Kada bih trebala da napravim spisak najtalentovanijih ljudi koje sam imala prilike u životu da upoznam Gordana Nikolić Jovanović bi bila među prvih pet. Ona je višestruko talentovana, slika, piše, svira, leči ljudsku dušu, poliglota je, govori engleski, albanski, francuski, ruski, italijanski, po zanimanju je psiholog, radi kao prevodilac. Autor je knjige poezije, bavi se planinarenjem, voli prirodu, njene fotografije su medikamentozne , voli da putuje a sve šta je u životu postigla postigla je sama. Imala sam prilike da je upoznam kada sam upisala fakultet, zajedno smo provodile sate i sate u biblioteci, čitale i spremale ispite. Njeno predavanje o prijateljstvu i Sokratu sa jednog časa filozofije i danas pamtim. Lekcije koje je ona odrzala kolegama i studentima se čuvaju kao životne , ona je uvek znala šta da kaže i imala šta da kaže. Danas sa vama Gordana Nikolić Jovanović .
Olja : Prvenstevno ti hvala što si našla vremena da porazgovaramo. Toliko toga bih želela da te pitam, jer ti jesi neko sa kim se može razgovarati o brojnim temama. Kako je došlo do toga da upišeš baš psihologiju a ne nešto drugo, imajući u vidu da si multitalentovana umetnica?
Gordana: Pre psihologije sam pauzirala godinu, jer nisam znala šta ustvari želim, niti šta mogu upisati zbog teških materijalnih uslova u kojima smo živeli. Sanjala sam da upišem Teološki, slikarstvo i-ili svetsku književnost, ali kako je sve to moglo samo u Beogradu, ostalo je da sanjam lokalne snove. Zato sam godinu dana provela čitajući, pomažući sestrama u Gračanici, a onda se ukazala prilika na psihologiji u Prištini. Upisala sam psihologiju da bih bolje razumela sebe i svet oko sebe...
Olja : Da li si tada prepoznavala svoj talenat za slikanjem, pisanjem, muzikom?
Gordana : Te talente sam ispoljavala mnogo ranije, i pre toga, ali ih niko, čak ni ja nije uzimao za ozbiljno. U Prištini sam pre rata išla na časove gitare, uspela da sama ,,skinem’’ ,,Stairways to heaven’’ a moj učitelj muzike mi je na to tada 1996. godine rekao da za jednu ženu znam previše. Onda smo krajem 1998. imali koncert u Gračanici pod svećama, gde sam pevala prateće vokale i tu se moja muzička karijera završila. Krenulo je bombardovanje, izbeglištvo i mnoge nedaće. Slikala sam, bolje reći crtala intenzivno sve dok nisam postala stalno zaposleni prevodilac, te su reči uzele dominaciju nad oblicima, ali, još uvek se nisam odrekla lepih snova punih muzike i boja.
Olja: Imala sam tu privilegiju da čitam tvoju poeziju kad smo bile studenti, sa tvojom poezijom sam započela i sopstveno poetsko stvaralaštvo, tako što je tvoja pesma prva koju sam objavila u svojoj prvoj knjizi, i sama si izdala knjigu poezije, da li planiraš da nastaviš sa pisanjem i uređivanjem sledeće knjige?
Gordana : Moja je privilegija bila da sedim sa tobom i čitam tvoje pesme! Pišem još uvek, mada ne tako često, čak sam se bojala da je sva moja inspiracija nestala, a onda se desi čudo i reči nenajavljene poteku kad im se najmanje nadam. Mnogo toga planiram, ali bojim se da nisam tako dobra u ostvarivanju kao u maštanju. Imam dosta materijala za novu knjigu poezije, ali nikako da povučem prave poteze da to postane pravo, opipljivo delo. Priznajem, poprilično sam neodgovorna prema darovima koje mi je Bog dao.
Olja : Pokojni Milić od Mačve je rekao da je tvoja poezija isceljenje duše, šta bi ti rekla o svojoj poeziji ?
Gordana : Nisam to znala. Zar je on to rekao? Hvala na tome! Kao dete sam u manastirskoj porti ’89 gledala njegovu izložbu i bila sam hipnotisana, roditelji nisu dugo mogli da me odvuku odatle. Moja poezija je raznolika, mračna, dotiče sam patos postojanja, ali onda kroz stradanje, padove, traganje sagledava nadu i svetlost. Volela bih da zaista postane isceljenje duše, jer se ja jesam lečila kroz reči, a u početku beše Reč…
Olja: Nisam imala prilike da ti to kažem , bio je jako zainteresovan da te upozna, na žalost do toga nije došlo i iskreno mi je žao zbog toga.
Olja : Da li talenat za slikarstvo i muziku umanjuje tvoje poetsko stvaralaštvo ili ga upotpunjuje?
Gordana : Pokojna Darinka Jevrić, davne 2001. kad sam išla da je obiđem i dobijem pesnički blagoslov tražila je da joj odrecitujem jednu svoju pesmu i to je baš bila pesma ,,Sanjar’’. Pitala me je čime se još bavim, a tad sam i počela da se bavim prevodilaštvom, još uvek sam aktivno slikala i svirala. Rekla mi je da moram da se odlučim, da je nemoguće u savremeno doba biti trubadur. Onda sam skoro shvatila da reč trubadur potiče od latinske ,,trovare’’ a to je tragati, a mislim da je mene upravo obeležilo traganje za smislom, za celinom, za Jatsvom ili Svečovekom, ili još bolje Bogočovekom. Zato sada, posle skoro dve decenije verujem da se talenti dopunjuju, nikako ne umanjući vrednost svakog pojedinačno. Naravno, u mom slučaju nemušto slikanje i muziciranje treba oživeti, bojim se da je kasno da postanem gitarista, ali svakako uživam u dobroj muzici.
Olja : Sviraš li još uvek gitaru?Kako si ti u stvari naučila da sviraš, koliko znam nisi išla u muzičku školu?
Gordana : Ne sviram, već godinama unazad. Akustična gitara skuplja prašinu i čekam da moj sestrić još malo poraste pa da mu je poklonim. Kao što sam ranije navela, išla sam u školu gitare u Prištini pre rata, u ,,Boro i Ramizu’’. Tad je bio plan da se nas nekoliko talentovanih devojaka okupi i napravimo rok bend. Ali je rat odneo snove. U Prištini sam takođe pre rata pevala u gradskom horu, nisam išla u muzičku i žao mi je zbog toga, jer sam u osnovnoj školi dirigovala na jednom koncertu kad se nastavnik muzičkog razboleo.
Olja : Može li se u jednom životu imati dovoljno vremena za sve darove i talente koje ti imaš?
Gordana : Može da smo živeli u Rimu, Parizu, Njujorku. Ili da nije bilo ratova. Ili, da su moji preci bili opako bogati, onda ne bi bilo važno da li upijam utiske sa Sene, Tibra ili Ibra…
Olja : Koliko jezika govoriš a sa koliko jezika se služiš?
Gordana : Osim maternjeg, podjednako se dobro koristim engleskim jezikom. Albanski savršeno razumem, ali ne govorim tečno, bar ne onoliko koliko je potrebno za simultani prevod recimo. Zatim slede ruski, italijanski i zakržljalo poznavanje francuskog. Ustvari, svi jezici potekli od latinskog su laki i slični i dovoljno je da ih slušam i progovorim.
Olja : Ono šta je meni fascinantno jeste upravo to što si sama postigla nivo znanja koji je impozantan, kako si uspela da radiš, studiraš, učiš, usavršavaš se?
Gordana : Nisam sve sama postigla. Ono što imam meni je dato, to su darovi koje možda nisam zaslužila. Sećaš se, dugo sam bila apsolvent, jer sam morala da radim da bih se izdržavala i pomagala mojima. Od malih nogu volim knjige i najviše sam knjiga u detinjstvu pročitala, odatle možda i crpim izvore koji me nadahnjuju. Doduše, možda nije bilo najpametnije čitati Bukovskog, Hesea, Umberta Eka sa 12, 13 godina…Najteže je bilo uskladiti obaveze oko vežbi, predavanja, putovanja i posao. Zato sam četiri godine bila apsolvent, jer nisam imala taj luksuz da imam dovoljno novca za hranu, stan i studije…Nisam ništa imala…
Olja: Kada ja kažem Njujork ti kažeš?
Gordana : Na prvu loptu to je sloboda, ako se već igramo slobodnih asocijacija, ali na drugu to je i kavez, moderna džungla.
Olja: Koje putovanje si doživela kao najlepše?
Gordana : Rim definitivno! U tom vizuelnom, telesnom smislu, u smislu raspevanih čula i eksplozije boja, lepog na jednom mestu. Sve ono o čemu sam čitala, učila, sanjala imala sam prilike uživo da vidim, pešačila dnevno po 20 kilometara i više jer je nemoguće doživeti čaroliju rimskih ulica, ornamenata, skulptura, ali i hrane, sladoleda, kafe bez ličnog susreta. U duhovnom smislu obilazak manastira u Ukrajini 2004. godine promenio je moj život. Upoznala sam prave isposnike, duhovnike, ljude koji već na zemlji žive kao pravednici…
Olja : Kako si započela sa planinarenjem?
Gordana : Na fejsbuku sam videla najavu za planinarenje u blizini Niša septembra 2016., javila im se i tako je počelo. Mada, planinarenje je u mom kolektivnom nesvesnom, jer je moj otac iz Novog Brda i kao dete sam prelazila kilometre od sela do sela. Čovek se kad tad vrati svojim korenima.
Olja: Vera u Boga snaga ili put do snage?
Gordana : Oba! Zahvalna sam nebesima što sam umela da prepoznam to slatko dozivanje na put pokajanja. Iako sam imala samo 13 ili 14 godina kad sam počela da postim, to iskustvo, ta borba me je ojačala i očuvala. U surovom okruženju duhvno slepih, materijalnih pobuda moj bunt je bio traganje za smislom, kao u knjizi ,,Deca apokalipse’’. Prvo sam kroz rok muziku tražila izlaz, ali me je duhovno uzrastanje učvrstilo, doduše traganje nikad ne prestaje, jer u ovim godinama pokušavam da se vratim toj čistoti.
Olja : Kada bi danas trebala da održiš jedan čas života deci sa kojom ja radim šta bi deci iznela kao suštinu, kako da ostvare snove koje imaju?
Gordana : Možda bi osnovna poruka glasila: veruj i uspećeš, jer ništa nije nemoguće onom koji veruje. Svakako tu slede rad, trud, učenje i neodustajanje! Poštenje iznad svega, iako smo okruženi posrnulim nesrećnicima koji nam model ,,snalaženja’’ kroz krađu, blud i nemoral nude kao jedini izlaz, oni su so svetu, oni su budućnost, i sami sebe osmišljavamo i iznova stvaramo. Gladovala sam, nosila pocepanu odeću na studijama, svi su mi se podsmevali, još u srednjoj školi, jer tako mora, kako bi inače prepoznali dijamant ako nema crne pozadine ispred koje će zasijati. Nije sramota nemati, već dušu izgubiti. Ne treba se stideti siromaštva, već nemorala. Snovi se ostvaruju sve dok sanjate! A najlepši je san živeti svoje potencijale, voleti život, ljude, bez obzira na njihove slabosti, jer neki jednostavno ne umeju bolje.
Olja : Da li si ti ostvarila sve svoje snove ili još uvek sanjaš?
Gordana : Još uvek sanjam, neizlečivo. Još uvek čekam znak da shvatim koja je moja prava misija…
Olja : Možeš li da napraviš listu od deset najjomiljenijih knjiga?
Gordana : Recimo, to bi bile sledeće:
Sveto pismo
Demijan-Hese
Ostrvo dana pređašnjeg-Eko
Čarobni breg-Tomas Man
Sto godina samoće-Markez
Vatra i ništa-Miljković
Hazarski rečnik- Pavić
Dolazim po tebe i vodim te sa sobom-Nikolo Amaniti
Jedi, voli, moli-Elizabet Gilbert
40 pravila ljubavi-Elif Šafak
Olja: Volela bih za sam kraj ovog intervjua da nam pokloniš jednu tvoju pesmu.
Gordana :
Erato
U ludilu trenutnom sanjam
reči se od razuma otimaju
Tumaraju, izgaraju
Kao bludne se kćeri vraćaju ,
Da podsete na ljubav...
Vekovima iste se pesme pevaju
I ista je patnja svih koji vole,
Osećanja peku i bole,
Sve koji se čežnjom pokore.
Malo je heroja na Zemlji,
Jer srce se pod okovima menja,
Težak je blagoslov pesništva
U okruženju punom kamenja.
I neka ih , nek u optrovi trunu
ljudi bez ljubavi i stida
moje se srce rečima leči
na nebu kolevka mira.
Olja : I moram da te pitam još ovo da li ima nekih mogućnosti da napraviš izložbu svojih fotografija, slika, crteža, da tokom te izložbe predstaviš svoj poeziju, okupiš sve nas koji te vole, koje voliš i odsviraš par pesama na gitari?
Gordana : Mogućnosti ima, ali da neko drugi svira, ipak sam muziku zapostavila…Ipak, treba se i crtanju vratiti i možda je ovo upravo poiziv na buđenje, to što smo se opet našle, što me podsećaš na sve ono što je zapravo važno.
Olja: Hoćeš li se vratiti psihologiji i poeziji?
Gordana: Psihologiji teško, jer sam kratko bila asistent na katedri, onda mi se majka razbolela…Mada, moje shvatanje psihologije daleko je od nametljivog, razmetjivog popovanja i etiketiranja, ja verujem u ono što je Jalom izjavio a to je da ,,only wounded healer can truly heal’’ ili samo ranjeni iscelitelj može zaista da leči. Bez empatije, osluškivanja svemira i ljudske duše teško je nekome biti učitelj, a kamoli iscelitelj. Vratiću se, volela bih, posebno kad su deca u pitanju.
Olja: Kada ćeš biti moj gost, da te vodim na Cer, u Kaonu, Stanišić ali molim te da mi javno obećaš a ja ću te držati za reč i strpljivo čekati da zajedno održimo deci jedan čas o životu i veri, prijateljstvu i Sokratu,važi?
Gordana : Ne smem da ti obećam konkretni dan, čas. Ali me svakako očekuj. I ne bih da ja držim čas o veri i životu, već da sa decom odemo u planine, ponesemo olovke i papire, pored osnovne opreme za uspon i uživamo u jedinstvu sa prirodom, među oblacima, tamo gde nema laži, pretvaranja, licemerja, već tamo gde caruje sloboda i mir, blažena tišina.
Fotografije iz privatne arhive .
