Godine 1850. vraća se u Banat i uči slikanje kod Konstantina Danila.
Nakon izvesnog vremena provedenog kod Danila, 1851. odlazi u Beč gde
nastavlja studije slikarstva i druži se sa Brankom Radičevićem i Đurom
Daničićem. Posle Beča, 1853. odlazi u Minhen gde upisuje tamošnju
umetničku akademiju. Od 1855. živi u Kikindi, potom u Novom Sadu, a od
1857. u Srbiji, gde radi kao seoski učitelj. Objavio je dosta pesama,
ali ga je ceo život pratila oskudica. Nemaština, alkohol i boemski život
verovatno su ubrzali njegovu smrt. Umro je 1873. godine od tuberkuloze.
U njegovom opusu izdvajaju se brojni portreti
gde je uspevao da postigne prefinjenu karakterizaciju likova, što se
posebno odnosi na brojne ženske portrete. Čuven je njegov portret Mile
Popović, kćeri kikindskog kafedžije u koju je bio zaljubljen a koji je
poznatiji kao: Devojka u plavom.
Na Liparu
Jeste li mi rod,
siročići mali?
Il' su i vas, možda, jadi otrovali,
ili vas je slabe progonio svet?
Pa dođoste samo - da kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set…
Mi smo male,
Al' smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti;
- Ćiju ći
Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu, poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led.
S belom bulom,
Sa zumbulom,
Šaren - rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi
Srca topiti -
- Ćiju ći
Moje tice male, jadni sirotani
Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbego me maj,
A na duši osta, ko skrhana biljka,
Il' ko tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.
