Bogdan Stevanović, poznat kao Blogdan za sebe kaže da piše blog jer vodi rat sa riječima u glavi, pa preko papira potpisuju primirja. Ne piše da bi bio u pravu, nego da bi bio srećan.
Blogdan kaže da nema mnogo slobodnog vremena za pisanje, ali zato brzo kuca po tastaturi. Dalje kaže da ima pogan jezik al’ čist obraz i da pristaje na kompromise samo ako su časni, što znači vrlo rijetko.
Sa Blogdanom smo se sreli nedavno u Banjaluci, a za BUKU razgovaramo o njegovom pisanju, blogovanju, životu na ovim prostorima, preseljenju u Španiju i drugim temama.
Bogdane, ti si jedan od najpopularnijih blogera u regiji, a opet nisi modni bloger, pišeš o onome što ljude dira, tvoji tekstovi ukazuju na društvene probleme. Kada si shvatio da moraš da pišeš i da je blog forma koja ti odgovara?
Da formiram blog ideja je došla još pre 7 godina. Blog postoji od kraja 2011. god., početka 2012. godine. I to je bio odgovor na okruženje koje mi je govorilo ”ma, mani se pisanja, šta će tebi to, nema leba od toga, ma gde ti možeš da objavljuješ to”. I onda je taj blog bio odgovor na sve to, gde sam ja našao određeni prostor, ćošak na internetu gde sve to može i ne košta ništa. To nije zahtevalo nikakva ulaganja, nikakva odricanja i nije zavisilo od drugih ljudi, tako da je to bio moj odgovor. U početku je to bio bunt, gde sam ja pokazao da nešto što treba da ode u svet, da se napiše, da ima načina da se to plasira. Tada ovaj prostor nije bilo toliko otvoren za blog kao novu formu izražavanja, niti je to bilo popularno za čitati, za posetiti, ta reč nije toliko bila zaživela među ljudima kao što je sada slučaj, tako da je trebalo dosta vremena da se to pokrene, a ja sam u tom periodu isto radio na tome da prevaziđem sopstveni stid. Ja jesam uvek objavljivao nešto na internetu, ali me je bilo sramota da podelim to sa ljudima ili da kažem nekome ili da to podelim na svom Facebook profilu, da napravim neku Facebook stranicu. Tako da je sve krenulo eksponencijalnom brzinom da se odvija kada sam krajem 2014. god. napravio Facebook stranicu koju sam nazvao Blogdan i tu krenuo da delim sve te tekstove akumulirane od 2012. godine.
To je znači bio prelomni trenutak. Da li je možda neki tekst bio okidač za veliko interesovanje koje je uslijedilo?
Bila su dva teksta koja su vrtoglavo donela neka deljenja na internetu i pratioce. Prvi je bio “Nije dete dupe da ga ima svako” i drugi je bio “Volim te, Srbijo, ali sebe volim više”, koji sam napisao noć pre nego šta sam se odselio iz Srbije.
Ko je Bogdan iza Blogdana? Reci nam nešto o sebi?
On je definitivno ista osoba, s tim što je Blogdan malo artikulisanija verzija Bogdana. Iako mnogi kažu da pišem direktno, on je pristojnija verzija Bogdana, jer ima vremena da promisli o tome što hoće da kaže, a ovako kada se razgovara uživo, Bogdan mnogo mora da radi na tome da priča pitomije, da bude pristojniji. Tako da Bogdan i Blogdan jesu ista osoba, s tim što različitim ritmom i intenzitetom iskazuju stvar.
Kako si došao na ideju da svoj blog nazoveš Blogdan?
Blog je imao razne faze, na početku se zvao “Tandarabroć”, eto kako sam se ja ophodio prema svom stvaralaštvu...trlababalan, mlatim neku praznu slamu na tom internetu. Možda je trebalo da ostane tako, ne znam (smijeh). Kad sam hteo da napravim Facebook stranicu, pitao sam se kako ću da je nazovem, jer ovo mi je bila radna verzija, pilot projekat, ništa definitivno i zvanično. Bukvalno se radilo o sekundama gde sam povezao da ja pišem blog, a da se zovem Bogdan, pa hajde da napravim sinergiju te dve rečim i da vidim kako će to izgledati. Nisam unapred znao da će to biti zvučno, pa da će da se uvuče u uši i da će i oni koji me ne čitaju znati da je neko negde nešto šerovao. To je slučajnost da mi se ime poklapa sa ovom mutacijom koja je zaživela na internetu u vidu Blogdana, ali u svakom slučaju je zapamtljivo.
Šta znači biti bloger u današnje vrijeme i na koji način je moguće naći jedinstvenu formu i prepoznatljivost?
Mislim da je početna tačka ono što najviše sprečava ljude da nađu svoj lični pečat ili da se izdvoje iz mase u koliko-toliko već omasovljenoj formi da ljudi žele da pišu i objavljuju to u raznim formama, a to može da bude blog, zbog toga što, eto, izdvojilo se nekoliko desetina ljudi koji su praćeniji blogeri, a onda ljudi koji počinju da pišu problem im je što posle prvog teksta nemaju toliko lajkova ili šerova kao što neko drugi ima. Ne znaju da se iza toga krije sedam godina ili tri godine rada, konstantno pisanje, neodustajanje od toga, neobaziranje na to. Nije cilj biti popularan bloger, nego je cilj uživati u pisanju i iskazivati svoju verziju sveta, deliti sa ostatkom sveta. Kada te to vozi kroz pisanje, to uživanje i lečenje sebe tim rečima, posledica budu lajkovi, posledica budu pratioci. To je posledica, a cilj je, zapravo, uživanje na tom putu. To je početna premisa koju ljudi previde, pa krenu odmah da žele da bude deljeno to što su napisali.
Kako odlučuješ koje teme zaslužuju tekst, kako prepoznaješ temu koja je interesantna?
Ja imam trenutke u danu koje zovem zaustavljači dana i kada osetim da je taj trenutak na snazi, ja znam da je vredno pisati o njemu. To su oni trenuci kad se naježimo ili kad nas zaboli kad nas neko povredi, pa se zapitamo zašto, kada krenemo nekome da tepamo od ljubavi koju osećamo prema toj osobi, to su ti trenuci koji nadilaze prosečan ritam dana koji imamo i ja prepoznajem te trenutke kao izvor svoje inspiracije. U tome pronalazim temu. Možda bih rekao jednu opštu reč koja može da bude imenitelj svim mojim tekstovima, a to su odnosi, često međuljudski odnosi, naši lični odnosi sa nama samima, porodični, prijateljski, ljubavni, seksualni, kakvi god.
To jeste ono što ljude privlači, gdje mogu da se prepoznaju...
Zato što su blogovi vrlo često usko profilisani, da li će da budu travel, modni ili će da budu o nezi, lepoti, a za ovaj moj blog nema potrebe da voliš fotografiju da bi ti se dopao ili da voliš putovanje. Svi mi imamo emocije, svi mi gradimo odnose sa ljudima oko nas, zbog toga pretpostavljam da je, što bi se u marketinškom svetu reklo target grupa odnosno publika samim tim i šira do koje može da dođe moja reč.
Koja tema je tebi su najinteresantnija, koja te diraja, šta bi volio da se može riješiti? Ona tema koja te proganja?
To je zanimljivo pitanje zbog toga što kad neka tema krene da me opseda i primetim da već treći, četvrti ili sedamnaesti put pišem o njoj, neminovno je da onda krenem da se nosim sa tom stvari koja me opseda, a ne samo da pišem o njoj, i zbog toga je onda pisanje proces pri kojem kopaš po sebi. Dosta puta sam pisao o praštanju i onda sam se lično uhvatio u koštac sa praštanjem, zašto me to lično pogađa i inspiriše, tako da je neminovno prevazilaženje tih stvari koje su ti izvor inspiracije i to podrazumeva određen rad na sebi, jer se događa i neka samospoznaja kroz to pisanje. Ali recimo da me trenutno vrlo inspiriše ljudska potreba za borbom, da svi pričamo o tome da je život borba, da moraš da se boriš, da moraš da se izboriš za sebe, a niko ne govori da nema potrebe za borbom ukoliko pokušaš da nađeš svoj lični mir. Kad bi svako radio na svom ličnom miru, ne bi bilo nikog protiv koga bi trebalo da se borimo. Tako da je to otprilike okvir, sada dok ti i ja razgovaramo, opsedaju me te misli.
Kakve su reakcije čitalaca, kakva je interakcija sa publikom koliko ti je važan taj fidbek
Otkad je knjiga izašla, koju je izdalo Vulkan izdavaštvo, malo se promenio ritam svega toga, jer mnogo više uspevam da osetim više toga šta se krije iza ljudi, kada se ostvari fizički kontakt i živa reč. Pošto ne živim u Srbiji, od kad sam otišao početkom 2015. godine, nisam se susretao sa ljudima koji čitaju to što pišem i onda mi je bilo teško da se povežem sa bilo kakvim reakcijama. Te reakcije koje dobijam uživo potpuno su drugačije. Ima stvarno dosta poruka, komentara, ali ja sam odlučio da se odvojim, kako od negativnih komentara, tako i od pozitivnih, jer i jedni i drugi se igraju sa egom. Ukoliko se zaštitim samo od negativnih komentara i fokusiram samo na lovorike, nikada neću napredovati. Ukoliko mi fokus bude samo na negativnim komentarima, bojaću se da objavim bilo koji naredni tekst. Moj način nošenja sa tim je da ne obraćam pažnju dominantno ni na jedne ni na druge, nego da vrtim svoju priču, pa ću da vidim dokle će to doći.
Foto: BUKA
Čitala sam da živiš u Španiji, ili si živio. Gdje trenutno stanuješ i čime se baviš?
Zato što sam 2012. godine završio master studije tamo na španskom i uspio sam neke kontakte da ostvarim jer sam i radio dok sam studirao i onda su me ti poslodavci kod kojih sam radio nekoliko meseci tokom 2012. god. pozvali da radim ponovo za njih. To je posao koji nije u struci, niti ima veze sa pisanjem, radim kao obezbeđenje u jednom noćnom klubu, ali u finansijskom smislu je to jedna lepa stabilnost koju uspevam da osetim i koji mi dozvoljava da se posvetim pisanju, jer imam dosta vremena jer se radi samo tri sata noću, tako da imam 21 sat slobodan.
Kako si se našao u svijetu obezbjeđenja?
To je čudno i bilo je vrlo stresno na početku, ali kao i svaki posao, sve se savlada. Vrlo često nalazim inspiraciju u tim ekstremima, bole me noge od trčanja iz ekstrema u esktrem (smijeh). Na blogu pišem sporu lirsku prozu, a onda na vratima kontrolišem goste kad su pijani, pripiti i malo besni.
Da li si se pokajao što si otišao iz Srbije, da li si uopšte pokušao naći posao u struci?
Radio sam u struci kao turistički novinar skoro godinu dana, pošto mi je to struka. Da si me pitala ovo pre godinu dana, možda bi odgovor bio drugačiji, ali pošto se stvari menjaju na pozitivno za mene u posljednih godinu dana, mogu da ti dam odgovor da se nisam pokajao. Bio je samo jedan period kada sam postao svestan da pišem na srpskom za ljude koji žive na ovim prostorima, a ja nisam na ovim prostorima i onda kada su počela da se otvaraju vrata za neke poslovne saradnje, za neke angažmane koji bi se meni lično dopali, ja nisam bio prisutan da odgovorim na to, već sam bio negde drugo, ali evo sada uspevam da nadiđem te fizičke razdaljine i da nadiđem te geografske granice koje nas razdvajaju i da prosto postižem sve.
Dolaziš svakih nekoliko mjeseci?
Dolazim vrlo često, tu sam. Uspevam da balansiram između obe stvari, čak su na nekom privatnom i poslovnom planu stvari u Španije počele da se odvijaju ubrzanim tokom, tako da na više frontova uspevam da se kreativno izrazim.
Koliko ti to što si uspešan bloger donosi finansijsku korist, da li postoji ideja da živiš od toga?
To je sad relativna kategorija, da li živeti od toga podrazumeva minimalac za preživljavanje ili ono na šta je pojedinac navikao. Postoje opcije da od toga može lepo da se živi. Pretpostavljam da je ono što je potrebno jeste kontinuitet koji ja treba da pokažem sa moje strane, a to je da sam prisutan, a ne da sam neko ko objavi jedan tekst pa nestane na nekoliko meseci ili napiše jednu knjigu pa nestane, već da pokažeš da si istrajan u tome, u toj formi pisanog izražavanja, gde će onda dolaziti i neke još konkretnije opcije. Meni je zanimljivo da se ovo pitanje postavlja piscima ”da li može da se živi od pisanja”, ali niko ne postavlja ovo pitanje izdavačkim kućama, kako one uspevaju da opstanu tako što prodaju samo knjige. Niko ne pita dizajnere kako oni mogu da žive samo tako što prave korice knjige. Na piscima se prelomi to pitanje, a ja bih voleo da radim na tome da jednog dana ljudi koji se bave pisanjem kažu da, kao što i izdavačke kuće, dizajneri, distributeri, knjižare mogu da žive od toga, tako i pisci mogu da žive.
Mnogi mladi odlaze iz zemalja regije u potrazi sa boljim životom. Da li ova naša društva čine išta da zadrže mlade, nude li im ikakvu perspektivu?
Nisam siguran da rade dovoljno, ali isto tako nisam siguran da ti koji odlaze, odnosno mi koji odlazimo, da dovoljno znamo šta nas čeka tamo gde idemo. Tako da za mene postoji jedna lična istina, a to je možeš da pobegneš od države, ali ne možeš nikad da pobegneš od sebe. Tako da ta neka mentalna podešavanja koja imamo - da niko ne valja, da se nema para, da su ljudi nikakvi - kada ta podešavanja ponesemo sa sobom, čak i u najprosperitetniju državu na ovoj planeti, mi sa takvim mentalnim podešavanjima ni u toj naprosperitetnijoj državi nećemo uspeti. Tako da je do nas samih, nije toliko do okruženja u kojem smo. Sa normalnim podešavanjima možemo da uspemo i u našoj zemlji, ne tako brzo kao u najprosperitetnoj, ali uspeh je neminovan kada naša mentalna podešavanja vode ka tome.
Smatraš dakle da i ova naša društva nude perspektivu za mlade.
Počinjem da primećujem jednu stvar, a to je da ovde toliko fali smislenosti, fali ljudi koji će beskompromisno da pričaju svoju priču, fali inspirativnog sveta... U trenutku kad se neko odvaži da na minut izađe iz sopstvenog stida i svoje zone komfora, kada odluči da radi na sebi i kada to kaže svetu oko sebe, neverovatno je kojom brzinom se kockice sklapaju u korist te osobe, zbog toga šo će svako da te uhvati za ruku i kaže ”tebe trebam”. Nama treba neko ko iskreno govori ono što misli, pa makar bio i u krivu, a ne u pravu. Nama treba neko ko govori, a ne ko ćuti. Tako da je ovde došlo do jednog prezasićenja intertnosti, tako smo svi postali intertni da kad se pojavi neko živopisan, vrcav, neko ko je preduzimljiv, čitav univerzum se uroti da ta njegova doslednost urodi plodom.
Živimo u društvima opsjednutima nacionalizmom, religijom, stereotipima, kičom. Kako ostati normalan u svemu tome?
Ne konstatovati to, već vrteti priču onako kako ti želiš da bude. Mi se izgubimo u tome, jer svi znamo kako želimo da bude, da može bolje, ali ne pričamo o tome, nego okrenemo oči u pravcu prepričavanja onog što jeste, a ne odgovara nam. I kako onda može nešto da se promeni. Mi dodajemo na snazi tom perpetum mobile koji je oko nas, gde nastavlja da se ponavlja ono što jeste. Moramo da promenimo ploču i da krenemo da pričamo onako kako želimo da bude. Onda kada budemo dovoljno pričali o onome kako želimo da bude, krenućemo i da delamo u pravcu kako želimo da bude i tako se menja svet.
Koji su tvoji planovi, želje?
Trenutno radim na knjizi, radim na radionici koja je zaživela od januara. Imam ideju da knjiga bude objavljena i na engleskom, tako da se i preostali tekstovi koji nisu prevedeni upravo prevode tako da knjiga ugleda svetlo i na nekom drugom tržištu. Zabavljam se svim tim stvarima koje me čine veoma srećnim i nadam se da će do kraja godine izaći i treća knjiga, dopunjeno izdanje. Sa Vulkan izdavaštvom sam u pregovorim da to treće izdanje bude dopunjeno, obimnije možda i možda ulepšano nekim ilustracijama.
Koliko si zadovoljan životom knjige?
Prilično sam zadovoljan zato što prodaje se knjiga gde je 80% knjige već bilo vidljivo na internetu. Činjenica da dolazi treće izdanje mi govori da knjiga dolazi do nekih koji nisu čitali blog, da se dopada nekim ljudima koji su možda čuli za moje ime, ali nisu uspeli sve da pročitaju. Knjiga se poklanja za neke rođendane, nove godine ili neke godišnjice, to me čini srećnim, a pored toga i činjenica da uspevamo da deo prihoda damo u humanitarne svrhe, za decu obolelu od raka, tako da se radujem svakom novom izdanju, ne zato što je to treće izdanje, već zbog toga što uspevamo i da pomognemo.
Razgovarala Maja Isović Dobrijević
