Kako komentarišete poslednje incidente povezane sa crkvom - ubistvo Nebojše Zarupca, štićenika tzv. centra za lečenje bolesti zavisnosti "Sretenje" i intervenciju patrijarha Irineja kod tužilaštva povodom saobraćajne nesreće koju je izazvao grčki sveštenik, Dimitrios Totkas?
To je skandal koji se i očekivao s obzirom na sva zbivanja vezana za tzv. duhovne centre još od 2008/09 do danas, u kojima nije bilo ni duhovnosti, ni pedagogije, a pogotovo lečenja. Slučaj je s pravom uzbunio javnost i probudio interesovanje čak i inostranih medija. Za mene ovo nije tek incident, jer je odavno bilo ovakvih nemilih pojava na koje ni crkva, a ni država nisu na vreme reagovale. Sada traje neka vrsta odbrambene politike gde se čeka da stihija prođe, da se ceo slučaj skloni na stranu ili zastari kao u nekim prethodnim incidentima.
U drugoj situaciji, patrijarh se direktno umešao u poslove države kao što se, pre toga, direktno umešao u pitanja formiranja vlade traživši da se na čelno mesto ministarstva vera postavi kadar po volji SPC. U slučaju grčkog sveštenika koji je mercedesom usmrtio bračni par, patrijarh se pismom obratio nadležnim organima koji su, da skandal bude još veći, prihvatili molbu i sada će osoba odgovorna za teško krivično delo, pa makar ona bila i svešteno lice, tihovati u manastiru umesto da bude pritvorena. Ovakve pojave uznemiravaju javnost i izazivaju čuđenje u ozbiljnom svetu.
Nedavno su se sastali Milorad Dodik i patrijarh Irinej i dogovorili "intenziviranje saradnje" SPC i Republike Srpske. Dodik je izjavio da će se odanost prema SPC pokazati i rekonstrukcijom patrijarhove vile. Na koji način ovi kontakti utiču na odnose u regionu, s obzirom na ulogu crkve u ratnim godinama i činjenicu da RS nije država, već sastavni deo suverene BIH?
Građanin Dodik, koji je na čelu jednog entiteta, ponaša se kao da poseduje suverenu državu i uporno radi na razbijanju BIH, a da nevolja bude veća, u tome ima podršku SPC. Kao što vidite iz skorašnjeg saopštenja Ketrin Ešton, visoke predstavnice za spoljnu politiku i bezbednost, samo celovita BIH se može nadati ulasku u EU. Čitava priča miriše na ekspanzionističku politiku, pri čemu u crkvi zaboravljaju da će se tako sutra ponašati i Bošnjaci u Sandžaku, pa ćemo tako dobiti nekoliko sličnih žarišta po principu ostrvljenog etnonacionalizma. Uloga crkve u ratovima devedesetih nije bila nimalo pohvalna i ona treba dobro da pazi na svoje postupke.
U tekstu Ikona i gvozdena ćuskija, apelujete da "država bude država svih građana, a da crkva bude zajednica vernih". Koliko je to realno uzimajući u obzir klimu u društvu gde državnici na visokim pozicijama dolaze u (pravoslavnu) crkvu po "savete"?
Crkva je de iure odvojena od države, ali je de facto srasla sa državom. Državne i crkvene strukture moći ponašaju se po principu spojenih sudova protivno ustavima i crkve i države. Mislim da je situacija trenutno daleko od toga da se normalizuje, jer naša crkva uživa otvorenu i ogromnu podršku vrha Ruske pravoslavne crkve i patrijarha Kirila, čime se samo učvršćuje podrška naroda politici SPC.
Ksenofobija, netolerantnost i nacionalizam su po svim istraživanjima visoko zastupljeni u srbijanskom društvu. Kolika je tu uloga crkve kao izuzetno uticajne institucije?
Uloga crkve je izuzetno velika u širenju ksenofobije i netolerantnosti u našem društvu. Setite se Gazimestana 1989. godine gde su se zajedno vijorile Miloševićeve zastave sa srpom i čekićem i crkvene zastave. Tu su se dva nacionalizma ujedinila, a svi dobro znamo kako se sve završilo. Takva ratna politika je doživela slom, odnevši hiljade života za sobom, a crkva i dalje istrajava na tom arhaičnom obrascu. SPC, naravno, nije registrovana kao politička partija, ali je ona, nažalost, moćan faktor i u domenu spoljne i u domenu unutrašnje politike i u ogromnoj meri utiče na sistem vrednosti građana.
U pravu je vladika šabački Lavrentije kada kaže – Mi Srbi idemo u budućnost ali natraške, uvek zagledani u prošlost.
Koliko se crkva promenila od Miloševićevog vremena?
Prema mom uverenju, koje se temelji na ozbiljnim posmatranjima i analizama, ništa se nije promenilo i nema naznaka da hoće. Crkva se sve manje bavi svojom spasenjskom misijom, a sve više politikom, finansijama i skandalima, a to nije dobro ni po crkvu, ni po društvo. Ona na taj način postaje kočnica u modernizacijskim procesima Srbije i u njenom, po mom mišljenju, nužnom približavanju EU.
Sama crkva kao verska institucija može da se promeni. Pre 50-ak godina Katolička crkva je doživela aggiornamento, osavremenila se i odrekla nekih sopstvenih zabluda. Nažalost, te promene brže idu kod katolika, sporije kod pravoslavlja koje je, posebno na balkanskim prostorima, retrogradno, etnocentrično i duboko zabrazdilo u hrišćansku jeres, filetizam, tj. crkveni politički nacionalizam.
Bilo je i retkih perioda kada je naša crkva delovala progresivno, mada su oni naglo prekidani. U 18. veku se pravoslavlje u Vojvodini, na čelu sa patrijaršijom u Sremskim Karlovcima, okretalo "drugim i drugacijima" i tako je nastao srpski pravoslavni barok koji spada u kulturnu baštinu sveta. Danas se čak i to uništava i SPC forsira izgradnju novih verskih objekata u raško-vizantijskom stilu koji nije karakterističan za vojvođanski pravoslavni prostor.
Gde vidite rešenje problema "crkvenog političarenja"?
Odavno je očigledno da se naša crkva u političkoj stihiji novijih vremena uopšte ne snalazi. U njoj preovlađuju konzervativne struje, a svi pokušaji bilo kakve reformacije bivaju skrajnute ili ugušene. Nevladin sektor i šira javnost treba da vrše, da upotrebim tu reč, pritisak. Vi već imate pozitivna kretanja, npr. u Mileševskoj eparhiji grupa od više hiljada građana je potpisala peticiju protiv vladike Filareta, tražeći promene. Građani sami, svim dostupnim sredstvima, treba da zahtevaju da se crkva vrati sebi i da deluje kao spasenjski sistem, a ne kao politička organizacija.
Tekst je preuzet sa E novina
