1400 километара на бициклу

zorankojcic / 19. август 2016

Након прошлогодишње бициклистичке авантуре од Вуковара до Истре, тијеком које смо мој пријатељ Томас и ја превалили око 1000 километара у 13 дана, планови за ово љето су се почели рано правити да би се искристализирала жеља за одласком у Црну Гору. Ипак, како нисмо могли ускладити годишње, остала је једина опција да идем на пут сам и знао сам да ако чекам неку повољнију прилику или ситуацију од тога неће бити ништа. Искрено, није ми било драго због тога, доста је ту непредвидивих ситуација које могу поћи по злу и у којима друштво добро дође, али како није било другог избора сјео сам и испланирао оквирну руту и план пута, који сам касније често мијењао – а што ће се показати као једна од предности самосталног путовања, спонтаност и прилагођавање руте и времена себи. План ми је био обићи нешто Мађарске, Румуњске и Бугарске те највећи дио времена провести у источној и централној Србији. Означио сам си нека мјеста која желим обићи, посебно она о којима сам раније слушао, али никад нисам имао прилику посјетити их.

1. дан: Вуковар - Бачка Топола - Суботица - Сзегед - Десзк, 175 км

У четвртак, 21.7.2016., око 5 сати ујутро крећем из Вуковара на Богојево и лагано се крећем према Кули и Бачкој Тополи. Будући да пред пут нисам имао прилику ући у форму за бициклирање, бар не онако како би требало, одлучио сам првих неколико дана провести у равници. Вожња по равном није проблематична, нема великих напора, велике се удаљености брзо прелазе и тако је и било. Пут до Куле ми је био познат, све након тога је била непознаница, бар што се вожње бициклом тиче. Уз редовите паузе, брзо пролазим кроз Суботицу да бих се задржао мало на Палићком језеру, мјесту које сам раније већ посјећивао и које ми је релативно познато. Ипак, кад се до тамо стигне бициклом први пут, сасвим је друга прича и неуспоредив доживљај. О Сегедину сам такођер само слушао приче и одушевио се кад сам напокон у поподневним сатима стигао у град, међутим брзо сам схватио да велики градови попут Сегедина, колико год јесу лијепи, одузимају доста времена (гужве, семафори, сналажење по граду, итд). Након брзинског разгледања, запутио сам се даље изван града уловити вечеру и пронаћи скровито мјесто за кампинг.

Прва вечер соло кампирања није била баш угодна, а у мађарској равници није било лако пронаћи погодно мјесто за камп, посебно с обзиром на ситуацију с избјеглицама. На граници Мађари и даље држе жицу, контроле су строге, а равничарски предио има само чиста поља и тек покоји грм иза којег се може сакрити шатор. Прву ноћ сам тако и преспавао на стрништу, одмах поред главне цесте на путу за Мако, иза села Десзк, с три стране заштићен шикаром, довољно да се шатор не види с цесте. Како путујеш сам тако мораш сам и откривати малене трикове на путу – гдје би било најбоље мјесто за камп, како и гдје везати бицикли док купујеш у дућану, кад и што јести да имаш више енергије, гдје пунити воду успут, итд. Мораш се сналазити од села до села, од града до града, како знаш и умијеш, да би што лакше и безболније прошао кроз цијело искуство.      

2. дан: Десзк - Јимболиа - Отелец - Сечањ, 153 км

Између Сегедина и Мака, Мађари су већим дијелом направити бициклистичку стазу па је вожња до границе с Румуњском била јако угодна и сигурна, а мађарска мала села лијепо уређена, с понегдје дивно изрезбареним дрвеним кућицама које служе као аутобусне станице. У Румуњској је слика, пак, готово дијаметрално супротна. Већ на улазу у земљу ме дочекао пас којег сам се једва отарасио, а села су им прилично несређена, неуредна, зарасла, куће не баш одржаване, док у неким селима још увијек нису асфалтиране споредне улице. Додуше, у другим селима су опет свјеже асфалтиране споредне улице и имају бољи асфалт него главна цеста, тако да су контрасти прилично занимљиви. Осим тога, вожња други дан кроз Румуњску је била најдосаднија и одлука због које се једино кајем на том путу. Кад сам навечер напокон дошао до Србије – након кратке епизоде на граници, на улазу у Србију, гдје сам помогао полицајцима да се споразумију с групом младића из Катара, који скупим спортским аутима путују до Босне – било ми је далеко лакше што знам језик, што се лако могу споразумјети, тражити воду, упуте, попричати с људима. Након купње вечере у селу Јаша Томић, одлазим до градића Сечња и већ на крају снага и на крају града наилазим на малу градску плажу покрај ријеке која има столове и клупе, кров, туш, покошену траву, на којој нема људи – дакле, мир: све што ми треба у том тренутку.  

3. дан: Сечањ - Вршац - Бела Црква - Делиблатска пешчара, 107 км

Отуширан, наспаван, одморан крећем даље ка Вршцу, да би пут постао занимљивији тек након Вршца, кад се крајолик почиње мијењати – од досадне равнице у даљини се већ виде брда па и прве планине. У Вршцу стајем на ручак и одмор, причам с једним дечком који ради са својим родитељима, приватно држе дворану за ногомет и ослањају се на зимски туризам; преко зиме клубовима наплаћују тренинге у дворани. Он ми каже да су се у Србији највише развили градови уз границе (Суботица, Вршац, Бачка Паланка), што због шверца, што због протока људи и стварно има смисла то што прича, увјерио сам се то на путу, иако има изнимака, наравно, у Шумадији је мало другачије, томе сам тек касније свједочио. Тих је дана било прилично вруће па сам увео праксу да возим од 6 ујутро до подне, а паузирам од подне па до 15 или 16 сати и то сам практицирао све до краја пута. Сваки бих дан нашао неку хладовину, гдје би појео ручак и одмарао, а поподне бих возио до 19 и онда већ уз лагану вожњу тражио погодно мјесто за камп. Тог дана сам камп нашао на обали канала Дунав – Тиса – Дунав, на самом улазу у Делиблатску пешчару, неколико километара иза великог језера код Беле Цркве. Пар километара прије него сам угледао погодно мјесто за камп, видио сам ужасан призор, свега неколико минута након тешке прометне несреће. Полицајац је таман покрио мртво тијело једне особе и тај призор ми је урезан у сјећање толико снажно да мислим да ћу га увијек носити са собом. У прометној су судјеловали мотор и аутомобил, а на обали канала ми је сусјед кампер (рибар из Панчева који близу има викендицу) рекао да сваке године бар један мотоциклист настрада, јер возе „као луди и често пијани“ након мото сусрета које имају на језеру. Мени је јасна љубав према мотору и према вожњи, сигурно је блиска оној љубави према вожњи бицикла, али ми никада неће бити јасан немар према властитом животу и према животу других људи око тебе приликом сједања за тако тешке и опасне машине какве су мотор или ауто.

4. дан: Делиблатска пешчара - Ковин - Смедерево - Пожаревац - Голубац, 125 км

Након јутарње вожње кроз Делиблатску пешчару, пут је даље био прилично досадан до Пожаревца. Срећом, а што је за похвалу, у Србији су се недавно изградиле и још се граде нове цесте, односно поправљају се стари путеви. То је чинило већи дио вожње изузетно угодним, посебно на првим успонима након Пожаревца, гдје се рељеф почиње мијењати. Након три дана интензивне вожње већ сам ушао у форму па на успонима нисам имао превише проблема, иако су ме они заправо успорили. Ипак, након сваког успона дође и спуст и то су тренуци када бициклирање пружа највише задовољства. Такав је спуст био и до градића Голупца, на обали Дунава, на мјесту гдје Дунав изгледа као огромно језеро, прекрасно плаво, ушушкано баш испод планина у Румуњској, с друге стране обале. Иначе сам и одрастао крај Дунава и сад живим и радим крај Дунава, али Дунав у Голупцу је нешто посебно неописиво. У тај сам се градић заљубио. На самом крају напорног дана, ушао сам у градић возећи на новој и одличној бициклистичкој стази уз саму обалу ријеке, а кад сам мало процуњао по граду, сјео сам у кафић на пиво. Испоставило се да конобар има жену из Осијека и касније сам се с њима баш лијепо и дружио и испричао. У центру градића, баш на обали Дунава, на уредно покошеној трави једриличарског клуба, дозволили су ми да поставим шатор и преспавам. Ту је био и туш, ту је Дунав, с друге стране планине, залазак сунца, мир и тишина, сасвим довољно да до краја живота будем заљубљен у доживљај тог града.   

5. дан: Голубац - Доњи Милановац - Текија, 93 км

У Голупцу се у рано јутро опраштам од мог новог пријатеља у кафићу и брзински пролазим поред старе тврђаве на обали, предивне грађевине за коју су напокон пронашли средства за обнову. Цијели се дан претвара у вожњу уз сам Дунав, цеста више од 100 километара иде уз обалу, а мене прилично успоравају вјетар који пуше у прса и често стајање да сликам предиван крајолик који ме окружује. Цеста је често вијугава, али без већих успона, све до пред крај дана. Срећом, обновљена је, асфалт је нов и лијепо урађен, а већина промета иде с Румуњске стране, тако да је и сигурно за возити. Ту сам негдје срео и двије бициклистице из Енглеске, даме у мировини које бициклирају од Беча до Црног мора, што је врло прометна рута за бициклисте која прати Дунав, а пролази и кроз Осијек и Вуковар. Након што смо мало размијенили искуства, ипак брже возим од њих и тако обилазим археолошко налазиште Лепенски Вир, а потом ручам и одмарам у Доњем Милановцу, на обали Дунава. Послијеподне се ипак лагано облачи и након приличног успона од 800 метара надморске висине, видим рекламу за бесплатан камп за бициклисте код села Текија. То ме испрва обрадује, иако сам био разочаран што због временских прилика нисам могао остварити план да дођем до Кладова. Но, брзо сам дошао до тог кампа да би ме на улазу дочекао дотични Јоца Крофна, показао ми гдје је туш, мјеста за камп и напоменуо ми да кад се средим дођем до њега у ресторан на вечеру. Како се спремало невријеме ја сам пронашао мјесто за шатор између двије празне камп кућице, а кампери из Ниша, који тамо долазе већ 10 година, рекли су ми да је боље отићи јести до села, него код Јоце. Наиме, Јоца Крофна није власник кампа, него му је опћина повјерила да се брине о градској плажи, крај које је његов ресторан, а он се направио паметан па на јавној површини ставио рекламу за бесплатни камп како би себи привукао више муштерија у ресторану. Досјетљив човјек, а на прометном мјесту. Но, ту сам ја послушао колеге кампере, вечерао, отуширао се и одморио. 

6. дан: Текија - Кладово - Неготин, 85 км

Киша ипак није падала те ноћи. Прилично рано сам се запутио према Кладову и напокон имао јак вјетар у леђа те сам до Кладова брзо и дошао. Крајолик се успут мијењао, али више није било успона, само су стијене и планине с моје десне стране нестале и замијениле их шуме и њиве. У Кладову ме ухватила и киша, први и једини пут док сам био на бициклу. Није падала дуго, а ја сам таман то вријеме искористио да поједем доручак, мало одморим и ствари заштитим од кише испод неког дрвета. Кад је киша стала, наставио сам вожњу близу Дунава, све до Неготина, гдје су ме чекали цоуцхсурфинг домаћин Урош и његова дивна обитељ. С њима сам провео 24 сата, у дружењу, игрању кошарке, чак и у изласку, али највише у разговору о мом путовању, о мјестима у којима живимо и начину живота, о предратном и поратном стању, кризи, економији, животу младих, свим могућим и немогућим темама. Пружили су ми и више него је било потребно, осим сјајне кухиње, туша, кревета и шансе да оперем веш – на путу чак није ни проблем опрати, него осушити веш – сви су било сјајно друштво за разговор и људски контакт и на томе им од срца хвала. Шести и седми дан су служили за одмор, тако да сам само по пола дана провео у бициклирању. 

7. дан: Неготин - Видин - Дунавци, 52 км

Након ручка у Неготину, поподне сам лагано кренуо за Видин, у Бугарској. До границе се брзо стиже, додуше једном од најлошијих цеста коју сам искусио на путу, али ми је зато пут до Видина било помало досадан. Сам град је вриједило видјети, спуштање до Дунава, Баба Видина тврђава у центру, огроман парк, разни споменици успут. Но, у Видину ме задесио један чудан случај: таман кад сам се оријентирао на карти којим путем се требам запутити за излазак из града према Зајечару, на пар метара од мене неки је човјек пао с бицикла, на сред цесте. Једна жена и ја смо му одмах притрчали, почели га дрмати и викати, али није давао никакве знаке живота. Крв му је цурила из носа и капала на цесту и наравно да сам одмах помислио на најгоре. Жена је звала хитну, полиција се одмах створила до нас, дали смо изјаве, а страдали човјек је одмах након тога почео хркати да би полиција установила да је вјеројатно био пијан и да је пао у несвјест. Из ове је перспективе лако судити човјеку, али кад се нађете у ситуацији да не знате ништа о човјеку и имате га пред собом непомичног и без икаквог знака живота, сасвим је другачији осјећај. Након што га је хитна помоћ одвезла, запутио сам се изван града и убрзо нашао камп у неком воћњаку, прилично добро скривен међу дрвећем. У бугарским сам селима примијетио приличан немар према околишу, кућама, двориштима. Јасно је да су сиромашна држава, да можда немају довољно јавних средстава, да су плаће ниске и људи незадовољни, али није истина да не могу покосити траву у властитом дворишту или испред куће, по каналима, за то није потребан неки новац и богатство, за то је потребно само мало воље. Од оних прекрасних дрвених, украшених аутобусних станица у Мађарској, које сам видио први дан, у Бугарској сам видио аутобусну станицу склепану жицама од врата старог, захрђалог камиона и то пуно говори о труду локалних људи. За такве ствари се не могу кривити Америка или ЕУ, криза или економија, чак ни држава ни Влада, него је то одраз односа према самоме себи.  

8. дан: Дунавци - Зајечар - Бољевац - Параћин - Сикирица, 161 км

На почетку осмог дана предивним крајоликом се опраштам од дивне Бугарске. Колико год се може бити критичан према Бугарима, толико за Бугарску мора стајати да је предивна земља. На уласку у Србију свједочим опет чудном случају жене која покушава илегално пријећи границу, побјећи од полиције, да бих, кад се ситуација смирила, причао с камионџијом који из Бугарске путује за Ђаково и у шали ми нуди пријевоз до Вуковара. Одмах након границе доручкујем у Зајечару и прије поднева долазим до Фели Ромулиане код Гамзиграда, археолошког налазишта из доба Римљана. То је био један од занимљивијих и љепших призора на путовању, а сама помисао да се бициклом возиш истим путем по којем се некад коњима возио римски цар прилично је фасцинантна. Послије тога, на ручак и пиво стижем у Бољевац, мали градић на путу до Параћина, гдје срећем једног локалног бициклисту с којим дијелим искуства. Причао ми је о пењању бициклом на планину Ртањ, до које и ја напокон долазим након поподневног одмора. Наравно, није ми ни падало на памет пењати се на планину, довољно ми је било уживати у погледу на сам шпицасти врх, заправо врх толико шпицаст да су планину, сигурно на помаме оних босанских, прозвали српском пирамидом те се за исту вежу многе легенде. Након Ртња, неколико километара успона је захтијевало доста труда те сам се тог дана прилично уморио, да бих на крају дана мијењао план пута због олује која се спремала. Умјесто да након Параћина наставим ка Ћуприји и Јагодини, ја сам кренуо на југ према Крушевцу. Пред олујом сам скренуо с главне цесте и зашао у мало село, Сикирицу, гдје су ми локалци показали да могу мирно кампирати у центру села, иза Дома културе, испод липе. Савршено мјесто за заштиту од кише која је падуцкала преко ноћи, али ипак мјесто гдје се ноћу окупљају клинци, који очито немају друго мјесто за излазак. Те ноћи сам најслабије спавао, ако се то може назвати спавањем, након што су се бучни клинци разишли иза 2 сата. У 5 сам већ био на ногама, желећи што прије кренути на пут, молећи се да киша не пада.     

9. дан: Сикирица - Крушевац - Трстеник - Краљево - Горњи Милановац - Бољковци, 160 км

Од Сикирице па надаље возио сам прилично прометном цестом, све до Горњег Милановца. До Крушевца је крајолик предиван, зелен и уређен, шумовит, а од Крушевца већ постаје досадњикав. У Крушевац нисам улазио, како бих уштедио на времену, возио сам дугом обилазницом, а потом наставио до Трстеника и Врњачке Бање. Тај ми се дио Србије чинио најпрометнијим, а некако и прилично богатим, судећи по кућама и имањима која сам видио успут. У Краљево сам стигао таман на ручак, а тамо сам нашао и згодан бике схоп у ком сам бесплатно напумпао гуме и науљио ланац те се кратко испричао с власником, који је наравно и сам бициклист. Прије одласка у град посјетио сам чувени манастир Жичу, из 13. стољећа, прекрасну црвену грађевину, један од најзанимљивијих манастира у Србији, сигурно.

Пут до Горњег Милановца је било прилично занимљив, посебно пред улазак у град, гдје цеста прати ријеку и кривуда између околних брда, док је сам град на великим успонима, а након града прилична дивљина. Ту сам се највише намучио око проналаска мјеста за кампирање и доста касно сам га нашао. Мислио сам кампирати одмах на изласку из града, али никако нисам могао наћи добро мјесто. Морао сам све више и више залазити у брдо, у шуму, губио сам свјетло дана, а и снагу након пријеђених 150 километара, од чега је један добар дио био проведен у пењању. Сав збуњен избио сам на аутопут, знајући да је немогуће да сам близу аутопута по неком географском оријентиру, али не знајући да се ту прави нови аутопут који ће спајати Београд са западном Србијом, очито. Камп налазим поновно на стрништу, близу шумице, одмах до аутопута у изградњи.

10. дан: Бољковци - Лјиг - Лајковац - Ваљево - Шабац, 155 км

Јутарња вожња, по свјежем шумском зраку, иде првих неколико километара по неотвореном аутопуту. Знам да се по закону бицикли никако не смије возити по аутопуту, али имао сам срећу и то искусити – нова, предивна, равна, глатка цеста која води према Лјигу, а потом према Ваљеву. Опростио сам се од аутопута и наставио главном цестом крај шума и брдашаца, не знајући што даље. Искрено, био сам прилично уморан и самоћа ме већ добро шамарала. Прошлогодишња вожња у друштву је била далеко занимљивија, забавнија, динамичнија, авантуристичнија од ове, баш зато што је све било ново, први пут, али и у друштву с којим си тијеком дана и на крају дана све недаће или све дивне стране могао подијелити, коментирати па на крају и залити пивом. Ипак, како сам знао да до краја дана сигурно не могу доћи до куће, одлучио сам мало продужити руту, на Ваљево и Шабац и сутрадан се вратити дома. У Ваљеву стајем на одмор, пиво, храну – у центру Ваљева ме фасцинирало што точено Ваљевско пиво продају у кафићу за само 100 динара, што је нешто мање од еура! – и кратки обилазак, а ту се некако и опраштам од брда и успона, бар тамо пред Шапцем. У Шабац стижем већ навечер, али заобилазим град и тражим згодно мјесто за камп изван првог села. Испоставља се да сам задњу ноћ кампирања провео на стрништу баш сличном оном у Мађарској, гдје сам спавао прве ноћи. Срећом, тијеком пута нисам ни једном имао проблема с мјештанима, полицијом, а увијек сам смеће купио у врећицу и потом носио до прве канте за смеће коју сам нашао, толико се бар могло учинити.

11. дан: Шабац - С. Митровица - Шид - Вуковар, 105 км

Рано ујутро стижем у Сремску Митровицу на доручак, већ помало исцрпљен, јер ми од вечере први пута ништа није остало за јести, а до Митровице нисам наишао нити на једно село. Послије Митровице све постаје прилично досадно, али и познато, тиме и крајње незанимљиво, уз напор да се дође кући што прије, ем како бих избјегао подневну врућину, ем како бих се напокон домогао туша и кревета. На граници ме сви испитују одакле путујем, гдје сам све био и замјерају ми што си нисам узео више дана, као да сам све брзо прошао. С тим се чак и слажем, посљедња три дана, односно пут од Бугарске до Хрватске сам прошао пребрзо, чак сам прелазио и велике километраже, узевши у обзир да је добар дио терена био и брдовит. И мени је жао што сам тај крај тако збрзао, могао сам си узети још додатна два или три дана да се нешто друго види и обиђе, али како сам већ написао та самоћа није баш најбоља пријатељица на толиком путу, бар мени није била.

Једна од предности соло путовања јест мијењање руте по властитој вољи и преференцијама, гдје не мораш овисити о другој особи, хоће ли се њој свидјети или неће, има ли или нема жељу видјети тај град, споменик, налазиште, ријеку, планину и то ми је доста значило. Исто тако, соло путовање је добро за праћење властитог, а не туђег темпа, био он спорији или бржи. Нетко би чак могао и уживати у самоћи тих десетак или петнаест дана, овисно о човјеку, зна се. Мени је самоме било доиста лакше прићи странцима и тражити упуте, воду, храну, помоћ или тек друштво за разговор, сретао сам многе људе које нисам споменуо у овом тексту, а с којима сам попричао дуже или краће, овисно што је требало или како смо се нашли, осјећао сам се доста отворенији према странцима. Ипак, путовати сам далеко је опасније и рискантније. Ја сам доиста имао срећу да нисам имао никакав квар или незгоду, у случају чега бих се морао сналазити како ситуација налаже. Од онда често мислим што би било да сам се нашао само пар минута раније код Беле Цркве, код оног језера, гдје сам видио мртвог човјека након прометне. У Србији сам иначе видио превише споменика погинулима покрај цесте и често сам знао замислити што се то догодило кад је та особа имала прометну; то су тешке слике за процесуирати у мозгу и њих морамо бити свјесни, али им ипак не смијемо дозволити да нас оне одврате од наума, од пута, од жеље коју имамо за авантуром или самим доживљајем на путу. Сваки је спуст био награда, сваки поглед на Дунав, свака хладовина коју пружа шума по врелом дану, сваки дашак вјетра који освјежава, сваки поглед на неку прастару грађевину или тек на људе које сретнеш успут – све су то тренуци које доживиш неколико пута тијеком дана, али их не можеш нити усликати нити описати ријечима у тексту, ма колико био вјешт. То је оно што се мора искусити на властитој кожи и властитим ангажманом и што, на крају, чини толики напор и труд вриједним, то је награда за све уложено.

На путу сам знао често причати сам са собом, псовати самоме себи што сам кренуо на пут, али и неконтролирано се смијати од среће и задовољства док ми на неком спусту поглед пуца на неописиве крајолике, готово чисту природу. На путу на ком имаш само себе за друштво, боље упознајеш властите емоције, доживљаје, надања и увиђаш јеси ли или ниси спреман суочити се с ониме што може бити веће од тебе и што можеш бити ти сам. Као и увијек у животу, мало волиш себе, мало се мрзиш, али брзо схватиш да се не врти баш све око тебе, да је Дунав текао давно прије твог рођења и да ће тећи још дуго након што нестанеш, да перспектива једне планине одузима значај дневно-политичким темама или проблемима које имамо на послу или у обитељи. Све се чини већим од тебе и временом то научиш цијенити, посебно кад десет дана не пратиш вијести и остале ситне фрустрације на друштвеним мрежама. Колико год те физички напор чини уморним, толико се психички одмараш од захтијева цивилизације, од свега што ти друштво иначе намеће. У вожњи по врелим данима и након пар дана без туширања, научиш цијенити значај који има вода, а на врху сваког брда од 800 метара научиш више цијенити себе и властиту упорност. На крају једног таквог путовања, више волиш властити дом, а након неког времена проведеног дома – још више желиш кренути на неки нови пут.   


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.