Radeći par godina kao ugostiteljski radnik imao sam priliku da srećem i da se družim sa ljudima različitih profila. Zapravo sam zahvaljujući tom poslu i shvatio kakvi su ljudi i kakav čovjek sve može biti. Dobro je to. Pravo životno iskustvo. Od doktora, preko inžinjera, policajaca, ministara, pa do alkoholičara, beskućnika, psihički nestabilnih osoba koji ti uđu u kafanu i moraš pažljivo birati riječi, jer svaka pogrešna može biti kobna i za tebe i za sve goste u kafani. Sada kada pogledam iza sebe, drago mi je što sam radio taj posao. Nakon svršene škole i života pod okriljem roditelja koji svoj život provedu da te nauče kako da budeš čestit i pošten, dođeš u priliku da upoznaješ ljude koji sve jesu samo nisu čestiti i pošteni, a tvoj posao je da iste služiš i ispoštuješ dokle god su oni gosti, a ti konobar. Ponekad poprilično ponižavajuće. Ali omudri to čovjeka. Životna škola nema cijenu.
Tog jutra smo otvorili terasu, pa je posla bilo poprilično. Jer sunčani dani kod nas se isključivo koriste za ispijanje kafe po terasama kafića i gledanje ljudi kroz sunčanice. Jer ne može se piti kafa, a ne imati sunčanice dok se razgovara sa nekim preko puta stola. Poštovanje sagovornika je nama odavno stran pojam. Ali to svakako nije jedino što smo negdje kod kuće zaboravili.
* E, konobar, kako ti prođe sa onim malim?
* Ne razumijem, gospodine?
* Pa onaj što si završio sa njim u policiji?
* Ma sve je riješeno, ne brinite.
* Inače sam inspektor, pa sam bio kada ste bili gore.
Čim sam ih uslužio, odmakeo se od stola, priča je počela. Lijepo se ispriča inspektor. Svim prisutnim i o meni i o drugim slučajevima. I nikom nije zaparalo uši to što inspektor javno priča o slučajevima koji bi trebali biti stroga tajna, unutar stanice. Valjda smo se i sami navikli na takav sistem da nam više ni ne smeta kada ljudi pričaju ili rade nešto što je protiv pravila i zakona. Ali nisu samo policajci problem.
* Pacijent treba da se hitno operiše. Bez obzira što se radi o starijoj i senilnoj osobi, operacije mora biti. Nažalost, to može potrajati više nedjelja. Treba se naći slobodna operaciona sala, anesteziolog i sve ostalo.
* Doktore, ovo je za Vas da popijete kafu.
* Ostavite to u moju ladicu. Da, da, tu ostavite. Dobro, gospodo, operacija će biti obavljena za dva sata.
I tako... Odjednom nisu potrebne nedjelje da se pacijent operiše, sve je spremno, samo je doktoru trebalo platiti kafu. Ali, majku mu, otkad kafa košta 100 eura?! Ja se ne sjećam da sam je ikad ikom toliko naplatio. Izgleda da ovaj doktor kafu pije u Monte Karlu. I to neku najskuplju. Bar nam braća policajci piju jeftinije kafe srećom. Braća u plavom uzmu 5 do 10 eura za tu kafu i Bosna je mirna. Ne kažem ja da je i njihova jeftina, al’ je bar pristupačnija. Ne treba biti cjepidlaka sad.
O tome kako su doktori pričali o svojim pacijentima, dok sam im služio kafe, ne valja ni pričati. Onako, uz kaficu, dnevna doza tračanja šta se desilo danas u bolnici, da li je neko u proteklom periodu završio u hitnoj i slično. To je postala sasvim normalna priča. Neobično bude ako doktor nije ispričao aktuelnosti iz svoje ordinacije i bolnice uopšte. E, sad što se nekad polagala i Hipokratova zakletva, ajde sad... Nećemo valjda u te detalje. Starija verzija, iste, glasi ovako: „Sve što saznam prilikom vršenja moje profesije ili svakodnevnog poslovanja sa ljudima, a što ne treba širiti dalje, čuvaću kao tajnu i nikada neću otkriti“.
Medicinske sestre su posebna klasa. Za njih pauza ne postoji. Briga njih što je pola sata isteklo i što pacijenti negdje po hodnicima čekaju da se one vrate. Ako ih boli to je već njihov problem - čuj molim te da se jedna sestra sikira za zdravlje svog pacijenta. Pa gdje to još ima?! Ali kada se treba ispričati o privatnosti svog pacijenta, e tu su već glavne. Doktore su tu odavno nadmašile. Poslije kafe obilaze se butici, pijaca, sve se radi sem da se na vrijeme vrate na posao, kako bi bila na usluzi svojih pacijenata. I niko nikad da reaguje. Navikle sestre, a navikle i nas tako. Pa zar se na sestru požaliti, pusti ženu da radi svoj „posao“. Zna ona kako treba...
Dolazili su meni i političari. Oni piju posebne kafe. Njima praviš „one dobre“ kafe, kakve praviš i privatnicima, tzv. „gazdama“. Kafa za takve ima da bude jaka, sa čvrstom pjenom, onko da mačka može preći preko te kafe. Tako se kaže. Šećera se zna koliko ide za svakog. Čuj sad konobar da ne zna kakvu kafu „gazda“ pije. Ali ti su posebna elita, nema vajde. Političari ne pričaju o politici, doduše kao da njih politika i zanima. Sve što ih iz te „priče“ zanima jeste koliku ličnu korist mogu izvući za vrijeme svog mandata. Malo je „prpa“ kada se približe izbori, ali tada postaju nešto galantniji gosti. Plaćaju brate, časte. Ono što bi se u našem narodu reklo: „i kurtu i murtu“. Kada se izbori završe, a oni opet zauzmu svoje fotelje, više nikog ne poznaju. Sjede samo sa svojom „klasom“, nosiš im opet onu dobru kafu, šećera nisi zaboravio koliko koji koristi, a priča je ista. Kada sam objavio onu svoju priču „Zbogom moja Republiko Srpska“ nisam im više omiljen konobar, na ulici me više i ne pozdravljaju. „Do juče bio konobar, a sad tu nešto pametuje i nas da proziva po medijima“.
Ali kao što sam već rekao, životna škola nema cijenu. Odavno sam ja shvatio da se u našoj zemlji nikad ništa promjeniti neće. A, meni brate muka bilo od tih licemjernih „njuški, pa sam se okrenuo drugom, i za mene, boljem životu. U kafanu uđem kao gost, ne zahtjevam od konobara da zna kakvu kafu ja pijem, a kakvu god da mi donese meni je dobra. Briga me. Znam ja na kakvim su mukama oni svaki dan, kakva poniženja trpe, a i za kakav novac rade. Nisam siguran da im mogu pomoći, ali ako im išta znači od mene će uvjek dobiti solidarnost i poneki bakšiš.
Pa srećno.
