Helena Vuković rođena je 21.12.1973. godine kao drugo dijete. Završila je Vojnu gimnaziju 1992 , a vojnu akademiju 1996. godine sa prosekom 8.64. U profesionalnoj vojnoj službi bila je do 2014. godine kada je penzionisana u činu majora po potrebi službe kada je objavila da ulazi u proces prilagođavanja pola rodnom identitetu.
Kroz karijeru bila odličan oficir, a ona je prvi oficir sa ovih prostora koja je izvršila operaciju promjene pola. Koordinatorka za rad sa zajednicom UG Egal. O njenom životu prošle godine napisana je knjiga “Major i Helena”, a knjigu potpisuje novinarka Maja Bekčić Petrović.
Organizatorka je prvog Trans*prajda 2015. godine, Parade Ponos Srbije 25. juna 2016. i parade Ponos Srbije 24.06.2017. godine. Helena je prepoznatljivo lice borbe za trans* i LGBI osobe u Srbiji.
Sa Helenom smo razgovarali za portal BUKA o njenoj odluci za prilagodbu pola rodnom identitetu, načinu kako je to njena porodica prihvatila, medicinskom zahvatu i drugim temama.
Helena, Kada ste Vi otkrili da želite da prilagodite pol rodnom identitetu, koliko je to bilo teško priznati sebi i drugima?
Jednostavno rođeni ste u pogrešnom pakovanju i ne znate kako to da promenite. U vreme kada sam ja odrastala o tome se malo šta znalo, sem stručne javnosti koja se time bavila. Kada sam u nekom momentu spoznala šta mi je, nije mi ni malo bilo lakše zbog toga, ali nisam ni dramila mnogo…šta je tu je. Imala sam opciju da trpim u sebi ili da krenem da ispoljavam to svoje što zapravo i jesam. Ova druga opcija i nije bila baš najpametnija u to vreme sredinom 80-tih godina prošlog veka. Veliki su to lomovi u glavi, živite život koji nije vaš, a opet morate da bi u očima onih oko vas bili ono što oni očekuju od vas. Tako sam više puta pokušavala neke metode autoizlečenja koje su se pokazale kao kontraproduktivne. Kada sa sobom sami raščistite i krenete ka svom cilju, a to je da budete to kako se zapravo i osećate, onda vas ne interesuje šta će ko reći jer vaš život i vasa sreća su u pitanju.
Ukoliko nije suvuše lično pitanje, kako je Vaša porodica prihvatila taj izbor i želju za promjenom?
Veoma veliku cenu sam platila da bih bila to što jesam, između ostalog to je i ta odvojenost od porodice, razvod nakon 21 godinu, rušenje svega onoga što ste gradili dvadeset godina…ali, na kraju sve to dođe na svoje,…po onoj staroj narodnoj Svakoga čuda tri dana dosta…Sada je sve u mnogome ok.
Foto: Merlot Levert
Kako je konkretno tekao Vaš process prilagodbe pola? Da li je operacija bila zahtjevna, možete li nam reći nešto više o tome? Da se čitaoci malo upoznaju sa medicinskim postupkom?
Operacija je finale samog procesa tranzicije. Da bi došli do nje potrebno je od 2 do 4 godine, a taj process je individualan od osobe do osobe, od psihičke spremnosti preko toga kako će telo i u kojoj meri da prihvati promene koje nastaju uzimanjem hormona. Ja konkretno sam uživala u svim tim promenama koje su se odvijale i non stop sebe zagledala ispred ogledala i davila svoje drugarice u vezi sa svim novonastalim promenama koje sam primećivala.
Neki medicinski proces je sledeći:
Prva faza tranzicije podrazumeva psihološko psihijatrijsku obradu i evaluaciju kroz razgovore i testiranja kod psihijatra i psihologa radi ustanovljavanja dijagnoze rodne disforije (šifra F 64), i kada se ustanovi da postoji to neslaganje pola i rodnog identiteta i ako ste motivisani i spremni za dalju tranziciju, dobijate od psihijatra koji vas vodi pismo preporuke za hormonsku terapiju koju vam u sledećoj fazi prepisuje endokrinolog na osnovu vašeg hormonskog statusa i testiranja krvi. Taj proces opet traje nekih minimum godinu dana da bi se telo pripremilo za samu hiruršku intervenciju. Paralelno sa time se provodi tzv REAL LIFE TEST gde vi u željenom rodu živite 24 sata dnevno tih godinu dana da bi se navikli i da bi se uradila ta socijalna tranzicija i navikli da izvršavate svakodnevne obaveze u željenom rodu. Na kraju kada je organizam spreman za intervenciju, pribavljate pismo preporuke za operaciju od svog psihijatra i još jednog licenciranog psihijatra iz tima koji nije vas vodio, čisto da ne bude da je to samo mišljenje jedne stručne osobe i da ne bi došlo do eventualne greške ili pogrešne procene. Sa svim tim papirima ugovarate sa hirurgom vreme operacije i predajete svu dokumentaciju u republički fond za zdravstveno osiguranje i čekate odluku komisije. U slučaju da je intervencija medicinski opravdana, Fond učestvuje sa 65% u troškovima hirurške intervencije a pacijent 35%.
Kakva je situacija u Srbiji kad je riječ o pravnom priznanju roda? Imate li informaciju o tome koliko osoba u Srbiji je dosad ostvarilo pravo na pravno priznanje roda?
U Srbiji ne postoji ni u Ustavu rod kao kategorija, nego samo pol. Tek nakon operacije stiču se uslovi za zamenu dokumenata i oznake pola, matičnog broja, imena. Neki tačan broj osoba koje su završile operaciju nemam, ali kreće se oko 200 za ovih 28 godina koliko se operacije u Srbiji vrše. Broj operacija uključujući i strane državljane koji dolaze kod nas zbog niske cene i velike stručnosti srpskog tima kreće se oko 1000.
Foto: Privatna arhiva
Sa kojim problemima ste se Vi konkretno susretali, šta Vam je bilo najteže u tome? Kakva je situacija sa dokumentima?
Najteže je pronaći posao, jer gde god da konkurišete za posao, jednostavno ne prolazite, jer ono što piše u ličnoj karti i ono što poslodavac vidi ispred sebe nikako se ne podudara.Tako iako imate fantastičan CV i kvalitete, nećete biti zaposleni jer ste trans, jer je poslodavca sramota da primi takvu osobu na posao jer štetiće ugledu firme …To je ono šta će reći selo , šta će pomisliti svet…
Kao neko ko je bio vojnik i veliki dio života živio u strogim, vojničkim okolnostima kako ste se izborili sa svim ličnim pitanjima, stereotipima, dilemama oko rodnog identiteta?
Meni je vojska usadila tu autodisciplinu i radne navike, kao i tu psihičku stabilnost i na tome sam zahvalna. Mnogo puta sam morala da pravim hirurške rezove u životu i samom tom autodisciplinom i zdravorazumskim razmišljanjem uspela sam da se izborim sa time.
Gdje se u Srbiji odvijaju medicinske procedure?
Srbija ima dve institucije koje sprovode tranziciju i to su Klinika za transrodna stanja Kliničkog centra Srbije i psihijatrijska klinika pri KBC Dragiša Mišović u Beogradu.
Koliko je javnost u senzibilizirana i osviještena kad je riječ o trans temama?
Mora postojati medijska edukacija a to radimo prvo povećanjem vidljivosti trans osoba i rušenjem stereotipa ko su zapravo trans* osobe .Nije to ničiji hir nego je to prenatalni problem. Kada se problem prepozna mnogo je lakše rešavati ga. Edukacija mora biti svakodnevna jer ništa se ne podrazumeva i mora se ljudima objašnjavati stalno. Otuda ja u šali kažem da samo još ljudima iz frižidera ne izlazim sa pričom o problem trans* osoba.
BiH je država u kojoj je ova tema još uvijek veoma taboo, ne postoje klinike za prilagodnu pola, nema zdravstvene podrške. Odakle početi mijenjati stvari? Koje bi bile neke Vaše preporuke?
Glavni pokretač svih promena je uvek nevladin sektor. Stalno ukazivanje institucijama sistema koji je po difoltu krut da su potrebne promene i modernizacija kao i menjanje zakonskih okvira je Sizifov posao , ali je jedini put da se izborimo za naša prava i to je za sad jedini recept.
Razgovarala Maja Isović Dobrijević
