„Kada B misli da od sto mladih muškaraca koji lutaju svetom
devedeset devetoricu njih spasava mlada žena, a jednog božja milost,
vidimo lako da nije baš dobro stajao sa računanjem,
budući da ne ostavlja nikakav prostor za onoga koji stvarno propada.“
„Ili – ili“ – Seren Kjerkegor
hej, nećeš da veruješ
ali samo nekoliko sati pre nego što si umro
ošišao sam se i obrijao - kao da sam znao
a sećaš se koliko smo pričali o pravilu privlačenja
i kako ćemo da zgrnemo milione
kupimo staru kuću na nekom ostrvu
ti slikaš, ja pišem, more diše – i to je to
i čamac sam ti obećao, jebiga
nego, ajde to - ja sam te zaista i video u njemu
sa slamnatim šeširom, cigarom u ustima i štakama umesto vesala
kako zamahuješ njima i veslaš,
ploveći tu, blizu obale, pevušeći čak!
jer ti ne bi bio ti kada se ne bi sprdao svojim životnim okolnostima
pucao si iz tih štaka na ljudsku glupost
vičući, mamicu vam jebem, sve bih vas pobio
a kad bismo se u zagrljaju noći sreli na ulici
uzimao bi jednu štaku u ruke i zasvirao na njoj kao na gitari
pevajući neku pesmu – kao da ti nije ništa
i ni trunku bola ne bih tada video na tvome licu
kako si me u tim trenucima podsećao na Modiljanija
na svu lepotu i ukletost jednog života
i bio si mi lep, tako jebeno lep
da te ni sva prljavština ovog mesta ne bi mogla poružneti
niti sva ljudska zloba slomiti tvoj duh
a lomili su te, vala, i odavno kudili kako previše piješ
sve dok tvoj prijatelj Peđa nije došao da te poseti, izjavivši pred svima
pa da ja živim ovde sa vama, nikada se ne bih ni treznio
rekoh ti, nekada je dovoljna samo reč da utiša svu glupost sveta
suviše je lako da te se sećam pre nego što si prvi put operisan
niti smo voleli lake knjige, niti lake razgovore
i, hej, pa zar nismo iz konfrontacija najviše i naučili jedan od drugog
jebeš ti tapšanje po leđima prijateljstva i sigurica društvo
od toga ovaj svet nikada nije imao nikakve koristi
želim da te pamtim po onom kišnom danu
kada si se jedva dovukao do moje kuće i rekao mi
jebiga, upišao sam se
a ja ti odgovorio – pa šta
i doneo ti trenerku pokojnog oca da se presvučeš
pa smo se posle toga danima zezali kako ti dobro stoji mrtvačka moda
a, eto, sada si konačno i postao model
i možda ti tvoji novi drugari, tamo pod zemljom, sada kliču
ili zavide
jer, znaš i sam da ima onih koji ni mrtvi ne mogu da postanu ljudi
moram da ti priznam, skontao sam ja odavno sve tvoje mane
osim te da li si ti, uopšte, bio čovek poslednjih godina?
pa, jebote, ko još sere u kesu
nema pola nerava u telu
ne može normalno da govori
ima otvorenu ranu na grudima iz koje curi gnoj
a toliko duha i volje da slika remek-dela
i to Sunce koje nisam mogao da vidim dok mi ga ti nisi pokazao
ne, nisi ti bio čovek
već autentična srpska priča
ona koja se rađa, živi i umire na stratištu
kao da je ukrala vatru bogovima
i sada sama sebi kljuca oči
Davoru, da me se seti kad odem
još u septembru si mi napisao ovu posvetu
i sada shvatam da si ti već tada znao
osećao da nijanse tvoje svetlosti postaju tamnije
i da tvoje Sunce počinje da se gasi, i kao i bilo koja druga zvezda
- umire
a moja naivnost i arogancija da si neuništiv
- samo laž, te čak ni tvoja poslednja poruka
jebeno!!
nije uspela da žigoše u mene misao o tvojoj mogućoj smrti
a... voleo bih da mogu samo još jednom da te zagrlim na ulici
i, ne, ne, neću ti dati da zaplačeš za mnom
želim da poslednja scena bude naš telefonski razgovor
pozvao sam te tog popodneva da ti kažem „nešto važno“
e, Maršal... rekoh sav radostan,
a sa druge strane se začuo tvoj hrapav, jedva razumljiv glas
šta me budiš, u pičku lepu materinu!
i prekinuo si mi vezu, ostavivši me u čudu
pa si me sutradan pozvao
a ja ti nisam ni dao da izustiš, samo sam rekao
šta me budiš, u pičku lepu materinu!
i u isti mah, u tom jednom jedinom trenu
počeli smo da se smejemo tako glasno, tako zarazno i bezbrižno
kao dva petogodišnja drugara koji se igraju u pesku
(na obali jednog nedosanjanog mora)
i zadirkuju jedan drugog
blesave se
luduju i
– to je to
(Miodragu Nadlačkom)
