Posle Drugog svetskog rata, direktor jedne škole davao je svojim novim kolegama sledeći zapis:
"Poštovani nastavniče,
Ja sam jedan od malobrojnih koji je preživeo koncentracioni logor. Moje oči su videle takve stvari koje niko ne bi trebalo da vidi: gasne komore koje su konstruisali i izgradili čuveni inženjeri; ljude koje su otrovali visokoobrazovani lekari; dojenčad koje su ubile kvalifikovane medicinske sestre; žene koje su spalili diplomci srednjih škola i univerziteta.
Stoga, ja ne verujem u školovanje.
Moja je molba: pomozite učenicima da postanu čovečniji. Plod vašeg rada ne sme biti učeni društveni šljam, visokokvalifikovane psihopate, obrazovani Ajhmani.
Čitanje, pisanje, aritmetika važni su samo ako decu čine čovečnijom."
