Nema coveka u Jugoslaviji, i ovoj danasnjoj i onoj nekadasnjoj, koji nije cuo za Miodraga Petrovica Ckalju. Jareta iz Kamiondzija, Jovancu Micica iz Puta oko sveta, glavnog junaka Veselih veceri i nebrojenih uloga koje su ovog skromnog coveka odvele u legendu. Kao pocasni predsednik Jagodine bio je "na vlasti" sedam dana, dalekih sedamdesetih godina.
U znak
zahvalnosti sto je igrao Jovancu Micica, dobio je veliki kljuc vrata grada i
stap turskog gospodara koji je prilikom primopredaje Jagodine ovaj predao srpskom
kmetu pre 600 godina. Tada se okupilo vise od 10.000 ljudi, koje, kako Miodrag
Petrovic u sali naglasava, niko na to nije terao. Rado se odazvao pozivu na razgovor. Dosao je u restoran Banja na uglu Resavske
ulice (Generala Zdanova) i Milosa Pocerca, u cijoj blizini stanuje. Uvek tuda
prolazi kad ide po hleb, ali nikada nije usao unutra jer mu to kucni budzet ne
dozvoljava.
Ispijajuci polako limunadu (na racun restorana, zato sto je Ckalja, kako
rekose, svojim dolaskom ucinio cast i doneo radost) zapocinjemo razgovor.
Zasto Vas dugo nema u
javnosti? Kruze price da ste ljuti?
Ljudi svasta pricaju, ali nikada ono sto treba. Gotovo tri i po godine proveo
sam u bolnici, slomio sam kuk. Pao sam usred sobe. Lezao sam u Urgentnom centru
i dugo cekao na protezu. Konacno je stigla, stavili su je i godinu dana sam
pokusavao da bez staka stanem na noge, ali nisam uspevao. Ispostavilo se da su
mi ugradili pogresnu protezu. Onda sam se setio svog drugara iz mladosti
profesora Branka Radulovica, genija za hirurgiju. On me je ponovo postavio na
noge.
Druzite li se sa nekim?
Uglavnom sa komsilukom i ljudima sa kojima sam nekad studirao na
Veterinarskom fakultetu, gde, zbog nemastine, nisam diplomirao. Nekada, kada
sam dosao iz Krusevca, druzio sam se sa puno skolskih drugova koji su otuda
dosli u Beograd. Uglavnom su to bili ljudi iz policije ili na rukovodecim
funkcijama u preduzecima. Otkad su saznali da nisam na strani vlasti,
zaboravili su moj broj telefona.
A sa glumcima?
Nemam s kim. Sve je to pomrlo. Moj kum Guta Dobricanin je umro, cela plejada
onih iz nekog mog sveta. Eto, poslednji iz tog kruga bio je Nikola Milic.
Nema Vas na
najgledanijim televizijama?
Kojim televizijama? Televizije nema. To je skup ljudi koje ja nikad u zivotu
nisam video. Ne znam odakle su dovedeni, sta tu traze. I ja necu da radim za
srpsku televiziju, televiziju vlasti. A drugih nema. Zbog toga i nisam u
najgledanijim televizijskim emisijama, jer nemam izbor. A humoristickih serija
odavno nema. Cuo sam da emituju neke meksikanske, verovatno su za neke to prave
stvari.
Da li dobijate novac
od repriza?
Znate, imam ogromnu hrpu koverata sa dopisima kojima me uredno iz RTS
obavestavaju: ide repriza serije te i te. Imali ste toliko i toliko epizoda u
trajanju od toliko i toliko minuta. Vas reprizni minut kosta toliko i toliko.
Treba da primite 50.000 dinara.
I da li ste dobili
honorar?
Ni dinara nikada nisam dobio. Samo uredno pisu obavestenja. Cisto izivljavanje.
Ja sam za njih otpisan, covek koji ne postoji. A koverte skupljam da neko
jednog dana vidi kako je RTS azurna.
Nema Vas ni u
pozoristu?
Kom pozoristu? U ovoj tamnici nema pozorista. Ako neko u ovoj zemlji misli da
pozoriste postoji, taj se ljuto vara. To sto se danas naziva Narodnim
pozoristem, Ateljeom 212, Beogradskim dramskim, to su sve kojestarije. Tamo je
beda i jad. Gola improvizacija u stilu - daj da prezivimo. Uzimaju neku
crkavicu kao prosjaci. A cute, niko nema smelosti da se glasno usprotivi.
Zasto ste ogorceni?
Imam 76 godina i nista mi ne treba. Ziveo sam i zivim skromno. Ali, znaci mi da
nasa deca zive normalno. Eto, moj sin nema posla godinama. Unuka Jovana ima 28
godina i pre cetiri godine zavrsila je pozorisnu akademiju. Izrazit je talenat,
druga Ljubinka Bobic. Medjutim, ne moze da se zaposli. Prekjuce su joj otvoreno
rekli u jednom pozoristu, nije bitno kom, da nece da je prime iz politickih
razloga. A ona je treca generacija glumaca u jednoj kuci. Svuda u svetu takvi
ljudi imaju ogroman publicitet. A kod nas tri generacije, i nijedna ne radi. Ja
ne radim svoj posao, moj sin takodje, unuka Jovana, a ni druga unuka Milena,
koja je zavrsila muzicku akademiju i specijalizirala muzikologiju. Skupili smo
pare da polaze neke dodatne ispite na muzickoj akademiji u Londonu. Tamo su
bili odusevljeni njome i nedavno su je obavestili da joj besplatno placaju
koledz, ali da se sama pobrine za stan i hranu. Nista od toga nece biti. Snaja
jedina radi, anesteziolog je u KBC Srbije, i njih cetvoro zive od njene plate.
A ja sa 2.300 dinara penzije ne mogu da pomognem. Dok platim sve dazbine
drzavi, jer sam tako naucen, ne ostaje gotovo nista. Tuzno je reci, nove cipele
nisam kupio dvadesetak godina, ali to nije vazno. Vazno je da mojim unukama
nemam da dam za koka-kolu kad izadju u kafic.
Zasto niste novac za
stipendiju trazili od Ministarstva?
Kog Ministarstva? Vi sve vidite sto ja ne vidim. Gde je to Ministarstvo
kulture? I sta je to danas kultura? Bio sam 50 godina glumac i dobro znam sta
je kultura. Sada je sve to nestalo. I da im se obratim, mislite li da ce dati
neku stipendiju mojoj unuci? Ja ne sedim na dve stolice. Uvek na jednoj, tako
sam i sina vaspitao. Ima dosta mojih mladih kolega koji sede na dve stolice,
ili onih koji stalno cute. Kao, cekaju nesto. Znate sta me boli - ako pobedi
opozicija, sto se svim srcem nadam, te moje kolege ce brze-bolje reci:
"Jesi li video, pobedili smo".
Jeste li do sada
izlazili na izbore?
Ne, ali cu 24. septembra izaci sigurno. I ja i supruga i sin i snaja i obe
unuke. Onako porodicno, kao sto se nekada islo u crkvu na Vrbicu.
Ocekujete li pobedu
opozicije?
Mora da pobedi. Nema nam drugog izlaza. Moramo se sami osloboditi. Pitanje je samo kako? Mi, narod, imamo samo ljubav prema domovini, prema svojoj deci, prema kuci, korenima i zelimo da dostojanstveno zivimo. Ukoliko ovi sadasnji pobede, svi mladi koji su ostali otici ce iz zemlje. Nije vazno kako, ali ce otici. Ovo ce biti zemlja staraca. Narod strahovito tesko zivi. Poznajem jednog gospodina koji je studirao elektrotehniku i kojeg su zbog politike izbacili sa posla. Sada na buvljaku prodaje neke srafove, kojestariju i, kako kaze, puna kapa mu je kada zaradi mesecno 20 maraka. To je strasno. Navikao sam da zivim u slobodnoj zemlji, da mi sve bude jasno, da se nicega ne plasim. Da putujem slobodno i svuda. Da dodjem na granicu, izvadim pasos, pokazem i da mi carinik otpozdravi. E, to zelim da se dogodi.
Hocete li, ukoliko pobedi opozicija, ponovo biti u javnosti?
Nema potrebe, sta cu ja. Vazno mi je da moja i sva druga deca rade. Da ne odu u
inostranstvo, da se ne rasture porodice. Ljudi jedva cekaju da se vrate iz
inostranstva, naravno, ukoliko dodje do promene vlasti. Da se pokrenu sada
prazne fabrike. Prekjuce mi je na ulici prisao neki mladi par od tridesetak
godina, kada sam izlazio iz barake gde kupujem kiselo mleko: "Izvinite,
gospodine Petrovicu, da li bismo mogli ove dve cokolade da posaljemo vasim
unukama? Znate, mi radimo u Sen Galenu u Svajcarskoj i dosli smo da posetimo
rodjaku u bolnici. Odmah se vracamo nazad", objasnjavaju oni. Pitam ih: Hocete
li skoro da se vratite? "Pa gde da se vratimo, gospodine Petrovicu.
Skupljamo novac da napravimo kucu nasoj deci. Ako bismo sada dosli ubili bi nas
mafijasi zbog ono malo crkavice sto smo, odricuci se, ustedeli. Ali, cim se
ovde vlast promeni, dosli bismo posle mesec dana", rece covek i prekrsti
se preda mnom.
Idete li po promocijama
opozicije?
Ne, jer mi ne dozvoljava zdravstveno stanje.
Medjutim, doprinosim drugacije: pisem, dajem izjave za nezavisne radio stanice
sirom Srbije, za banjalucku i sarajevsku televiziju. Moji govori penzionerima
stampani su u stotine hiljada primeraka. Sve to radim za slobodu. Da moja deca
i deca ove zemlje mogu da zive. Da se onih 300.000 mladih koji su pobegli preko
granice vrate svojim roditeljima i da rade ono za sta su skolovani, a ne da
tamo u tudjini peru sudove i klozete. Zbog toga sam u javnosti.
Iznenadili ste svojom pojavom
na Konvenciji DOS u Sava centru?
Osecao sam da mi je tamo mesto, i meni i mojoj
porodici. Kada se zavrsio oficijelni deo, svi opozicioni lideri sisli su sa
pozornice da se pozdrave sa mnom. Zahvalili su mi se na dolasku.
Sta je za Vas najveca
nagrada?
Najdraze mi je kada me ljudi na ulici pozdrave
uz sirok osmeh na licu. Sa svakim zastanem i popricam. Znate, bilo mi je jako
tesko kada su dosle izbeglice iz Krajine. To su bili ubijeni ljudi. Ali, kada
god su na ulici prolazili pored mene, onako ocajni, uvek su zastali, pa se brzo
vratili. Rascepe usta k'o "carapin pocetak": "Ckalja, to ste
Vi?" Pa ja sam, odgovaram. "Gospode Boze, nikada u zivotu nismo
sanjali da cemo Vas da vidimo. Sad nam nije zao sto smo izgubili kucu." E,
pa ne mozete da imate kucu i da vidite Ckalju, pokusavao sam da ih oraspolozim.
Taj osmeh je nesto najlepse. Prilaze mi i ovi mladi, pa uzimaju autogram, jer,
kako kazu, nece im roditelji verovati da su me upoznali. To je za mene najvece
priznanje.
Beograd, 2000.
Arhiva BUKE
