Мати

Scarlett / 09. март 2018

Да си данас ту...вјероватно бих те, кад дођем с' посла, уморна од свега, и оног послије свега, загрлила с' леђа и држала тако главу наслоњену превише часака за зрелу жену а премало часака за оно исто дијете које је са твојих плећа научило како се носити с' планинама. И оним изнутра чији врхови те заглуше и загуше и  с' којих каткад хучи и котрља се лавина која те затрпа до Нијемости Пусте.

 И оних с' вана које се укажу редовно и које треба прегазити подераним и крвавим стопалима кроз стотину уклетих кланаца како би се нашао извор чудноватих бистрих капи које лијече изнемогло срце.

...

 Да си данас ту, вјероватно бих те могла одвести у ону ,,бутику,, завјеса и постељина, да се разбашкариш међ' дамастом и шлингом и развезеш с' трговкињама на дуго и на широко, и била бих стрпљива и чекала те сатима док својим осмјехом обасјаваш метраже и пипкаш их драгим прстима да на свакој остане седефни траг и позлата. Баш онакав исти какав си оставила и на мојој души. Ето каква си Ти била, и како  те је лако било усрећити...са прегршт свиленкастих нити.

...

Да си данас ту, одвела бих те и у ону другу бутику да ти купим кошуљу од свиле, јер све друге које би биле у понуди, не би се слагале с' твојим начином, и могла бих се заклети да је свила одувијек тебе носила.

Одвела бих те и у онај кафе да предахнемо, да бар неколико пута засмијеш конобара, и да ти се, при нашем одласку наклони и каже ,,дођите нам опет...госпођо,,

...

Чудо моје, зачудо је једно, ја сам поред тебе била непримјетна и свугдје гдје дођеш остављала си траг драгости и када би те, неким чудом Анђели сад и вратили, и они би ти рекли ,,дођите нам опет,, да се осигурају да ћеш их поново засмијавати, навраћати на несташлуке и да ћеш им читати књиге тамо гдје су стали,  па послије тумачити своју верзију почетка.

 И сад књигу започнем да читам и оставим перо по навици на шесдесет осмој страни са надом да ћеш Ти од шездесет девет наставити. Чудо Моје, и никад није било потребе да ти објашњавам почетак, као што ни Ти мени никад ниси објаснила Онај Наш јер је био и сувише тежак.

...

Да си данас ту, купила бих ти цвијеће али оно кућно у саксији од порцелана, да послије можеш причати са њим, а оно да расте као лудо, а не као ово што је послије тебе стало и застало ћулећи листове сваког сутона опет с' надом да ће чути како му бајаш и причаш приче...а оно онда као лудо ниче...ниче...

...

Да си данас ту...да бар на дан можеш да ми се вратиш, био би то Празник Над Празницима.

 Попалила бих хиљаду лампиона да прославим то што те толико волим, и грлила бих те толико да се загрљајима напуни Васиона. И нашла бих, макар на крај свијета, оних сто белензука и ђердана што си вазда губила у градском превозу, и низала их по твојим рукама да ме само једном помилују  Најмилија Моја Мило...

Да си данас ту, не бих, између оволико људи, била тако сама.

...

Дивна Седефна Птицо Моја, да си данас ту, да се поново загњурим у твоја крила, рекла бих ти шта је све срећа са тобом била. И кад бих требала поново да се родим под оним од нашег усуда потресеним сарајевским звијездама, и да пређем све оне путеве који су ми добро изгребали и срце и стопала, опет бих хтјела да будем једино и само Твоја...ничија друга...

Празник ми је био живот с' тобом...


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.