Битка за женско тијело

Buka / 11. март 2018

Тијело жене поприште је често битака које жена сама не води. Преко њеног тијела воде се битке за повећање и ојачање нације, негира јој се право да сама одлучи жели ли пород и у каквим условима, њено тијело се критикује и омаловажава како би се држала у контроли. За вријеме рата, жена је чуварица нације, те стога освајање њеног тијела представља побједу и поруку супротној страни, што је на овим просторима резултирало језивим злочинима силовања великог броја жена. Тијело жене често је поприште битке за моћ. Уколико жена и сама уђе у битку за своје тијело, може очекивати да ће се сусрести са неодобравањем околине и осудама, највише оних које би у бици требало да јој се придруже: других жена.

Жена у битку за своје тијело улази онда када постане свјесна да оно припада њој и никоме другоме. У ту битку улази из чисте потребе, како би заштитила тјелесну аутономију и одбранила тијело од насиља. Може то бити са првим узвраћеним ударцем, одлуком да тијело неће извргавати изгладњивању, козметичким препаратима, или неодговарајућој одјећи, или прихватањем да има право на сексуалност.

Жена у битку треба ући свјесна да њен непријатељ није мушкарац по дефаулту, већ увријежене праксе и вјеровања која штете и мушкарцу, те да од мушкараца треба правити савезнике који би помогли да се створи свијет у коме право на нечије тијело неће имати држава, породица или супружник, већ сама индивидуа.

Са једним пријатељем из Србије имала сам разговор о сексуалности у тинејџерској доби. Причао ми је како је у средњој школи био јако отворен о сексу са својим мушким пријатељима, али да су дјевојчице по тој теми остајале мистериозне и недостижне. 'Која је била најчешћа фантазија?' упитала сам. Нјегов одговор ме изненадио. 'Највећа фантазија била нам је да видимо да и дјевојчице то желе' рекао ми је. 'Мислили смо да оне немају сексуалних мисли и то нас је бољело'. Овакав став да су жене мање сексуална бића дио је неисказаног рационализирања које је дијелом одговорно за насилна сексуална понашања мушкараца, који сматрају да, како је секс једино њихова потреба, те жене не дијеле ту фрустрацију, они имају право да ту потребу и задовоље те да жене 'преваре' у извођење чина, умјесто да их посматрају као равноправне јединке које имају капацитете да свјесно одлуче шта желе. Битно је у тој животној доби показати младим мушкарцима да су и жене сексуална бића, што њиховом пристанку или одсуству истог даје легитимност одлуке аутономног бића, умјесто карактеристике урођене особине диктиране биолошким сполом, што је виђење које води у објективизацију жена и насиље над њима.

Као што 'активиста за мушка права' (сада нећемо улазити у легитимност оваквог активизма) Јацк Каммер наводи: 'Архетип мушке еротике је жена која судјелује у сексу с ентузијазмом, која воли мушку сексуалност, коју он не мора намамити ласкањем, завођењем или обећањима о будућим наградама.'

У патријархалном друштву наметнуто је виђење да жена не жели секс и да га 'даје' као погодбу за друге ствари које добија од мушкарца (економску сигурност, друштвени статус итд). У томе случају, жена се у главама оних који имају такво размишљање ставља у позицију проститутке, која размјењује свој људски потенцијал (тјелесни, у овом случају) за погодности. Због тога постоји прешутни договор да се о сексу у заједницама 'добро одгојених' жена свих узраста не говори, јер је присутан сталан осјећај кривње због извршења чина, те продаје тијела. Жена у тој ситуацији, због ускраћивања информација, није свјесна да је сексуална жеља нормална и природна, те због тога постоји додатан осјећај кривње због жеље, коју скрива.

Оне дјевојке, дјевојчице и жене које покажу да и саме имају сексуалне потребе расипају свој потенцијал јер у замјену за секс не добијају ништа осим властитог задовољења и, прилично парадоксално, називају се курвама. О дефиницији курве имала сам занимљив разговор са пријатељицом из Пољске. 'Видиш', интерпретирала је за мене став друштва у католичкој Пољској, 'курва није она жена која је спавала са много мушкараца. Курва није ни жена која има много секса. Курва је жена која у сексу ужива' појаснила ми је. То се уклопило у неке нелогичности које сам виђала у поп култури. Курвом се, рецимо, због избора у одијевању, означавала Миле Црус, али не и једнако оскудно одјевена Селена Гомез. Разлика је била у сврси те сексуалности. Док је Црус посједовала своју сексуалност и чинила се потпуно свјесна ње, сексуалност Гомез се чинила као резултат воље да задовољи. У томе смислу, Црус је изашла из друштвено постављених оквира прихватљиве сексуалности, односно подређене сексуалности жене, што је за посљедицу морало да има осуду. Иако сексуалност Миле Црус и даље представља њену експлоатацију у рукама музичке индустрије, ипак постоји разлика у ступњу свјесности експлоатације између двије пјевачице, те њиховом односу према тој експлоатацији.

Мисао која стоји иза свега овога је да жена није власник свог тијела, већ да је власник њена породица, која је неокаљану мора предати партнеру, стварном власнику који ће онда обезбиједити погодности за њу у замјену за кориштење тог добра. Уколико жена својом израженом сексуалношћу компромитује такав друштвени договор, она се санкцијама различитих размјера настоји вратити у оквир прихваћеног. Овакви ставови су више изражени у руралним срединама у којима влада традиционална подијељеност родних улога, али је и даље присутно и у случајевима гдје жена све погодности за свој живот привређује сама. Ово се дешава због тога што се читав овај механизам имплементира несвјесно, те људи не промишљају разлоге свог подозрења према женама које сматрају да имају право на своју сексуалност и своје тијело.

У нашем друштву, женина сексуалност роб је друштвених норми, а жена је не може откупити за себе ни избацивањем из свог живота оних околности које су до таквог стања и довеле, као што је економска зависност о мушкарцу. Кроз живот иде плашљиво, брижљиво скривајући своју сексуалност и сексуални чин како не би трпјела одмазду конзервативне околине. И док се у неким културама жена кажњава за неприхваћене облике сексуалне активности, у што се убраја и силовање, крајње драстичним методама, најекстремнија од којих је убиство од стране осрамоћене породице, наша сексуално активна жена суочава се са подозривошћу, осуђивањем, па чак и прогоном од стране породице.

Београдска активисткиња Јасмина Тешановић у есеју 'Жене и рат' наводи случај младе дјевојке која је затрудњела када су је војници силовали, те се њена породица одрекла и ње и бебе. Тијело дјевојке више није припадало породици, било је онечишћено сјеменом непријатеља и као такво изгубило тржишну вриједност. И популарни кантаутор Ђорђе Балашевић изразио је сличан став. О домовини похараној ратом каже у књизи 'Један од оних живота': 'Тако то иде с Домовином... Као са силованом девојком... Не можеш је кривити за то што су је други осрамотили, али ни више волети као што си је волео...' У овом случају Балашевић силовање означава као срамоту жене, став који је један од главних узрочника друштвене стигме о силовању. Ни он више не може 'волети као што (...) је волео' дјевојку чије је тијело обиљежено нечијим туђим додиром.

Битка за тијело жене води се на многим фронтовима. Држава њено тијело настоји контролисати разним репресивним законима, од којих су наизраженији они репродуктивни, породице и партнери често физичким и психичким насиљем, а друштво изопћавањем и осудом. Како би битку добила, жена мора да се бори на свим фронтовима. Она мора осигурати савезнике који би јој помогли да обезбиједи адекватан законски оквир заштите за своје тијело, умјесто нарушавања његовог интегритета, успостави ефективне структуре за помоћ у случају насиља, те прошири свијест друштва да је жена власник свога тијела. Битка за женско тијело увезена је у ткиво друштва, те тиме и компликованија за водити. Међутим, најбитније мјесто на коме се ова битка води уједно је и оно од кога све креће: жена првенствено мора сама схватити да је њено тијело одиста само њено. 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.