Septembra 1942. godine, Viktor Frankl, ugledni jevrejski psihijatar i neurolog iz Beča, bio je uhapšen i prevežen u nacistički logor sa svojom ženom i roditeljima.
Tri godine kasnije, kada je logor u kome je bio oslobođen, veći deo njegove porodice, uključujući i njegovu trudnu ženu, je iščezao – ali on, zatvorenik pod brojem 119104 je preživeo.
U svojoj knjizi koja je postala bestseler 1946.godine, „Nečujan vapaj za smislom”, o svom iskustvu u logoru, a koju je napisao za devet dana, Frankl je zaključio da se razlika između onih koji su preživeli i onih koji su umrli svodi na jedno: Smisao, shvatanje do koga je došao u ranom dobu svog života.
Kada je bio srednjoškolac, jedan od njegovih nastavnika na času je izjavio: „Život je ništa drugo do proces sagorevanja, proces oksidacije.” Frankl je skočio sa svoje stolice i odgovorio: „Gospodine, ako je to tako, u čemu je onda smisao života?”
Kao što je imao priliku da vidi u logoru, oni koji su našli smisao čak i pod najužasnijim okolnostima bili su daleko otporniji na patnju od onih koji nisu.
„Sve može biti oduzeto čoveku osim jedne stvari,” napisao je Frankl u svojoj knjizi, „poslednjeg što je ostalo od čovekove slobode – da izabere kakav će stav zauzeti pod bilo kojim okolnostima, da izabere svoj sopstveni put.”
Frankl je radio kao terapeut u logoru, a u svojoj knjizi on navodi primere zatvorenika koje je tamo sreo. Kao i mnogi drugi u logoru, ovo dvoje ljudi su bili beznadežni i mislili su da ne mogu da očekuju ništa više od života, da nema ničeg za šta bi bilo vredno živeti.
„U oba slučaja,” piše Frankl, „bilo je pitanje kako ih navesti da uvide da život još uvek očekuje nešto od njih; nešto se od njih očekivalo u budućnosti.” Za jednog od njih dvojice to je bilo njegovo dete koje je tada živelo u stranoj zemlji. Za drugog, kao naučnika, bila je serija knjiga koje je bilo potrebno završiti. Frankl pise:
„Ova jedinstvenost iusamljenost koja izdvaja svakog pojedinca i daje smisao svom postojanju ima podjednaki uticaj na kreativnost u poslu, kao i na čovekovu ljubav. Trenutak kada se uvidi nemogućnost u tome da je neka osoba zamenjiva, omogućava odgovornosti, koju čovek ima prema svom opstanku, i dugotrajnosti da se pojavi u svoj svojoj veličini. Čovek koji postane svestan odgovornosti koju ima prema ljudskom biću koje ga željno očekuje ili prema nedovršenom poslu, nikada neće biti u stanju da odbaci svoj život. On zna zašto postoji i biće sposoban da podnese bilo šta.”
1991. godine, Kongresna biblioteka i klub Knjiga meseca proglasile su ovu knjigu jednom od deset najuticajnijih u Sjedinjenim Američkim Državama. Prodata je u milionima primeraka širom sveta. Sada, 20 godina kasnije, etos ove knjige – njen akcenat na smislu, vrednosti patnje i odgovornosti prema nečemu većem od sebe – kao da se suproti sa našom kulturom, koja je više zainteresovana za potragu za ličnom srećom nego traganje za smislom. „Za Evropljane”, napisao je Frankl, „to da se iznova nekome naređuje i komanduje da bude srećan je karakteristika američke culture. Ali, za srećom se ne može težiti; ona mora nastati.Čovek mora imati razlog za sreću.”
Prema Gallupu, nivo sreće kod Amerikanaca je visok već četiri godine – kao i, kako se čini, broj najprodavanijih knjiga koje u svojim naslovima sadrže reč ‘sreća’. Od januara 2013. godine, Gallup takođe navodi da se skoro 60% Amerikanaca oseća srećnim bez većih stresova i briga.
Sa druge strane, prema Centru za kontrolu bolesti, oko 4 od 10 Amerikanaca nije uspelo da otkrije zadovoljavajuću svrhu života. 40% ljudi ili ne smatra da imaju jasno razumevanje svrhe u svom životu ili su neutralni po pitanju toga da li je imaju. Skoro jedna četvrtina Amerikanca je neutralnaili nema izražen osećaj o tome šta njihove živote čini smisaonim.
Istraživanje je pokazalo da imati svrhu i smisao u životu povećava sveopšti boljitak i životnu satisfakciju, poboljšava mentalno i fizičko zdravlje, pojačava otpornost, pojačava samopoštovanje, a umanjuje verovatnoću za depresiju. Povrh svega toga, ta potraga za srećom usmerena ka jednom cilju ironično čini ljude manje srećnim, kako pokazuju poslednja istraživanja. „Upravo se potraga za srećom”, uvideo je Frankl, „suprotstavlja samoj sreći.”
Iz ovog razloga neki istraživači upozoravaju na puku potragu za srećom. U novoj studiji, koja će biti objavljena ove godine u novom izdanju časopisa Journal of Positive Psychology, psiholozi su pitali skoro 400 Amerikanca u starosnom dobu od 18-78 godina o tome da li njihovi životi imaju smisla i/ili da li su srećni.
Ispitujući njihove stavove o smislu, sreći i drugim varijablima – kao što je nivo stresa, obrasci potrošnje i prisustvo dece – u toku jednog meseca, istraživači su otkrili da se život sa smislom i srećan život preklapaju na određeni način, ali su u konačnom smislu vrlo različiti. Psiholozi su otkrili da je voditi srećan život u vezi sa tim da biti primalac u vođenju života sa smislom, korespondira sa onim - biti davalac.
„Sreća bez smisla karakteriše relativno plitak, sebi okrenut, sebičan život, u kome stvari dobro funkcionišu, potrebe i želje su lako zadovoljene, a teško ili oporezivačko uplitanje izbegavano”, piše autor.
Kako se srećan i smisaon život razlikuju? Sreća, kako kažu, je u tome da se osećaš dobro. Istraživači su posebno otkrili da ljudi koji su srećni smatraju život lakim, u dobrom su fizičkom stanju, a mogu da priušte sebi ono što im je potrebno i što žele. Dok nedostatak novca umanjuje sreću i smisao koji smatraju da imaju u životu ima veći uticaj na sreću. Srećan život se takođe definiše i neprisustvom stresa ili briga.
Sa socijalne tačke gledišta, najvažnija je to da je potraga za srećom povezana sa sebičnim ponašanjem – biti, kao što smo spomenuli, primalac, a ne davalac.
Psiholozi daju evoluciono objašnjenje za ovo: u sreći se radi o redukciji nagona. Ako imate potrebu ili želju – kao što je glad – zadovoljite je i to vas čini srećnim. Ljudi postaju srećni, drugim rečima, kada dobiju ono što žele.Ljudi nisu jedini koji mogu biti srećni.Životinje imaju potrebe i želje, takođe, i kada su ti nagoni zadovoljeni, životinje su takođe srećne, ukazuju istraživači.
„Srećni ljudi osećaju veliku radost kada imaju koristi od drugih, dok ljudi koji vode živote sa smislom osete veliku radost kada daju drugima,” objasnila je Kathleen Vohs, jedna od autora studije predstavljenoj na Univerzitetu u Pensilvaniji. Drugim rečima, smisao prevazilazi moje ja, dok sreća pruža tom ja šta ono želi. Ljudi koji imaju veliki smisao u životu će pre pomoći drugima koji su u potrebi.„Puka sreća je povezana sa nepružanjem pomoći onima u potrebi”, pišu Jennifer Aaker i Emily Garbinsky, istraživači sa Stanforda.
Ono što odvaja ljude od životinja nije potraga za srećom koja se događa širom sveta, već potraga za smislom, koja je svojstvena ljudima, tvrdi Roy Baumeister, vođa istraživača studije i autor novije knjige ‘Willpower: Rediscovering the Greatest Human Strength’. Baumeister, socijalni psiholog na Univerzitetu Florida State, proglašen je za najcitiranijeg naučnika istraživača u 2003. godini.
Prema rečima Martina E. P. Seligmana, jednog od vodećih psihologa današnjice, u životu koji ima smisao ‘čovek koristi svoje najveće snage i talente da pripada i služi nečemu za šta veruje da je veće od njega’.
Na primer, smisao u nečijem životu se povezivao sa aktivnostima kao što je kupovina poklona za druge, briga o deci i rasprava. Ljudi čiji životi imaju više smisla često aktivno traže smisao negde napolju iako znaju da će to biti na uštrb sreće. Zato što su uložili sebe u nešto veće od njih samih, oni brinu više, imaju više stresa i uznemirenosti u životu od srećnih ljudi.
Prisustvo dece, na primer, je povezano sa smisaonim životom i zahteva žrtvu, ali je poznato da se dovodi u vezu i sa nedostatkom sreće među roditeljima, uključujući i one u studiji. Zapravo, prema psihologu sa Harvarda Danielu Gilbertu, istraživanje pokazuje da su roditelji manje srećni u razgovoru sa svojom decom, nego što su u vežbanju, jelu i gledanju televizije.
„Ono što jednim delom kao ljudska bića činimo jeste da brinemo o drugima i da im doprinesemo. To čini život smislenijim, ali nas nužno ne čini srećnima”, izjavio je Baumeister u intervjuu.
Smisao nije samo u prevazilaženju sebe, već i u prevazilaženju sadašnjeg trenutka – što je možda najvažnije otkriće ove studije, prema istraživačima. Dok je sreća osećanje prisutno ovde i sada, ona konačno iščezne, kao što je slučaj isa emocijama; pozitivni utisak i osećanje zadovoljstva su nestalni. Količina vremena za koju ljudi kažu da se osećaju dobro ili loše je u korelaciji sa srećom, ali nipošto sa smislom.
Smisao, sa druge strane, je podnošljiv. On povezuje prošlost sa sadašnjošću, sa budućnošću. „Ramišljati izvan ovog trenutka o prošlosti ili budućnosti je znak relativno smislenih, ali nesrećnih života”, navode istraživači. „Sreća se ne može inače naći u razmišljanju u prošlosti ili budućnosti.” Odnosno, ljudi koji su mislili više o sadašnjosti su bili srećniji, ali ljudi koji su vreme proveli misleći o budućnosti ili prošlim borbama i patnjama, osetili su veći smisao u svom životu, ali su bili manje srećni.
To što vam se dešavaju loše stvari, umanjuje vašu sreću, ali uvećava životni smisao.
Druga studija iz 2011.godine, potvrdila je ovo, dolazeći do zaključka da ljudi koji imaju smisao u zvom životu u vidu jasno definisane svrhe ocenjuju svoje zadovoljstvo životom bolje, čak i kad su se osećali loše, u odnosu na one koji nisu imali jasno definisanu svrhu. „Ako postoji smisao u životu uopšte”, napisao je Frankl, „onda mora postojati smisao i u patnji.”
Što nas vraća na Franklov život, a posebno napresudno iskustvo koje je imao pre nego što je zarobljen. To je bio incident koji naglašava razliku između potrage za smislom ipotrage za srećom u životu.
U svom ranom dobu sazrevanja, pre nego što su on i njegova porodica zarobljeni, Frankl je počeo da važi za jednogod vodećih psihijatara u Beču i svetu. Kao 16-godišnji dečak, na primer, uspostavio je vezu sa Sigmundom Frojdom i napisao mu pismo na dve stranice i poslao. Impresioniran Franklovim talentom, Frojd je poslao pismo ‘Internacionalnom žurnalu psihoanalize’.„Nadam se da nemaš ništa protiv toga”, napisao je Frojd.
Dok je studirao medicine, Frankl se izdvojio još više od ostalih. Ne samo da je osnovao centre za prevenciju od samoubistava za tinejdžere – kao prethodnicusvom posla u logorima – već je davao svoj lični doprinos na polju kliničke psihologije: logoterapija, koja pomaže ljudima da prebrode depresiju i postignu ravnotežu tako što će pronaći svoj lični smisao u životu.
Do 1941. godine, njegove teorije su privukle internacionalnu pažnju dok je radio kao načelnik neurologije u bečkoj bolnici Rothschild, gde je rizikovao svoj život i karijeru uspostavljajući lažne dijagnoze mentalno obolelih pacijenata da ne bi, po naredjenju nacista, doživeli eutanaziju.
Iste godine morao je da donese odluku koja će promeniti njegov život.Sa karijerom koja je napredovala i pretnjom nacista koja je vrebala, Frankl je aplicirao za američku vizu, koju je i dobio 1941.godine. Nacisti su već tada počeli da skupljaju Jevreje i odvode ih u koncentracione logore, fokusirajući se prvo na starije ljude.
Frankl je znao da je pitanje vremena kada će nacisti odvesti i njegove roditelje. Takođe je znao da, ako to učine, odgovornost mu nalaže da bude tamo i pomogne svojim roditeljima da prebrode traume privikavanja na život u logoru. Sa druge strane, kao sveže oženjen čovek sa vizom u ruci, bio je u iskušenju da prebegne u Ameriku u sigurnost, gde bi napredovao u svom polju rada.
Kao što Anna S. Redsend navodi u biografiji o Franklu, on nije znao šta da uradi, zato se uputio u katedralu Sv. Stefana u Beču da razbistri glavu. Slušajući muziku orgulja, iznova se pitao: „Da li da ostavim svoje roditelje? Da li da kažem zbogom i prepustim ih sudbini?” U čemu je bila njegova odgovornost? Tražio je ‘znak sa Neba’.
Kada se vratio kući, pronašao ga je. Parče mermera je bilo na stolu. Otac mu je objasnio da je to uzeto sakrša obližnje sinagoge koju su nacisti uništili. Na mermeru se nalazio fragment jedne od Deset zapovesti – ona o poštovanju oca i majke. Imajući to u vidu, Frankl je odlučio da ostane u Beču i odrekne se mogućnosti za bezbednošću i napredovanju u karijeri koja ga je čekala u SAD-u.Odlučio je da ostavi po strani svoje lične ciljeve i služi svojoj porodici, a kasnije i drugima u logoru.
Mudrost koju je Frankl stekao iz iskustva u logoru, u sred nezamislive ljudske patnje, važi i danas: „Biti čovek uvek se vidi u tome da li je nešto upućeno nečemu ili nekome, a ne sebi – bilo da je to ispuniti smisao ili naći se nekome. Što više čovek zaboravlja na sebe – time što daje sebe u službu drugima ili pruža ljubav drugima – to više postaje čovek.”
Baumeister i njegove kolege se slažu da je potraga za smislom ono što čoveka čini jedinstvenim ljudskim bićem. Stavljajući po strani svoje sebične interese da bi služili nekome ili nečemu većim od sebe – posvećujući svoj život ‘davanju’, a ne ‘uzimanju’ – mi ne samo da na taj način izražavamo osnove svoje ljudskosti, već priznajemo da je dobar život više od puke potrage za srećom.
