Ћао и хвала...

Klavdija / 10. фебруар 2018

Пре неколико година, зима је била, вече неко сиво и хладно, у стану топло и тешко од сувог ваздуха а мене спопао неки немир. Обукла сам сва три зимска слоја одеће и изашла у шетњу по крају. Само круг да направим, преко Гундулићевог венца, кроз Ђуре Ђаковића на Бајлони пијацу па назад крај Битефа, да удахнем. Корачала сам тако, скоро ужурбано, хладноће ме гурала, и мислила неке мисли о животу и свачему, кад видим у сусрет ми иде нека прилика, учинио ми се висок, кршан, ’’к’о у нас људи’’, лица до пола уроњеног у подигнуту крагну капута. Заустих да кажем добро вече и скоро па се и насмеших, а онда се сетих, јбт, знаш га с телевизије, нисте другари, не малтретирај човека. Ипак, разменили смо погледе, и чинило ми се да се и он мени замало насмешио и јавио. Скоро па сам сигурна да сам то у сећању додала, али ето, нешто ми драго да мислим, да смо се препознали, у том неком малом тренутку у времену, једне хладне београдске вечери, шетајући по крају. Не знам ни зашто, остало ми је то сећање, као нешто важно, записано јасно у глави, као да је било недавно.

Сретала сам га често, у пролазу на улици, овде-онде, по крају. У оним данима, а било их је и има их, кад ти се људи чине као ванземаљци, или си то ти наспрам људи, не разумеш им ружноће, ни зашто, враћајући се кући, видела бих га како седи с другарима у ’’Кројачу’’ и то би ми давало неку нејасну скоро па утеху. Можда то и глупо звучи, али као да прођеш поред неког извора енергије па се у њему освежиш. То је ваљда зов постојбине, и препознавање, оно несвесно, нечег и неког ко ти је близак, и чији су ти начин и мишљења блиски, иако га не познајеш.

Нисам баш о томе ни мислила док нисам добила поруку од другарице у неверици ’’Умро Глоговац’’. Прва слика у мојој глави је била она столица у ''Кројачу'', његова, празна. Оде ми Херцеговина из београдског краја.

Гледала сам из првог реда како рак убија, и кад год чујем да је неко умро од рака, те ми се слике враћају, познајем лично бол и беспомоћност, страшнију од било чега на свету, свих тих који су првом реду. Драго ми је да се некрофиличари нашег доба нису дочепали информације о његовој болести до самог краја, па га нису дуго развлачили по насловним странама и живог оплакивали. Надам се и да је имао веру да у њој утопи страх. Важно је то у нас, што смо из херцеговачког камена никли, да све буде достојанствено, поготово туге. А његово је и било и јесте.

Не одох да погледам ни ’’Сумњиво лице’’ ни ’’Хамлета’’, све као има времена, следећи ћу пут, заборављам стално да је време једино чега нема.

Може ли се плакат’ што је умро неко кога не познајеш, као да ти је фамилија? Ево, може. Али што би рекао Нјегош ’’Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родит’.’’

Драги Небојша, ћао и хвала. 

 

(Прим.аут.) Фотографија је преузета са портала опустено.рс


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.