Mi u Evropi nemamo redovne pokušaje da se evolucija zameni „inteligentnim dizajnom“ u školskim programima. Poricanje klimatskih promena nije mejnstrim politika u Evropi onoliko koliko u Americi (uz mogući izuzetak Britanije). Ali izgleda da je Evropa, a naročito vladajuća elita, očarana verovanjem koje je jednako nenaučno i ujedno mnogo opasnije. To je verovanje da fiskalnu politiku treba držati u zamci likvidnosti.
Privredni rast Velike Britanije je trenutno snažan, ali on ne može prikriti činjenicu da je ovo najsporiji oporavak od recesije u poslednjih nekoliko vekova. Politika štednje možda nije glavni uzrok, ali sigurno je odigrala neku ulogu. Međutim, vlada koja je pokrenula ovu štednju, umesto da pokuša da skrene pažnju sa svoje greške, planira da sve to ponovi. Bilo da je reč o ozbiljnoj nameri ili izbornoj taktici, ovo u svakom slučaju sugeriše da događaji nisu poljuljali njenu veru u ovu doktrinu.
Evropa je pretrpela drugu recesiju zahvaljujući kombinaciji štednje i pogrešne monetarne politike. Međutim, kreatori monetarne politike, umesto da preduzmu ozbiljne korake za ispravljanje činjenice da BDP evrozone stagnira i da je inflacija jedva pozitivna, odlučili su da vrte palčevima i da još uvek veličaju prednosti štednje. (Draga ECB, izgleda da su ti strukturne reforme prirasle srcu. S obzirom na tvoj uspeh, možda bi trebalo i sama da ih primeniš.) U velikim državama poput Francuske i Holandije, odsustvo rasta vodi do nepostizanja deficitnih ciljeva, a srednjovekovna fiskalna pravila evrozone nalažu dodatne mere štednje. Kao što ističeVolfgang Minhau (15. avgust), nemačka štampa se više bavi francuskim budžetskim deficitom nego mogućnošću deflacije.
Sada među ekonomistima vlada skoro opšta saglasnost da stezanje fiskalne politike najčešće ozbiljno smanjuje proizvodnju i podiže nezaposlenost, kada su kamatne stope na donjoj granici: rasprava se vodi samo oko toga koliko. Neki tvrde da bi monetarna politika još uvek mogla da pomogne iako su kamatne stope na donjoj granici, ali šansa da će ECB poslušati njihove savete je ravna nuli.
Paul de Hrauve je to elokventno sročio: „Evropski političari čine sve što mogu da zaustave oporavak, tako da ne bi trebalo da se iznenade ako ga ne bude. To je fundamentalizam izbalansiranog budžeta i on je postao religija.“
U Evropi se još uvek izučava kejnzijanska ekonomija, dakle nije da se nauka ne predaje. Niti vidim veliku razliku između stavova makroekonomista nižeg i srednjeg ranga zaposlenih u ECB ili Komisiji i, na primer, onih u MMF-u, osim prirodnog prepoznavanja političke realnosti. Naprotiv, mislim da je problem isti kao u Americi, samo se razmere razlikuju.
Akademski stručnjaci često pogrešno pretpostavljaju da će se nešto što oni među sobom smatraju notornom činjenicom reflektovati u političkoj debati, bilo da ta pitanja imaju snažan ideološki element ili da su umešani krupni finansijski interesi. Zapravo, postoji zajednica političkih savetodavaca koja stoji između stručnjaka i političara, i iako su pojedini iz ove zajednice stvarno zainteresovani za dokaze, drugi su naklonjeniji konkretnoj ideologiji ili interesima kapitala, ili onome što „prolazi“ kod nekog dela javnosti. Neki iz ove zajednice su možda i ekonomisti, ali to su ekonomisti koji će – ako uopšte imaju nekog makroekonomskog iskustva – rado zanemariti iskustvo.
Zašto je onda „fundamentalizam izbalansiranog budžeta“ dominantniji u Evropi nego u SAD? Mislim da odgovor ne možemo naći u nekoj razlici u makroekonomskoj misli među ovim kontinentima. Neki ukazuju na dominaciju ordoliberalizma u Nemačkoj, ali ona se ne razlikuje mnogo od dominacije neoliberalizma u američkoj savetodavnoj zajednici. Možda ima nešto u sposobnosti akademskih stručnjaka u Americi (naročito jednog stručnjaka) da zaobiđu savetodavnu zajednicu preko uobičajenih i modernijih medija. Međutim, pretpostavljam da je veći faktor samo novije iskustvo.
Amerika nikada nije imala krizu finansiranja duga. „Obveznički osvetnici“ se nikad nisu pojavili.U evrozoni jesu, i to je na evropske političare ostavilo ozbiljan efekat na koji savetodavci mogu da igraju, i koji ostavlja protivnike štednje nemoćnima. Ne pokušavam da opravdam motive onih koji podgrevaju verovanje u fundamentalizam izbalansiranog budžeta, već samo ističem da je nauci i dokazima teže da na sebe skrenu pažnju. Razlika između fundamentalizma koji negira koncept evolucije i fundamentalizma koji negira principe makroekonomije je u tome što ovaj drugi odmah ostavlja posledice.
Simon Wren-Lewis, Social Europe Journal, 18.08.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Izvor Peščanik
