Хајмо онда за овај наш

Сви ми имамо те неке “наше ствари” које нису заправо наше.

džej_bo / 08. фебруар 2019

 

У кафићу у којем пијемо каву сваке суботе ујутро ако дођеш око девет ипол можеш бирати гдје ћеш сјести. Имаш на располагању три просторије и у та је доба још релативно празно. А то је успјех, јер кафић ради одлично, и ријетко имаш тај луксуз да бираш своје идеално мјесто за каву или пиће. Ми увијек одабиремо исту просторију, не долазимо увијек у та “ранија” доба па често сједамо за стол који је у том тренутку слободан. Те смо суботе били у ситуацији да бирамо и сјели смо за стол поред прозора који гледа на сусједне зграде. Каве су ту већ постале ритуал, а то је, сад већ волимо рећи, “наш кафић”.

За тим столом поред прозора некако најрјеђе сједимо. Обично смо за столом иза или оним дијагонално од њега. Али тај стол јест најљепши, кроз њега допире највише дневног свјетла и још можеш мало шкицнути тко пролази испред. Али ту најрјеђе сједимо јер обично тај стол има своје сталне госте. Два старија господина у одијелима, са штаповима, који су свако јутро ту на кави и, кад смо сјели за тај стол освијестила сам, најчешће на овом мјесту.

Већ смо били наручили каву кад сам видјела кроз прозор једну од оне двојице старијих господина како излази из зграде. Полако, са штапом и кишобраном, силазио је низ степенице испред улаза.

Кава је стигла на стол таман кад је дједица савладао задњу степеницу. Сипала сам млијеко и шећер у шалицу и гледала вани. Копкало ме. Иако је кафић и даље био релативно празан и у тој просторији у којој смо сједили сва су три остала стола била слободна, мене је копкало што ми сједимо баш ето за тим столом. Нисам за то имала доказ, нисам имала никакве чврсте аргументе, али имала сам осјећај да је тај стол “њихов стол”.

Сви ми имамо те неке “наше ствари” које нису заправо наше. Наша пјесма, коју кад видимо да нетко други потписује испод своје фотографије желимо зашитити ауторским правом и забранити свима да је користе. Наше мјесто за двоје, које убрзо постаје мјесто за двоје још неким људима, па пожелимо око њега завезати ону жуту полицијску траку са натписом забране приласка. Наша кратица до мора, наше паркинг мјесто, наша клупа у парку. Наш број у нумеричком суставу, наша боја у спектру, наша ријеч у језику. Све је то некако увијек наше, а свачије, и заправо је поента само у томе тко ће до свог нашег прије стићи.

Баш као што је то са столом у кафићу. Наш, а свачији.

Док сам промијешала шећер и савила онај папирић у ситни прутић, старији господин са штапом већ је полако прилазио улазним вратима.

“Еј,” рекла сам Р., “хајмо се, молим те, пребацити за овај стол иза.”

Гледао ме преко своје шалице дуже каве и није му било јасно. “Али ово је најљепши стол,” рекао је, “због прозора.”

“Знам, али није наш.”

Док смо пребацивали јакне за стол иза, дједица је већ лагано прилазио шанку. Уто му се прикључио и пријатељ. Стали су на врата просторије, за задњим столом сједили смо ми, а још су три била слободна. Дједица је упитао пријатеља гдје жели да сједну, на што је овај одговорио да му је свеједно.

“Ма хајмо онда за овај наш,” одлучио је дједица.

Није видио да смо се макнули с тог мјеста. Није то никако могао знати. Али ја као да сам негдје телепатски могла осјетити кимање сиједом главом у знак захвале. Нитко од нас не воли кад нам се узме нешто наше. Па макар то наше било наше само привидно. Те ми је суботе баш нешто било топло око срца што сам им вратила њихов стол.

Сједили су ту сатима, као и увијек, расправљајући тко зна какве теме. А и ми смо, за столом иза, који већ лагано постаје онај за који сједамо и кад су сва четири слободна. Да не кажем “наш”.

Огледало душе


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.