дивљо против урбанизације" је тај да је пријашњи макадам био функционалнији, јер су се на њему могла мимоићи два аутомобила, а сада ни грталица неће моћи да очисти снијег.
У цијелој тој причи мало замијерам и оперативцима. Они треба посао да раде по плану и на основу свог искуства, а не да допусте да им заповиједа Бик који сједи. Замишљам, како би се овакви проблеми рјешавали, на примјер, у Норвешкој. Наравно, такво што је тамо немогуће, али хипотетички. Мислим да би, након што се отријезне од шока што су чули за тако нешто, Дивљу смјестили у неку васпитну установу. Не би то био затвор јер би постојала могућност да се лопови и убице погорде због неког таквог, у смислу: "Човјече ја сам само украо / убио, а ти - ха ха ха."
С овим у вези, мишљења сам да би овдје, код нас, прије сваког оваквог пројекта требало послати телала којем би био задатак да заједницу, којој је одређени пројекат намијењен, подсјети управо на то - да су заједница и да ту нема мјеста самовољи и индивидуалним прохтјевима који иду на штету других, да постоји нешто што се зове сагласност. Ако на то нису спремни нек се врате у шуме, ем ће се осјећати као код куће, ем ће пустити друге да живе и напредују. Након овог општег увода, требало би рећи пар ријечи специјално о пројекту. У вези са случајем постављања оптичких каблова, телал би додатно требало да објасни да је интернет сасвим природно оруђе двадесет првог вијека, да свако има право да га има, да има оних који захтијевају бржи интернет од оног који се путем телефона плаћа 12 марака, а који је користан само за вибер и фејсбук. Такође, да оптички каблови неће проузрокавати улегнуће пута, да не изазивају рак, да не зраче, да се ноћу око њих не скупљају вјештице да играју врзино коло и да је дуж тог кабла безбиједно пролазити и ноћу и прије кукурикања првог пијетла.
И тако, док једни размишљају о слању људске посаде на Марс, други нису спремни да им се ка кући спроведе интернет, а зашто, као неки гратис или бонус, не спријечити га и комшији.
