КЛИНАЦ ИЗ ГЕТА - С осмијехом роцк-а умире наша младеж

Leona / 11. мај 2018

Колодворско мирно предвечерје.

Као да се у људе увуче нека смирујућа меланконлија када сунце тоне далеко иза брда. Жамор околних кафића пара покоји звук с разгласа. Двије Шпањолке. Прилазе и питају ме говорим ли шпањолски.

Након потврде мог незнања прелезе на немушт енглески праћен гестикулацијом рукама и ногама.Питам их протоколатно: хере аре оу гоинг? Машу одрично рукама. Не путују. Оне су допутовале.

Након смијеха који је својствен оним тренуцима када се људи не разумију али кликну очима и осмијехом, скужим шта ме желе питати: Је ли град сигуран, јер оне не би ишле ни таијем нити бусом. Оне би шетале до свог хотела.Грохотом се насмијем и у чуду их гледам. Чудно ми би то питање.Сигуран?

У којој временској димензији ове живе, помислим. Чуј је ли сигуран?! Објашњавам им да сам зачуђена питањем - наравно да је сигуран. Питам их да ли је у шпањолским градовима сигурно шетати.  Веле, у неком квартовима само ти Бог може помоћи ако се усудиш на шетњу. Постајем све зачуђенија. Опремим их оптимизмом и пошаљем у шетњу. Сигурну.Одоше насмијане, помало посрамљене, вјерујући у моју процјену.

Враћам се мирно за свој компјутор на столу, читам вијести.Тамо ме запљуснуше ријечи из уста оца Давида Драгичевића, младића који је према многим наводима брутално претучен и убијен у Бањалуци. Оној Бањалуци што је за мене некад била симбол урбаности у БиХ? Симбол мјере града.

Оном граду којег сам сматрала својим, ничим изазвана.

Том граду који мирише на септембатске кораке. Септембри су најљепши у Бањалуци. Хиљаде нијанси умирућег љета стопе се у аквареле Врбаса.

Тко ли може замислити да се иза толике љепоте људи и града на ријеци човјек може осјећати несигурно. Јесу ли нам можда нафилали мозак владајући да се немамо чега бојати?

Или још носимо у себи сигурност оног доба прије деведесетих кад су првошколци ходали по неколико километара пјешице до школе. Кад ми је тата рекао да ако ми побјегне бус и останем на колодвору само тражим очима полицајца и станем близу њега. Пропараше ми с компјутора очи и уши ријечи оца покојног Давида Драгичевића који описује озљеде на тијелу свога сина.Колико човјек мора да буде јак да описује задње сате свога дјетета? И ударце који њега више боле него Давида.

Колико родитељ мора бити јак да сваки пут кроз описе тешког умирања његовог сина осјети шаке и ноге на властитим месу?

Или је и он умро оног дана када је убијен његов син?

Само човјек који је умро а наизглед је жив може бити тако храбар.

Или је Давид оживио у њему и описује крвничка иживљавања на свом младом тијелу да боли сваког тко слуша?

Сваки ударац осјетиш до коштане сржи.

Осјетиш како се гушиш у канализацији. Далеко си а гушиш се. Не знаш тог дечка, а гушиш се.Не знаш ни тај град којег памтиш по мирису Врбаса и неким тамо разгледницама сјећања а гушиш се.Па се сјетим двије Шпањолке с руксацима. Јесам ли им дала добру информацију?

Посрамила их што упиташе је ли град сигуран за шетњу. Куда сам их послала? Можда иза слиједећег угла налете на очи крвника које их вребају из мрака. Можда их баш у овом тренутку неко трпа ЛСД-ом као алибијем и гуши у некој канализацији или ријеци.

Да сутра у новинама осване вијест: Двије наркоманке из Шпањолске покрале нечији стан и скочиле у Саву. Или су се посклизнуле и задобиле тешке тијелесне озљеде. Углавном је нагласак на то да су наркоманке. Код нас се свакој жртви суди њеном животу, по могућности добро надода и зачини, а не починитељима.

Прво ти прочешљају дједове и прадједове грешке, па све остало. Уморе се док дођу до потенцијалних убојица. Народ смо предрасуда.

Логика као и код службеног пропћење о околностима смрти Давида Драгичевића. Прогласи неког наркоманом и лоповом, убиј Бога у њему и заташкај. Несретан случај, затворен случај.Јер нису твоја дјеца.Јер те не боле њихове модрице.Јер си сигуран у сигурност. Па нас чува наша милиција Само, ко ће нас од њих самих заштитити.

Дошло неко друго вријеме...Вријеме привидне сигурности. А она је опаснија од рата.

У њој гину и крваре они без пушки, они који пребиру прстима по гитари. 

Они на факултетима. Они који су најсвијетлија точка наше будућности.С осмијехом роцк-а умире наша младеж.

А Давид прича устима свога оца...


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.