Нека вам душа увек буде отворена за свако ново сазнање

Buka / 11. април 2018

           Захваљујући њеном сајту СНЕЖАНАПОЛИС мој рад са децом постао је лепши, интересантнији и богатији. Она је чувар квалитетног новинарства,пружа читаоцима прилику да се упознају са најважнијим знаменостима земаља у којима је путовала, ради одличне интервјуе са људима који имају изграђен углед и каријеру. Она улива наду и веру у добро. Са нама данас Снежана Илић, новинар који свет деце и одраслих обогаћује и пружа могућност свима да путују интернетом и стичу нова знања.

 

Новинарство данас, нажалост постаје професија коју многи одрасли заобилазе, док захваљујући теби многа деца са којом радим желе управо да постану новинари. Како си ти почела да се бавиш овим послом?

- Черчил је једном приликом рекао да је новинарство најбољи посао на свету ако се напусти на време. Нисам баш тако размишљала у вишим разредима основне, када сам први пут чула ову реченицу и већ озбиљно почела, сва срећна и поносна, да пишем за разне дечје новине. И кад год су ме питали због чега сам, од свих могућих професија које постоје, решила да будем тамо неко “бедно пискарало”, обично бих одговарала да сам, у ствари, само желела да постанем Супермен, а он се, јелте, у слободно време претварао да је новинар. Ни данас, после више од две и по деценије професионалног писања и ко зна колико хиљада текстова, нисам сигурна да ли сам направила животну грешку. Јер, новинарство нема смисла уколико се не претвори у начин живота. Не кажем да не бих знала да радим и нешто друго, али – ово радим најбоље.

 

Кренула си прилично рано са писањем, у тренутку када је требало током рада интензивно учити. Од кога си ти учила и ко је од новинара имао пресудан утицај на твој озбиљан рад?

- Моји први текстови објављивани су у некад популарним “Дечјим новинама” и “Тик-таку”, а касније, када сам кренула у гимназију, нашли су се и у вечном “Политикином Забавнику”, потом у најпопуларнијем магазину за младе, “Ћао”. Тако је све почело… Да, у време када је требало интензивно учити, што је мени заиста било на првом месту. С друге стране, учила сам и док сам писала, јер су ме још тада интересовале различите теме и области живота, посебно историја, географија, путовања. Веома рано сам чула за Оријану Фалачи, чувену италијанску новинарку и краљицу писане речи, познату по бритком језику и бескомпромисним ставовима. Буквално сам гутала њене књиге, интервјуе, изреке… Други узор била је Душка Јованић, српска Оријана Фалачи, с којом сам касније и сарађивала и која ме је такође прилично “исклесала” као писца. Такође, изузетно је важно што сам у “Политици” својевремено прошла кроз оно што зовем иницијација, јер сам на почетку морала да прођем буквално све, од пијачних тезги и ситних градских вести до црне хронике. Тек онда сам стигла до Холивуда, Шерон Стоун, Монике Белучи и осталих.

 

Да ли је посао новинара теби онемогућило да излазиш у град као остали тинејџери, јеси ли имала времена за дружење са вршњацима, обавезе у школи?

- Свако може и мора да одвоји времена за себе, човек не треба слепо да буде посвећен професији, било којој. То је погубно по психу. Неопходни су нам вентили, нарочито у послу који је, као овај, пун стресова, напетости и страхова. Када живите у трилеру без краја, који би вероватно само Агата Кристи могла да распетља, некад морате да застанете и дубоко удахнете. А пошто у близини немате Агату Кристи, морате сами да пронађете начин на који ћете повући ручну. Тога сам, на своју велику срећу, од почетка била свесна. Излазила сам редовно, дружила се са вршњацима, ништа нисам пропуштала, а обавезе у школи биле су на првом месту. Чак сам налазила времена и да се бавим спортом. Звучи као клише, али заиста чврсто верујем да све може да се постигне уз добру организацију и дисциплину.

 

Шта си купила од првог хонорара?

- Ах, то су биле давне осамдесете… Мислим да сам купила плочу Джорџа Мајкла и плаве патике “Ванс” које су некад биле јако популарне, а видим да су се вратиле у моду.

 

Са ким си урадила први интервју?

- Била је то Моника Селеш, тада чудо од детета, а коју годину касније светска шампионка чији су рекорди и данас недостижни. Сећам се да је накратко свратила у Нови Сад и да смо ћаскале у некој посластичарници. После смо се сретале по белом свету. Онда Бајага, мој Земунац, па Тајчи пре него што је отишла на “Евровизију”, Владо Калембер, као и Лјиља Благојевић, Оливера Марковић, Соња Савић и други велики глумци који су гостовали у тадашњем земунском Народном позоришту.

 

Да ли си имала трему када си радила прве интервјуе, и уколико јеси како си је превазилазила?

- Имала сам, рекла бих, креативну трему, пре свега због поштовања према личностима с којима сам радила. Често је осетим и данас, после толико година. То је добро. Значи да нисам изгубила осећања, којих су новинари углавном лишени, поготово данашњи. Међутим, још од малих ногу знала сам колико је битно да се добро припремим за интервју, тако да сам захваљујући томе имала довољно самопоуздања пред сусрете са саговорницима. Помогло ми је, сигурна сам, и то што сам се бавила каратеом, вештином која у човекову психу и душу може да усади мноштво добрих ствари ако се схвати на прави начин.

 

Колико ти значи знање страних језика поред матерњег за посао који радиш?

- Језици су изузетно важни за сваки посао, за сваког човека. Они су прозор у свет, уз њих лакше упознајемо друге културе, чине да се осећамо сигурнијим  и снажнијим када се нађемо у некој другој земљи. Постоји изрека: “кажи ми колико језика говориш и рећи ћу ти какав си човек”. Мени је то знање помогло, нарочито приликом сусрета са светским звездама, које увек више воле да разговарају директно с вама, него да им се обраћате преко преводиоца. Говорим енглески, француски, руски, солидно се сналазим на грчком, учила сам латински, а разумем и све екс-југословенске језике.

 

Које путовање можеш издвојити као посебно и због чега?

- Било је толико путовања, да је тешко одлучити се само за једно. Свако је авантура за себе. И када поново одем на неко место за које сам била убеђена да сам га добро упознала, увек се пријатно изненадим када откријем нешто ново, што ми је прошли пут промакло. То не мора да буде само Париз или друга светска метропола, већ и неко мало село у Војводини које ми је због нечег прирасло за срце. Дешавало се да ме на неки пут “натера” књига која ме је заинтригирала. Моји омиљени писци Виктор Иго и Умберто Еко “наговорили” су ме да боље истражим тајне Париза, па се тако, између осталог, догодило да цео дан проведем у Пантеону поред Фукоовог клатна и да се умало изгубим у подземном лавиринту Града светлости, док сам обилазила Катакомбе. Нешто слично ми се догодило и у утроби Петроварадинске тврђаве.

 

Како си дошла до идеје да направиш сајт?

- Већ годинама ми многи људи предлажу да напишем књигу, јер бих, захваљујући искуству и свему кроз што сам прошла, имала материјала не за један роман, већ за читав серијал. Помислила бих да је, у данашњој ери интернета, ипак паметније направити сајт, јер ионако не могу да се одлучим само за једну сферу. Идеја се дуго врзмала по глави, док нисам преломила и рекла себи “сад или никад”. И, ето, пре две године отворила сам врата “Снежанаполиса”, метрополиса у којем свако може да пронађе нешто за себе, од занимљивих путописа до прича о славним људима. Такође, фотографија ми је један од омиљених хобија и са сваког путовања се вратим са милион фотки. Штавише, стално носим фотоапарат са собом и шкљоцам кад год стигнем. Тако сам на порталу спојила лепо са корисним и свака прича богато је илустрована.

 

Да ли сајт уређујеш сама или имаш помоћ пријатеља?

- О свему бринем сама. Ту сам алфа и омега, диктатор, апсолутни владар. Другим речима – уредник, директор, писац, фотограф... Све.

 

Колико времена проводиш радећи текстове за сајт током једне радне недеље?

- С обзиром на то да ми сајт није примарно занимање, јер га радим пре свега за своју душу и како бих људима представила нешто другачије од оног што им се на све стране сервира, посвећујем му се кад год уграбим слободне тренутке. Настојим да што чешће објављујем текстове, колико ми дозволе обавезе које имам у једном од најпопуларнијих недељника на овим просторима. Изузетно сам поносна што мој портал од почетка буди велико интересовање и чита се буквално у сваком кутку света. Писали су ми чак и читаоци са Непала, којима су се допале приче о прашкој библиотеци и мистеријама старог јеврејског гробља.

 

Када имаш одмора?

- Ми новинари смо радознали, трагамо за вешћу и док се сунчамо на плажи усред лета, постављамо разна питања и потпитања чак и мужу, односно жени када се врати из продавнице. То је професионална деформација која је јача од нас и на коју наши најближи морају да се навикну. Тако ни одмор у правом смислу речи за мене не постоји. Када одем на море, сигурно нећу по цео дан провести излежавајући се на сунцу. Волим акцију, волим да завирим у сваки кутак, да преврнем сваки камен. Понашам се као Индијана Джонс, посебно ако се нађем на некој тајанственој археолошкој локацији.

 

Шта за тебе представља идеалан одмор током којег нећеш писати?

- Мислим да бих писала и када бих се нашла сам на пустом острву. Можда не бих имала папир и оловку, писаћу машину или компјутер, али снашла бих се већ – довољни би били гранчица и песак. Када побегнем на неколико дана, искључим телефон, нема ме, не постојим. Међутим, то не значи да ми неће привући пажњу нешто интересантно о чему може да се направи репортажа. Прича увек, свугде и од свега може да се направи.

 

Оно шта мене деца стално питају када читамо текстове са сајта јесте управо то како да они крену да се баве новинарством и шта им је потребно за неки почетак, а да при том не морају да плаћају похађање школе новинарства јер се за то нема новца?

- Сјај и беда новинарства били би тема за једну књигу које нема. Но, држаћемо се сјаја, иако је овог другог у садашње време неупоредиво више. Ја нисам ишла у новинарску школу. Гимназија ми је пружила опште образовање и данас имам утисак да сам завршила пет факултета. А студирала сам само право. Како су године пролазиле, тако сам схватала да морате бити рођени за овакав посао. Таленат се подразумева, али су неопходни и храброст, стрпљење и стомак за силне борбе са ветрењачама. Децо, верујте ми, најважнији су предмети који припадају такозваној старој школи, а то су образовање, стил, етика, добра информисаност, елементарна пристојност. Чувајте се лошег укуса и медиокритета, не попуштајте пред притисцима и безобразлуком, не уступајте пред бахатим налетима сензационализма јер је то кратког века. Читајте, учите, будите радознали. Нека вам душа увек буде отворена за свако ново сазнање и познанство. Негујте стил уз добре књиге. Постоје дивне ствари које не могу да се науче ни на каквом курсу, већ морате сами да их откријете у себи. Да их негујете и клешете. И да, шта год радили у животу, останете верни себи и својим идеалима.

 

Много ти хвала што својим радом мојој деци остварујеш снове и омогућаваш им да путују око света на “Снежанаполису”. Можеш ли нам за крај овог интервјуа открити шта ћемо читати наредних дана?

- Свашта се крчка у мојој кухињи. Испратићу сто педесет година туризма на Хвару, божанственом острву на којем сам проходала и којем се увек радо враћам. Спремам причу о тајним собама Версаја, а читаоцима ћу покушати да пренесем и утиске са феноменалне виртуелне туре из Војног музеја у Паризу, којим сам прошетала раме уз раме са Шарлом де Голом.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.