Doduše, potiče sa ljute "rurbane" i proleterske Detelinare, što je oduvek bilo pomalo subverzivno za mejnstrim novosadizam sa Limana i ostalih toposa negdašnje crvene buržoazije. Ali ipak. Baš tu, u Novom Sadu, je išao u "Dositejevu" osnovnu i "Svetinu" gimnaziju, a najzad i na novosadski Filozofski fakultet, Katedra za sociologiju, gde je od osnovnih studija do doktorata upoznavao te neke temeljne ideje o društvu i njegovim osnovama i funkcionisanjima. Znači, sve u istom prokletom gradu, kakve crne emigracije, gastarbajterstva, mobilnosti, mrdanja zadnjice ili nameštaja po NJujorku, naopako. Lokacija, lokacija, lokacija je neretko sudbina.
Odatle i tu, u Novom Sadu, su i najbolji prijatelji ovog sociologa i kolumniste – Momčilo, Štrbac, Boško, Varnju i Topalović, Dulajlo i Stanar i ostali. Tu je bio upoznao i gotovo sve bivše i sadašnje ljubavi, tu se prvi put poljubio, i tu je izgubio nevinost. U Novom Sadu je kao omladinac išao na pank svirke u Crnu kuću, besramno dangubio po Zmaj Jovinoj i Dunavskoj, a bilo je tu i ostalo izvrsnih političkih tribina i promocija knjiga. Tu je i Sterijino pozorje, novosadski džez festival, pa i Egzit, gde je uživao u Igiju Popu, Meniksima i Palpu, ej, u rođenom gradu. Dođoše mu lični muzički bogovi na noge, takoreći. I u Novom Sadu, u fantastičnim kafanama kao što su "Toster Bar" i "Tehnolog's Dogs", uz zanatsko pivo i pljuge koje bezuspešno napušta, piše svoje kolumne, uključujući tu i ovu.
Ovuda su se motali i Mileva Marić (sa Albertom Ajnštajnom, ej!), Miroslav Antić, Sonja Marinković, Danilo Kiš, Monika Seleš, Janika Balaž, Želimir Žilnik, Đorđe Balašević, Pekinška Patka i Atheist Rap, ali i Lepi Bora i Dara Bubamara. Tu su mu i drugovi poput Miše Ramača, Mite Boarova i Teofila Pančića, kao toliko važne "prečanske" intervencije u raznim beogradskim (Našim) Borbama, Vremenima i Danasima, a na koje se ugleda(o). Najzad, u Novom Sadu se ovaj sociolog i zaposlio, na istom svom Filozofskom faksu, gde sada sa zadovoljstvom i strašću drobi o sociološkim teorijama studentkinjama i studentima. Mladim ljudima poreklom iz odasvud i sa željom da u Novom Sadu o(p)stanu, bar dok ne pobegnu u Nemačku ili Kanadu. Dakle, tu iz nedelje u nedelju podučava velikim idejama Aristotela i Platona, Marksa, Dirkema, (famoznog) Vebera i drugih, u naporu i u nadi da će neki mladi um prepoznati dotične figure kao važne za društvo i grad u kojem sami žive, kao i za svoj sopstveni život i ponašanje.
Drugim rečima, ovaj sociolog i kolumnista je poprilično i sasvim intimno vezan za Novi Sad. I poznaje ga kao šare po svom dlanu, albume Brusa Springstina, ili kao sramotnu Google istoriju po svom veb-brauzeru. I, koliko god želeo da to kosmopolitski izbegne, neki moronski lokalpatriotizam ga ipak ugrize za zadnjicu i onda kada se najmanje nada. I sad, uprkos tome svemu, on ipak nije bio ni naročito srećan, a ponajmanje ponosan i euforičan, pre par dana. To jest, onda kada je Novi Sad osvojio relativno prestižnu i zgodnu titulu Evropske prestonice kulture za (daleku i neokruglu) 2021. godinu. Kako sad to?
Pa, prvo, Novi Sad ipak nije pompezno prvi grad van Evropske unije koji je osvojio ovu laskavu stvar (pre njega, bili su to i Bergen, Rejkjavik i Istanbul). Drugo, u finalu je bio Herceg Novi što, neka primorska ekipa iz nekadašnjeg drugog oka u glavi ne zameri, i nije neka konkurencija. I, treće i najvažnije, ostaje zapitanost koliko to sve Novi Sad, ovakav kakav (danas) jeste, zaista zaslužuje. S jedne strane, Novi Sad jeste "fotorobot" Evropske prestonice kulture – nije glavni grad, a opet je multikulturan i kulturno relevantan sa jednom živom umetničkom scenom. Ali, s druge strane, Novi Sad ima svoje nakaradne idiosinkrazije koje se iz briselske daljine ne vide, ili im se bar grubo gleda kroz prste. Uostalom, baš kao i Vladi Republike Srbije. A ostaje zapitanost koliko je to korisno, poželjno i dobro.
Jer, budimo iskreni kada se ujutru zabuljimo u ogledalo i oduzmemo se kada se saberemo: Novi Sad je neretko bio jedan isuviše uskogrud, parohijalan i nekulturan panonski gradić. U Novom Sadu je na delu (bila) gorljiva borba protiv latiničnih natpisa na kulturnim i opštenarodnim institucijama, uključujući tu čak i one svetleće trake na linijama gradskog prevoza. U Kulturnom centru su zabranjivane studentske izložbe koje su dovodile u pitanje religiju, a u svojevrsnim pogromima 2004. i 2014. godine su gorele pekare novosadskih Albanaca i Goranaca. O proterivanju novosadskih Hrvata iz Petrovaradina se samo šapuće, a o Novosadskom korpusu koji kotrlja tenkove ka Vukovaru ni ne govori. Ne postoji nikakvo spomen-obeležje Danilu Kišu, dok imamo spomenik izvesnom azerbejdžanskom kompozitoru kao bednu trampu za neku sitnu kintu kavkaskih tajkuna. Kuća Mileve Marić u Kisačkoj 20 propada, ali se zato posvud "kulturno" vijori samozvano "tradicionalna" zastava "srpske Vojvodine". U Novom Sadu danas ne postoji nijedan ozbiljan medij, ali zato postoje gradska krsna slava i paralelna obeležavanja Novosadske racije. Dođavola, u Novom Sadu su osveštavali vodu iz gradskog vodovoda! Da li je to ta neka hrišćanska i jevropska kultura?
I ne, ne radi se tu samo o tekućoj vodi i gradskoj i pokrajinskoj vlasti – dotične dolaze i prolaze, a gradovi, srećom, o(p)staju. Iako je Novi Sad i bio i ostao snažno radikalsko uporište, uključujući tu i one koji su se u međuvremenu malo uljudili i turili cviker sa providnim okvirom na nos. Gigantski plakat Vojislava Šešelja koji se maligno smeška sa zgrade izgorelog i nikad obnovljenog Radničkog univerziteta u Novom Sadu upozorava kao paradigma naše stvarnosti. Ali, dominantni koncept kulturne politike u gradu je taj koji se mahom svodi na zamisao i zlomisao Novog Sada kao tzv. "srpske Atine" u "severnoj srpskoj pokrajini". Uz par pratećih "tancuj, tancuj, vikrucaj" manjinskih folklorizama, ako već mora, da bi se učačkao koji evropski fond. Uostalom, aktuelni pokrajinski kulturni sekretar je već bio naveo da je neophodna "reafirmacija srpskog kulturnog identiteta u Vojvodini", pošto je "decenijama zanemarivan upravo kulturni identitet većinskog, srpskog naroda". A svako nacionalističko brojanje kulturnih krvnih zrnaca po definiciji je promašeno, sterilno i opasno. Ima i neke kretenske ironije u tome što se Novom Sadu ne dopušta da bude prestonica Vojvodine, ali se zato aplaudira tome što je kulturna prestonica Evrope. Ali, sjajno veli sugrađanin Teofil, možda je baš to ta nova evropska kultura po meri raznih Orbana, Kačinjskih i Le Penovih?
Uz izuzetak jedne sasvim pristojne (i projektaški vešte) "egzitaške" ekipe, za celu tu gužvu oko Novog Sada kao Evropske prestonice kulture bili su zaduženi i mnogi kulturnjački mračnjaci, diletanti i šarlatani – u (n)ovoj vlasti ili prošloj, sasvim svejedno. LJudi koji u svemu vide jedino priliku da se ogrebu za koji kulturni evro za svoju vikendicu, PVC stolariju i privatnu školu za dečurliju, dok sami uopšte ne idu u pozorište, na izložbe ili promocije knjiga, božesačuvaj. Istovremeno, ko god (bio) sedeo u Gradskoj kući, Novi Sad naprosto (više) nije jedna progresivna, sekularna, levičarska, autonomaška i tolerantna sredina, koliko god isti žvakao taj mit o samome sebi. Koji god bili razlozi za to, i uprkos svim divnim novosadskim umetnicima, pankerima i transseksualcima koje i ovaj kolumnista i sociolog poznaje. Najzad, autor ovih jeretičkih redova bio je otvoreno prozvan i faktički isteran iz antikvarnice u Dunavskoj ulici, u centru "svog" Novog Sada, zato što je sa svojom majkom govorio na maternjem, rusinskom jeziku. Novi Sad, grad ili čak prestonica kulture? Ma 'ajte, molim vas.
Naravno, nakaradno je i blesavo biti protiv stotinak miliona evra iz evropskih fondova, protiv najave jedne urbane i turističke obnove, kao i protiv kakvog-takvog evropskog prestiža i jednog novog pozicioniranja Novog Sada na kulturnu mapu Starog kontinenta. Svaka čast ljudima koji su to izgurali, na mišiće ili bez njih. I, zaista, nema tu šta naročito da se izgubi i previše zabrlja, a mnogo toga može da se dobije. Ali, stvarnost je kurva koja pokvari zabavu kada treba da se plati. Još jedared, problem nije ni u aktuelnoj vlasti, niti u tome što je Novi Sad grad bez ozbiljne koncertne dvorane i zasebnog muzeja savremene umetnosti ili fotografije. Ponajmanje je u tome što se u Novom Sadu đubre ne odvaja u zasebne kante za staklo, metal i papir, ili što Novosađani sve ređe ustaju staricama i trudnicama u autobusu. Problem je u tome što u gradu decenijama ne postoje ni ozbiljna kulturna politika ni kulturna vizija, dok su svi relevantni kulturni sadržaji proizvod individualnog zalaganja, znoja i truda nekolicine zaluđenika i urbanih urođenika. Poenta je biti samo oprezan, realističan i samokritičan. Jer, na kraju, lokalpatriotizam i dalje je samo patriotizam. Dakle, poslednje utočište hulja.
