Bio je izuzetno talentovan rukometaš. Igrao je za juniorski tim Proletera, zajedno sa Milanom Grubanovim, Brankom Karlovčanom, Darkom Radlinskim... U prvi tim Proletera je ušao 1995. godine, pod dirigentskom palicom trenera Bace Maljkovića. Međutim, ukazala se prilika da četvrti razred srednje škole završi u Americi, a takvo ulaganje u budućnost nije želeo da propusti.
RUKOMET U AMERICI
U Šarlotu je nastavio da igra rukomet. Amerika i rukomet nekako ne idu ruku pod ruku, ali u to vreme su Amerikanci, posle OI u Atlanti, ulagali mnogo u ovaj sport. Cilj je bio da naprave reprezentaciju i dobar rezultat na OI u Sidneju.
Jasmin Bambur je sa svojim koledžom Midle Georgia osvojio titulu šampiona konferencije Jugo – istok. Sa velikim nestrpljenjem i ambicijom je iščekivao finalni turnir na nivou cele Amerike.
Međutim, samo nedelju dana pre tog finala, dogodila se užasna nesreća i presekla snove talentovanog sportiste, mladića punog života, koji je uvek bio omiljen u društvu.
PETAK TRINAESTI
Saobraćajna nesreća se dogodila baš na taj datum – petak trinaesti. Bila je 2000. godina.
– Zaspao sam za volanom – kaže Jasmin Bambur za Ilovezrenjanin. Auto je sleteo sa puta, a ja sam izleteo kroz šoferšajbnu. Vozilo me „poklopilo“ i slomilo mi kičmu. Devet meseci sam ležao u bolnici. Svi su mi govorili: „Nikad nećeš prohodati!“
Zbog njegove povrede porodica je morala da se preseli iz Zrenjanina u Ameriku, kako bi bili pored njega i pomogli mu da se oporavi.
– Prvih nekoliko meseci nisam imao želju za životom… Pre toga sam imao sve, sve mi je išlo od ruke, pravio sam velike planove… Jednog dana je u moju sobu došla medicinska sestra, koja mi je pokazala foto – album. Na fotografijama je bila ona sa čovekom u kolicima. To je bio njen suprug, a zajedno su obišli ceo svet. Posle toga me je on posetio, razgovarao sa mnom i ulio mi nadu da je normalan život i dalje moguć i da sve zavisi od mene.
KOLEDŽ, SKIJANJE, LOV, RIBOLOV
Završio je fakultet (Univezitet North Carolina u Šarlotu), smer internacionalni biznis i dobio posao u firmi, koja se bavi uvozom i izvozom. Slobodno vreme je koristio za skijanje.
– Život ti ponekad dodeli takve karte… šta ćeš… moraš to da prihvatiš i nastaviš da igraš dalje. Skijanje je donelo novu dimenziju u mom životu. Kad sam na skijama, zaboravim na kolica. Praktično sam ravnopravan sa ostalom populacijom. A ja kad radim nešto – radim do kraja! Ako pijemo, pijemo do kraja, ako treniramo – treniramo do kraja. Hoću uvek da budem najbolji!
Letos u Beogradu: Jasmin sa suprugom Sarom i ćerkama
SUPRUGA I ĆERKE NAJVEĆA PODRŠKA
Suprugu Saru je upoznao na koledžu, koji je upisao posle saobraćajne nesreće. Zabavljali su se pet godina i potom stupili u brak, koji je krunisan rođenjem dve ćerke. Lejla ima 6, a Maja 3 godine.
– Supruga i ćerke obožavaju Srbiju. Obavezno dolazimo u Zrenjanin jednom, a nekada i dva puta godišnje. Obe ćerke pričaju srpski – sa ponosom kaže tata Jasmin.
Treneri skijanja su mu rekli da može da napreduje u ovom sportu, samo ako se preseli 1.700 kilometara dalje, u Kolorado, koji je tri sata avionom bio udaljen od porodične kuće Bamburovih. Za Jasmina to nije bio nikakav problem.
– Supruga me podržala i hvala joj na tome. Već posle četiri meseca provedenih u Koloradu, osvojio sam prvu medalju – bronzu na Evropskom prvenstvu u Španiji. Samo deset dana kasnije usledilo je srebro na prvenstvu Amerike – priseća se Bambur.
OSVOJIO 40 MEDALJA – NASTUPAO ZA DVE REPREZENTACIJE
U svojim vitrinama ima preko 40 medalja sa velikih takmičenja. Interesantno, na Paraolimpijskim igrama je učestvovao dva puta – oba puta pod različitom zastavom!
U Vankuveru 2010. je bio deseti u spustu kao reprezentativac Srbije, a 2014. u Sočiju sedmi u super – veleslalomu kao reprezentativac Amerike.
– Imam odlične odnose i danas sa srpskim Savezom. Pripreme su veoma zahtevne i skupe, zbog toga smo zajedno zaključili posle Vankuvera da je bolje da, kada dobijem američki pasoš, počnem da se takmičim za Sjedinjene države. Tako je i bilo – objašnjava Bambur.
Kada nije na skijanju, Jasmin voli da ode sa prijateljima na pecanje
Na pitanje koliko se olimpijsko i paraolimpisko skijanje razlikuje, kao iz topa odgovara:
– Apolutno nema razlike! Ja kao „monoskijaš“ razvijam veću brzinu od redovnih skijaša, jer su moje „monoskije“ teške čak 21 kg! Moje pripreme su takođe veoma zahtevne. Leti idem u teretanu i naporno vežbam, a svake godine provedem na pripremama, na snegu, između 150 i 210 dana!
Jasmin Bambur sa porodicom živi u Vinterparku, velikom zimskom centru u Koloradu. Trenutno se priprema za zimske Paraolimpijske igre, koje će 2018. godine biti održane u Koreji. I nada se prvoj paraolimpijskoj medalji.
Preuzeto sa Ilovezrenjanin
