Razgovor sa Davidom Runcimanom, autorom knjige „How democracy ends / Kraj demokratije“, vodio Joshua Cohen, glavni urednik časopisa Boston Review
Rekao si da demokratija prolazi kroz krizu srednjeg doba. Takođe si rekao i da je moguće da ona propadne, a da istovremeno ostane neokrnjena. Ilustracija ove teze nalazi se u epilogu tvoje knjige, koji je smešten u 20. januar 2053. Zašto baš ovaj datum?
Ne možemo znati mnogo toga o drugom delu 21. veka; on je za nas skoro nezamisliv, uzimajući u obzir brzinu kojom se svet menja, ali postoji par stvari koje možemo znati. Jedan datum u kalendaru koji izgleda relativno fiksirano je i taj redovni datum inauguracije predsednika SAD. Prilično sam uveren da će se u Americi i dalje održavati predsednički izbori, između ostalog i zato što su se do sada uvek održavali – uprkos građanskim ratovima i mnogo težim ekonomskim krizama od ove kroz koju smo nedavno prošli. Izbori će stoga nastaviti da se održavaju i ja spekulišem o izboru predsednika u sistemu koji je još uvek prepoznatljivo isti – on se i dalje bira kroz odgovarajući institucionalni proces koji većina ljudi prepoznaje kao demokratski. Ali ja se tu poigravam nekim promenama. Na primer, teško mi je da poverujem da će političke partije i dalje funkcionisati na isti način i 2053.
U mom scenariju, tokom tih 35 godina politika se uopšte ne bavi izazovima koji se tiču tehnologije i zaposlenosti, radničkih prava i klimatskih promena, dakle fundamentalnim izazovima savremenog društva. Sama demokratija se tretira kao ritual ispražnjen od sadržaja. Prolazimo kroz njene ceremonije, ali njena supstanca je sve tanja. Moja knjiga je zapravo polemička reakcija na mnoge druge knjige sa sličnim naslovima. Nazivajući ovaj period krizom srednjeg doba, želim da kažem da smo sada stigli tek do polovine jedne duge priče. Ali kako se budemo približavali njenom kraju, moguće je da ćemo otkriti da se demokratija tanji i prazni – mada ne puca.
Dakle, ona ne umire. Skončava pre uz jecaj, nego uz prasak. Ono što mi se svidelo u epilogu tvoje knjige je to što više ne postoje samo dve partije i što je elektorski koledž u izvesnoj meri reformisan. Ti nam ne prikazuješ postepenost ovih malih kapilarnih reformi, tako da je ono što vidimo prepoznatljivo, ali gore od ovoga što trenutno imamo. I više liči na igrokaz nego ovo danas.
Tako i treba da izgleda. Između redova se može nazreti da je u međuvremenu održano puno izbora i da su svaki od njih izgledali ili kao kraj demokratije ili kao tačka preokreta nakon koje ćemo se vratiti na pravi put – kao šansa da konačno nađemo rešenje ovog problema.
Dakle, imamo izbore. Imamo pobednika. Pobednik preuzima vlast. I ako, kao Džozef Šumpeter, imamo vrlo minimalnu definiciju demokratije, rekli bismo „Okej, demokratije ja opstala“. Ali ti kažeš da ona propada, istovremeno ostajući neokrnjena. Šta je ono što ovakav ishod čini propašću? Šta demokratija obećava, a što u ovom scenariju ne ispunjava? Zašto je demokratija iz 2053. ispražnjena od sadržaja?
Obećanje koje ovakva demokratija ne ispunjava je smislena promena – čak i po Šumpeterovoj minimalističkoj definiciji. Simptomatično je da se dobar deo naših kriterijuma za procenu demokratije oslanja na sredinu 20. veka i na ljude poput Šumpetera. Tu je na primer Čerčilova čuvena izjava da je demokratija najgori od svih sistema, ako ne računamo sve ostale. Četrdesetih godina prošlog veka, kada je on ovo izjavio, postojale su realne alternative i one zaista jesu bile mnogo gore.
Ali čak i po Šumpeterovoj definiciji – koja se često podsmešljivo prikazuje kao neka vrsta trgovačke manipulacije demokratijom, u kojoj se ljudima prodaje lažna moć – čak i u njoj, promena vlasti je smislena, jer je moć vlasti realna i neke stvari se zaista rešavaju. Značajno je ko je na vlasti. Ono što sledi iz moje priče jeste da zaista značajne stvari kojima bi trebalo da se bavimo – poput toga kako se upravlja našim društvima – nisu ni dotaknute demokratskom promenom vlasti. Odnos koji danas imamo prema kongresu, na primer, postao je odnos u kojem se ništa ne rešava. To je sušta suprotnost smislenoj promeni. To je neuspeh. U svojoj knjizi eksplicitno tvrdim da po mom mišljenju demokratija ljudima obećava dve stvari: dostojanstvo (dajući im glas) i rezultate. Ona obećava rešavanje problema. Verujem da će budućnost demokratije biti obeležena sve većim razdvajanjem ove dve stvari. U ovom svetu postoji rešavanje problema, ali se ono ne dešava putem iskazivanja glasa građana – a to je poenta izbora.
Na izvestan način, mi prolazimo kroz fazu društva u kojoj nam pravo glasa ne garantuje ljudsko dostojanstvo. Digitalne tehnologije obećavaju više rešavanja problema i više mogućnosti da se čuje naš glas, ali one ne obećavaju tešnju vezu između te dve stvari. Opis 2053. koji dajem u svojoj knjizi ima za cilj da predstavi svet u kojem su ove dve stvari međusobno dalje nego ikada ranije; u tom svetu postoji mnoštvo nezavisnih kandidata koji su kao neke pop-zvezde; tu je i upotreba tehnologije za različite vrste kampanja. Možda postoji i više rešavanja problema, ali ono se ne odvija kroz ovaj proces.
U svojoj knjizi govoriš o tri vrste izazova za demokratiju – državnim udarima, katastrofama i tehnologiji. Moglo bi se pomisliti da je upravo tokom katastrofa mobilizacija glasača najvažnija za rešavanje pravih problema, ali ti kažeš da zapravo nije tako. Umesto toga opisuješ mešavinu mesečarenja i balansiranja. Šta pod tim podrazumevaš?
Deo glavne poente knjige je da se ukaže na razlike između 21. i 20. veka. U 20. veku upravo je pretnja katastrofe – kroz svetski rat, ekonomsku katastrofu i pretnju nasilja i sloma građanskog društva – uspostavila vezu između glasa i rešavanja problema. Izazovi tih razmera – koje danas zovemo egzistencijalnim katastrofama – mobilisali su ljude za demokratiju. Rat za nacionalni opstanak kolektivizovao je iskustvo rešavanja problema. Izazovi 21. veka odvijaju se u situaciji u kojoj rat više ne znači rat za nacionalni opstanak. Pretnje klimatske katastrofe ili nuklearnog rata ili tehnologije koja izmiče našoj kontroli ne uklapaju se u ovaj model. Ove pretnje ne uspostavljaju vezu na isti mobilišući način i verujem da je mnogo izglednije da ćemo se pred njima paralisati.
Spasavanje sveta od nuklearne katastrofe ili od inteligentnih mašina za koje se može ispostaviti da ne brinu za naše interese su izuzetno složena tehnička pitanja, koja pothranjuju naše uverenje da je rešavanje problema na neki način udaljeno od demokratskog života. To su domeni ne samo eksperata, nego i onih izdvojenih tela koja lebde nad demokratijom. I onda se naši strahovi, naše strepnje, uključujući i one koji se tiču nasilja i tehnologije i budućnosti rada i smisla života, izražavaju na način koji nije povezan sa demokratskim životom. Mislim da upravo zbog toga u 21. veku imamo mnogo paralisaniju političku zajednicu. Već je postao kliše reći da su problemi u izvesnom smislu ili preveliki ili premali: jednom kada se izdignu do toga da postanu autentično egzistencijalni, dakle da se tiču opstanka ljudske vrste, demokratija se u izvesnom smislu parališe.
To me malo zbunjuje. Uzmimo na primer nuklearno naoružanje i nuklearni rat – to je uvek bilo ekspertsko polje, u kojem tehnologija igra značajnu ulogu, i u kojem postoji profesionalna kasta onoga što Fred Kaplan u svojoj istoimenoj knjizi naziva Čarobnjacima Armagedona. Ali 80-ih godina prošlog veka smo takođe imali i masovan pokret za nuklearno razoružanje. Mislim da nije nerazumno tvrditi da je antinuklearni pokret imao uticaja na kreiranje javnih politika tokom 80-ih. Slično je i sa klimatskim promenama: obećanje demokratske politike klimatskih promena izgledalo bi sasvim drugačije da je demokratska politika klimatskih promena u SAD drugačija.
Doba nuklearne države je veliki kontraprimer i velika zagonetka, jer je demokratija tada cvetala. Zapravo, njeno zlatno doba je bilo upravo u periodu od 1947 do 1989, kada je velika egzistencijalna pretnja za sve nas bio upravo nuklearni Armagedon. Ali hladnoratovsko nuklearno razoružanje je bilo specifičan izazov, jer su dve supersile držale ovo naoružanje upereno jedna prema drugoj. Znali ste gde ciljate – ciljali ste na vođstvo ovih država. Stvari su se promenile. Nuklearna pretnja nije nestala, niti su ljudi prestali da je smatraju realnom, pa ipak ona nije deo glasa u demokratiji. Nuklearna pretnja je danas u ogromnoj meri rasuta, tako da je ljudima mnogo teže da znaju kako i gde da joj se suprotstave.
U knjizi pominjem tri članka iz Njujorkera iz sredine 20. veka: članak Džona Heršija o Hirošimi, članak Rejčel Karson – Tiho proleće, i Ajhmana u Jerusalimu Hane Arent. Sva tri članka se bave velikim egzistencijalnim izazovima koji bi mogli uništiti sve nas, i sva tri su ogledi iz podizanja svesti. Ali klimatske promene, na primer, predstavljaju posebnu vrstu izazova zbog svojih vremenskih okvira i svog globalnog aspekta – suočiti se sa klimatskim promenama nije isto što i suočiti se sa problemom upotrebe pesticida u SAD. Isto tako, misliti o inteligentnim mašinama je za demokratsku javnost mnogo teže nego misliti o ekonomskoj krizi. A što se demokratija više istanjuje, ovo sve više postaje povratna sprega; sve je teže poverovati da je moguće izaći na kraj sa ovim izazovima demokratskim sredstvima, i tu veru je teško povratiti.
Postoji jedno pitanje o kokoški i jajetu na tu temu. Naravno da je retrospektivno sve uvek jasno, ali početkom 50-ih godina prošlog veka ljudi nisu očekivali ništa slično pokretu za građanska prava ili ženskom pokretu. Tako da mogu da zamislim situaciju u kojoj će možda 2053, a možda i 2023. ljudi izveštavati o novom obliku i sposobnosti demokratije da rešava velike egzistencijalne probleme, jer je u međuvremenu nastao pokret koji je inicirao ovu transformaciju. Pitanje je samo koliko je visoka ova prepreka?
To pitanje je sasvim na mestu, ali mislim da je ta prepreka viša nego što se tebi čini. Ovde imamo posla sa dva problema: sa izazovom kolektivnog delanja pod aktuelnim institucijama demokratskog života, i istovremeno sa samom prirodom tih izazova. Nisam imao nameru da moja knjiga bude u potpunosti pesimistična. Želeo sam da bude otvorena, ali ako u njoj ima pesimizma, onda on potiče upravo otud što smatram da je ta prepreka viša nego što se mnogima čini. Jer da je u pitanju samo jedna od te dve stvari, da su ovi izazovi generalno gledano slični onima iz 20. veka, samo se institucije istanjuju, onda bi se to moglo rešiti njihovim oživljavanjem. Ili, u drugom slučaju, da su institucije jake, možda bi bile u stanju da se nose sa ovim izazovima. Ali imamo problem na oba fronta.
Ako bismo snizili ovu prepreku, u kojim tačkama misliš da bi demokratija mogla biti u stanju da reši probleme i omogući individualno i kolektivno dostojanstvo koje je obećala?
Živimo u vrlo binarnom političkom svetu, to je deo problema. Ili demokratija ili ambis, ili demokratija ili fašizam. Ili ćemo dobiti ceo paket, ili taj paket mora biti uništen. Međutim, ukoliko se demokratija fragmentira, zreo odgovor bi bio prihvatiti da možda ipak ne možemo imati sve. Možda moramo odlučiti koje delove želimo, koji delovi su vredni. Skoro sigurno ima nade da će lokalna savremena demokratija biti u stanju da proizvede nešto novo. Takođe, postoje mogućnosti da ljudska bića razgovaraju, da izraze svoju zabrinutost, svoj bes, svoje strahove i da se na taj način osnaže za rešavanje problema koji nadilaze nacionalnu državu.
Neki od ovih problema ionako prevazilaze nacionalnu državu i fundamentalno su odvojeni od lokalnog osnaživanja. Ta veza se raspada. Neki od ovih problema će potpuno izmaći demokratskoj kontroli. Možda je to nešto što moramo da prihvatimo. Možda upravljanje internetom nije nešto što je prikladno demokratski kontrolisati, a opet na internetu, koji pripada celom svetu, prostoru tehnologije koji pripada celom svetu, mogući su neverovatni eksperimenti sa novim oblicima demokratskog osnaživanja. Jedna od teza moje knjige jeste da ako već tražimo istorijske analogije, 1890-e izgledaju kao mnogo bolji izbor nego 1930-e. Godine 1890-e su bile decenija populizma, nejednakosti i tehnološke revolucije. One su bile i period teorija zavere i period mira – zapravo, one su bile kraj relativno dugog perioda mira. Mislim da je populizam proizvod mira, a ne rata.
Postoji verzija priče o 1890-ima koja uliva nadu – ova decenija je dovela do izuma socijaldemokratije u Evropi i novih vrsta progresivne politike u SAD, uključujući i razbijanje monopola. U knjizi razmatram i pitanje šta bismo mogli da naučimo iz ovog istorijskog iskustva, i mislim da ima osnova da verujemo da je i danas moguće uraditi nešto slično. Postoje dve stvari koje se suprotstavljaju ovom optimističkom scenariju. Prvo, na početku 20-og veka postojao je ogroman neostvareni potencijal na nivou nacionalne države. Demokratija nije još uvek bila zaista isprobana kao nacionalni projekat; ogroman broj građana još uvek nije imao pravo glasa, žene nisu imale pravo glasa. U to vreme ni u Evropi još nije postojala država blagostanja; plaćalo se vrlo malo poreza i postojao je nacionalni dug. Sve ove stvari su na početku 20-og veka postale katalizator za demokratsko rešenje ovih problema.
Mi ne posedujemo takav neispunjeni kapacitet, tako da moramo da ga nađemo negde drugde. Ako želimo da postignemo nešto slično, moramo pronaći nešto za šta možemo da kažemo: „hajde da isprobamo ovo, jer to do sada nismo isprobali“. U SAD bi demokratija možda mogla biti način da se ispuni obećanje jednakog tretmana ljudi bez obzira na njihovu rasu ili veroispovest. Drugi očigledan razlog za pesimizam sastoji se u tome što priča o početku 20-og veka ubrzo završava u Prvom svetskom ratu. Moguće je izvući puno optimizma iz 20-og veka, ali ne smemo izgubiti iz vida da je tadašnji uspeh zasnovan na kataklizmičkim događajima.
Zapanjujuće je koliko me često pitaju da li sam optimista ili pesimista. Moj odgovor je da je svakako najbolje biti oba. Ideja da bi to trebalo da bude nekakav izbor čini mi se blesavom. Zapravo, možda je to najdublja od svih binarnih podela. Pa ipak, ljudi se sve više dele po tom osnovu. Ako niste jedan od novih optimista, onda morate biti jedan od proroka propasti.
Želeo bih da napravim razliku između optimizma i nade. Martin Luter King je imao običaj da kaže da napredak ne dolazi na točkovima nužnosti; to je ono što je nazvao mitom o protoku vremena. Ideja nade se sastoji u tome da naš društveni i politički aktivizam nije unapred osuđen na propast. Dakle, nema ničega u samoj prirodi stvari što stoji na putu našim težnjama da stvorimo pravedniji i pristojniji svet – nema tako visoke prepreke, ni tako duboke provalije koje se ne mogu savladati.
Ta poenta se može formulisati i na drugi način: fatalizam je jako opasan. Mislim da postoje i optimistički, baš kao i pesimistički oblici fatalizma – postoji čak i aktivistički fatalizam. Mislim da ljudi mogu biti masovno angažovani i podbunjeni politikom koja se zasniva na premisi da je njihovo mišljenje i ponašanje fatalističko. Ne možemo ništa da uradimo povodom ovoga, ne možemo ništa da uradimo povodom onoga – ostaje nam samo da ispoljimo svoj bes i frustraciju. Živimo u vreme duboke političke frustracije.
Nadam se da je ono što pišem u izvesnom smislu antifatalistički, jer ukazuje na mnoštvo mogućnosti za budućnost. Zato me frustrira ograničenost istorijskih referenci koje nam stoje na raspolaganju: po definiciji, budućnost mora biti otvorenija od prošlosti. Budućnost je širom otvorena, i u tome moramo naći osnova za nadu. Ali u demokratske politike koja su nam tako dobro poslužile u 20-om veku ne polažem puno nade i ne verujem da će nam one biti od velike koristi u daljoj budućnosti.
Boston Review, 11.07.2018.
Preveo Rastislav Dinić
