Kada je imao osam godina počeo je da trenira odbojku i košarku u Zagrebu. Sa samo šesnaest godina je potpisao ugovor sa Crvenom Zvezdom u Beogradu . Svi smo ga upoznali kada je sa Odbojkaškom reprezentacijom Jugoslavije 2001 godine na Evropskom prvenstvu osvojio zlatnu medalju. Igrao je u Grčkoj i u Italiji. Danas živi u Beogradu ima svoju školu odbojke “Hot Volley” u kojoj pomaže deci da daju najbolje od sebe kako u sportu tako i u životu. Njega niko nije morao ni da zove , ni da ga ubeđuje da pomogne. On je samoinicijativno postao trener Odbojkaškog kluba gluvih Olimpija iz Beograda. Otac je dvoje dece, ima sina i ćerku, vodi dva restorana , ostavlja utisak da je čovek kome lako polazi za rukom da ostvari sve ciljeve koje postavlja u životu, da li je baš tako?
Edin: Ni jedan cilj se ne ostvaruje lako. Pogotovo ako se visoko postave ciljevi. To je put odricanja, napora, istrajnosti, vere ali i padova. Ne postoji ravna linija na grafikonu uspešnosti ka ostvarenju ciljeva. Bilo da je silazna ili uzlazna, puna je padova i ponekih uspona.
Olja: Započeo si početkom ove godine ozbiljnu karijeru trenera u OKG Olimpija kada si osetio želju da baš to radiš?
Edin: Radim vec duži vremenski period kao odbojkaški trener u ekipama kojima je moja pomoć potrebna a koji nemaju mogućnosti da sebi priušte takvu vrstu pomoći. Kontaktirali su me iz OKG Olimpija i odmah smo ostvarili saradnju. Ti ljudi su sada deo mog života i gledam ih sa ozbiljnim pristupom a vidim da su i oni mene prihvatili , da kroz moj rad s njima naša veza postaje sve jača jača.
Olja: Da li si morao dodatno da učiš ili da se dodatno edukuješ da bi radio sa gluvom decom ?
Edin: Jako sam se brzo prilagodio načinu komunikacije sa njima. Oni imaju razumevanje za moj početnicki nivo znakovnog jezika a ja imam upornost i želju da ga što brže savladam. U tome mi oni nesebično pomažu. To su divni ljudi i jako sam srećan sto nas je život spojio i što su mi dozvolili da budem i ja deo njihovog sportskog odrastanja a i neka figura na koju mogu da se ugledaju kroz sport.
Olja: Koje rezultate očekuješ da postignete?
Edin: Ja imam jedan jedini imperativ u mojim željama vezanim za rad sa njima . Da budu srećni. Mozda zvuci kao kliše ali dozvolite mi da objasnim. Kroz odbojkaške treninge ja se trudim da dignem njihov nivo samopouzdanja , kvaliteta i uspešnosti na maksimalan mogući nivo. Kad osete da su svoju svest digli na viši nivo i da su svojom zaslugom pobedili poen, set, utakmicu ili turnir sreća je neminovna. Takodje mislim da je psihičko zadovoljstvo prvi i možda jedni preduslov da čovek dozvoli svojoj svesti da se uzdigne i što bi mladi rekli, pređe na sledeći nivo.
Olja: Kako finansirate učešća na međunarodnim takmičenjima ?
Edin: Ovo je pitanje na koje mogu da dam jako kratak odgovor. Teško. Uvek smo u deficitu i zato apelujem na svakoga ko može, želi da pomogne da se priključi. Jako puno ljudi ima želju da pomogne ali na žalost sve se završi samo sa njihovom željom, jako je malo ljudi koji prođu put od želje da nekom pomognu do realizacije te želje. Sport za gluve i uopšte za osobe sa nekim oblikom odstupanja u razvoju je na margini društva. Radim na tome da barem malo to promenim i da primerom pokažem da to mogu i drugi da urade.
Olja: Uporedo radiš i u Hot Volley ili si napravio pauzu sa svojom školom?
Edin: Radim uporedno i sa Hot Volley-om. To je moja škola, moja ljubav i rezultat svega čemu sam stremio u životu. U sportu nema pauze.
Olja: Da bi jedno dete krenulo da trenira odbojku treba da ima šta?
Edin: Treba da ima želju. Ništa više. Taj voljni momenat je najbitniji. Deca se upisuju na odbojku iz million razloga. Ali je želja ta koja može da napravi najveću promenu.
Olja: Kako roditelji mogu da te kontaktiraju ukoliko njihova deca žele da postanu odbojkaši?
Edin: Pa da postanu odbojkaši to ne može niko da garantuje. Ali mogu da me kontaktiraju preko facebook stranice ili e-mail Hot Volley-a ako žele da njihovo dete stvori sportske obaveze, da se izbori kvalitetom u kolektivu, da se raduje, da bude socijalno aktivno i možda u nekom trenutku da nauči da igra odbojku.
Olja: Pored posla trenera vodiš dva restorana u gradu , u jednom plasiraš suši a u drugom?
Edin: Pa da, restorani su moji a vode ih ljudi koji to rade bolje od mene. Prvi je sushi koji je moja ljubav što se tiče hrane i samo ime to kaže LOVE SUSHI a ovaj novotvoreni restoran na Cvetnom trgu je neka simbioza paba i restorana. Tu se okupljamo da gledamo utakmice i uživamo. Ko želi da oseti malo taj pozitvini duh nek svrati u Mr.Jolly
Olja: Da li ti znaš da napraviš suši?
Edin: Naravno, Svaki sushi koji je na meniu u Love Sushi-u sam pravio sam i sam određivao normative. Naravno uz moju desnu ruku, moju drugaricu i podršku Macu.
Olja: A koji najviše voliš da jedeš ?
Edin: Nemam omiljeni, zavisi od raspoloženja. Širok je spektar ponude pa imam mogućnosti da biram.
Olja: Zamisli da sada nas dvoje uklopimo vremenske termine i ja ti kažem da želim negde na miru da popijemo kafu, gde bi me ti odveo?
Edin: Pa naravno u Mr.Jolly na Cvetnom trgu .
Olja: Vidimo se sigurno u Mr.Jolly možda već sledeće nedelje a do tada mi reci samo adresu da bi mogli na miru da popiju kafu i čitaoci i naši prijatelji.
Edin: Svetozara Markovica 40a
