Proletos, kada se ponovo pojavio u Kanu, svima je bilo jasno koliko je velikom filmskom svetu nedostajao. Posle jedne decenije stvaralačkog odsustva, teške bitke za oporavak posle moždanog udara, veliki filmski reditelj, italijanska i svetska legenda Bernardo Bertoluči (72), priredio je svojoj armiji poštovalaca veliko zadovoljstvo – novi film „Ja i ti”, rađen prema romanu italijanskog pisca Nikola Amanitija.
Susret sa ovim velikanom filmske režije raskošnog vizuelnog stila upotpunjenim uzbudljivim pokretima kamere i stilizovanom montažom, autorom filmova kakvi su „Pre revolucije”, „Strategija pauka”, „Konformista”, „Poslednji tango u Parizu”, „20. vek”, ili oni iz takozvane „istočne trilogije”: „Poslednji kineski car” (9 Oskara), „Mali Buda” i „Čaj u Sahari”, značio je i zadovoljstvo ponovnog slušanja „pokretne istorije” filma i jednog filmskog vremena i Bertolučijevog šarmantno „kotrljajućeg r” što njegovog sagovornika dugo drži u omađijanom stanju i daleko od činjenice da je nekada veliki, krupni i visoki Bernardo sada u invalidskim kolicima...
Vratili ste nam se sa novim filmom i pokazali da ste veliki borac?
Snimivši film „Ja i ti” osećam se kao da sam se ponovo vratio u trku i spreman sam da i dalje snimam. Što pre moguće! Kada je moja primorana nepokretnost postala moja normalnost i svakodnevica, pomislio sam da su dani filmskog stvaralaštva zauvek gotovi. Ideja o tome da više ne radim nijedan film značila je zatvaranje jednog poglavlja i otvaranje drugog, ali kojeg drugog – to zaista nisam znao!Vodio sam tešku bitku da prihvatim činjenicu da su mi potrebna invalidska kolica kako bih se kretao unaokolo, ali malo po malo naučio sam „umetnost” prihvatanja mog stanja. Od tog trenutka znao sam da je moguće da snimam film samo što ću to činiti iz drugačije pozicije – sedeći, a ne stojeći.
Roman Nikola Amanitija je, dakle, imao neku vrstu terapeutskog dejstva na vas, izazvao vas je na ponovno stvaranje?
Pre dve godine Nikolo Amaniti mi je doneo roman „Ja i ti” pravo iz štamparije. Prošlo je 30 godina od kako nisam radio film na italijanskom, mom maternjem jeziku,i bio sam se uželeo da čujem kako se on govori u mom filmu sa italijanskim glumcima i na italijanskom terenu. Pročitavši prve stranice knjige osetio sam iskru, onaj fini osećaj da ovo neminovno može biti film. Priča romana morala je biti pomalo transformisana kako bi se prilagodila filmu i za to mi je bio potreban Amaniti da sedi pored mene i piše scenario,zajedno sa Umbertom Kontareljom i Frančeskom Marsijanom. Međutim, neke od najvećih razlika između romana i filma nisu se našle u scenariju,već su se dogodile tokom samog snimanja. U tome i jeste magija filma.
Šta je u ovom Amanitijevom romanu bilo za vas najinspirativnije?
Taj podrumski prostor u kojem brat i sestra žive, taj ljudski mikrosvemir. Bio sam fasciniran idejom transformacije očigledne „klaustrofobije” te male, prenatrpane podrumske sobe, u formu „klaustrofilije” – ljubav zatočenih u zatvorenim prostorima. U filmu „Ja i ti” potrudio sam se da ta podrumska „ćelija” bude drugačija u svakoj sceni. Ta podrumska prostorija je dizajnirana tako da doživljava konstantne transformacije kada u nju ulazi dečak Lorenco i kada ulazi svetlost,i zato je ona kao živo biće, kao treći lik u filmu.
I ovaj vaš film je zapravo posvećen mladima?
Da, poput „Sanjara”, „Ukradene lepote”, čak i „20. veka”, „Poslednjeg imperatora” i „Malog Bude”,i film „Ja i ti” je o žudnji, razočaranjima, borbama i snovima mladih ljudi i njihovim specifičnim emocionalnim stanjima. Čak i sada kada imam više od 70 godina mene i dalje intrigiraju mladalački likovi. Za mene je izazov da „uhvatim” njihovu vitalnost, radoznalost, taj proces sazrevanja i laganog odrastanja kroz nevolje. Neverovatna je stvar i prava privilegija što sam mogao da vidim i svedočim kako moj mali glumac Jakopo Olmo, koji tumači lik Lorenca tako „pazolinijevski”, raste i sazreva pred našom kamerom tokom desetnedelja snimanja.
Kao prava odluka pokazao se i izbor Tee Falko za lik Lorencove starije polusestre Olivije?
I Jakopa Olma i Teu Falko sam pronašao među onima čija se lica nikada pre nisu nalazila na velikom ekranu. Tako sam od početka želeo. Kada sam ugledao Jakopa Olma, njegove krupne oči, nešto me u njemu neodoljivo podsetilo na Malkoma Makdauela iz mladih dana, a kada sam počeo da ga slušam zapitao sam se da li on zaista ima svega 14 godina kako je rekao. On je rođeni glumac i momčić koji je već dosta toga odigrao u pozorištu. Tea Falko nije poznata glumica, a videli ste je kako je moćna kao Olivija.
Ovaj film je trebao da bude i vaš prvi 3-D film, zašto nije?
Bio sam toliko uzbuđen i oduševljen da se okušam u radu sa novim tehnologijama koje su doživele pravi procvat tokom ovih desetgodina koliko sam ja sa filmske scene bio odsutan. U originalu, namera je bila da „Ja i ti” bude u 3-D. Čak smo i uradili mnogo testova u „Činečiti”, ali se ispostavilo da je celokupan proces za mene suviše spor jer u mojim filmovima svaki kadar rađa sledeći, a za laboratorijske tehničare to nije lako realizovati. Bio sam razočaran, ali morali smo odustati.
Odustali ste i od digitalnih kamera?
Da, imali smo želju da snimamo digitalno, ali je ta nekontrolisana oštrina meni bila neprihvatljiva. Šta da vam kažem, tek sam tada shvatio koliko nostalgije za impresionizmom sadrži 35 milimetara! Zato sam nastavio da snimam „Ja i ti” kao stari dobri dragi film. Ipak, ne odustajem od 3-D filma, samo ga ostavljam za budućnost.
O romanu Nikola Amanitija
Za mnoge filmske stvaraoce književno stvaralaštvo Nikola Amanitija (Rim, 1966) koje obuhvata romane „Škrge”, „Dolazim po tebe i vodim te sa sobom”, „Ne bojim se”, „Poslednja Nova godina”, „Kako Bog zapoveda” i „Zabava može da počne”, je veoma inspirativno pa ne čudi što je ono zagolicalo i filmsku maštu legendarnog Bertolučija. Junak Amanitijevog romana je dečak odbačen od svoje sredine jer se u nju ne uklapa. Pažnja i briga bogatih roditelja zaokupljenih samima sobom svodi se na to da ga odvedu psihijatru onda kada je njemu potrebno mnogo više upravo od njih. Da bi ih učinio srećnima, on kreira svet koji bi oni želeli – saopštava im da će zimski raspust provesti sa drugarima na skijanju, a umesto toga, raspust provodi sakriven u podrumu u kojem izgrađuje svoju oazu, što je Amanitijeva metafora položaja u svom mikrosvetu. Taj podrum otkriva da dečak nije jedina žrtva roditeljske nebrige, da postoji i njegova polusestra, samo što je danak koji on plaća mnogo drastičniji. Amaniti nam daruje priču o upropašćenim i odbačenim mladim ljudima koje upravo porodica šalje u narkomaniju i smrt. Ova knjiga je u našim knjižarskim izlozima, a Bertolučijev istoimeni film biće tokom jeseni pred srpskim gledaocima, jer ga je za bioskopsku distribuciju otkupila kuća „Megakom”.
Tekst je preuzet iz Politike
