Ako uzmeš majmuna, staviš ga tri puta na televiziju, staviš mu sliku u svim novinama, majmun će... postati atrakcija i nacija će pitati kad će majmun da snimi ploču.
Ovu anegdotu ili vizionarsku rečenicu, koju je još osamdesetih godina izgovorio Džoni Štulić, nalazimo, uz brojne druge, u knjizi „Kako smo propevali” Ivana Ivačkovića koja će posle predstavljanja u nekoliko gradova Srbije i u Podgorici, imati beogradsku promociju danas u knjižari „Delfi” u Studentskom kulturnom centru, s početkom u 12 sati.
Knjiga je vrlo brzo posle objavljivanja (u izdanju „Lagune”) doživela i drugo izdanje (priprema se i treće, kaže autor), a i dobila nagradu „Desimir Tošić” za delo iz oblasti publicistike.
Knjiga „Kako smo propevali” praktično ima dva toka, muzički i politički, koji se sve vreme prepliću, najpre za vreme socijalističke Jugoslavije stidljivo, a onda, devedesetih, i brutalno. Autor kaže da je jedno od drugog bilo nemoguće odvojiti, jer je, da bi se muzika razumela, nužno naslikati ambijent u kome nastaje, a da zauzvrat ona savršeno hvata duh vremena i društva.
Pišući o muzici, dajete i hroniku propadanja Jugoslavije i analizirate sve političare, od Tita do Tadića?
Od Tita do Tadića bio bi možda i najsažetiji opis propadanja prostora na kome živimo, ne samo političkog nego i kulturnog. Valjda jedino što njih dvojicu vezuje jeste isto početno slovo, kod prvog u nadimku, kod drugog u prezimenu. Pardon, tu je i samoljubivost. Ali, Tito je bio državnik svetskog ranga, ličnost čije ideje i vizije nisu bile bez uticaja na svetske tokove. Tadić je, nasuprot tome, čovek bez ideje i vizije mada ne i bez smisla za humor: posle jedne decenije tokom koje se pokazao kao srpski Brežnjev, preotevši tu titulu od Koštunice, na poslednjim izborima učestvovao je sa sloganom „Vizija za Srbiju”.
Šta je ili ko je po vama glavni krivac što se od „Zvižduka u osam” stiglo do šatorske zabave?
Mentalitet. U korenu tog sunovrata ne nalazi se krivica vlastodržaca koji su došli posle Tita, jer vlastodršci, ovde ili bilo gde, uvek su proizvod mentaliteta. Ispostavilo se da je jugoslovenski mentalitet, ukupno gledano, bliži šatorskoj zabavi nego muzici koja je nazivana „zabavnom”, a koja je u poređenju sa „šatorskom” delovala, i deluje i dalje, kao elitna kultura, kao čist akademizam. Zabavna muzika bila je zvuk srednje klase, nesklone ekstremima, pouzdane i stabilne koja je, kao što je svuda u svetu, bila kičma SFRJ.
Ta kičma je, međutim, ovde pukla, a s njom i njena muzika?
Pukla je kao sasušena grana pod drugom detonacijom novokomponovane narodne muzike osamdesetih (prva detonacija te muzike dogodila se šezdesetih), a sličnu sudbinu, samo malo kasnije, doživeo je i rokenrol kojeg je, kao i sve ostalo, odneo mulj turbo folka i „patriotskog kiča”. Pobedila je, dakle, muzika ekstrema, ogledalo ovdašnjeg mentaliteta koji teško trpi red, umivenost i pristojno ponašanje. Titov prosvećeni apsolutizam nije uspeo da promeni ovdašnji mentalitet nego samo da ga privremeno pokori. A onda, kad Tita više nije bilo, i kad su se, posle cele jedne decenije, svi uverili da je zaista mrtav, jugoslovenski mentalitet odbacio je ono što je gradio kao strano telo. U kulturi isto koliko i u politici.
Slobodan Milošević je voleo, bar tako kažu, Elvisa Prislija, ali je za učvršćenje svoje vlasti, svi znamo, koristio turbo folk. Da li je muzika čak i u vreme kad su postojale snažne autorske ličnosti, u socijalističkoj Jugoslaviji, mogla da bude iskorišćena za manipulaciju masama?
Tito je radio sasvim drugačije od Miloševića, a sudbina rokenrola možda najbolje pokazuje te razlike. Milošević je rokenrol gurnuo na najdublju marginu i praktično ga uništio, a Tito ga je, upravo obrnuto, učinio delom sistema. Establišment socijalističke Jugoslavije pustio je na miru rokenrol i njegovu publiku. Zabrane i napadi bili su sporadični, bizarni i poticali su od igrača nižeg i srednjeg kalibra, nikada sa vrha. Štaviše, vlast je povremeno tapšala po ramenu rok muzičare, nagrađujući ih, recimo, priznanjem „Sedam sekretara SKOJ-a”. Time ih je, od potencijalnih protivnika, pretvorila u saveznike i pacifikovala rok muziku elegantno i bez mnogo buke. Za Titovog života među rok muzičarima nije bilo disidenata. Oni su se pojavili tek posle njega i među njima su najglasniji bili Bora Đorđević i Džoni Štulić.
Poluzaboravljeno ime Jugoslavija
Jugoslavija je nestala pre dve i po decenije, na štetu svojih naroda i na korist novih političara i tajkuna, s njom i nekoliko pojmova koje verovatno treba zaboraviti. Međutim, poslednjih godina sam ponekad čuo to poluzaboravljeno ime kad se raspravljalo o umetnosti. Koristilo se kad je trebalo obeležiti literaturu, slikarstvo ili film druge polovine dvadesetog veka, ono najbolje sa ovih prostora: u novim državama nije se ni na jednom polju do sada pojavilo ništa spomena vredno, vrhunska umetnost pogotovo.
Jugoslovenska literatura, jugoslovensko slikarstvo, jugoslovenski film. Knjiga Ivana Ivačkovića „Kako smo propevali” – dobro pisana, čvrsto komponovana, pouzdana u podacima i valjana u sudovima, puna duhovitih anegdota i tačnih esejističkih zapažanja – dokazuje i opravdava mišljenje da se tim pojmovima može dodati i sledeći: jugoslovenska muzika.
Jer takva kakva je bila, i onakva kakvu je sa nostalgijom pamtimo i ponekad noću slušamo, ne bi mogla nastati i dostići svoje vrhove da nije stvarana u multikulturnom prostoru prepunom raznih uticaja, struja i mišljenja. Vidosav Stevanović
Gordana Popović
