Skoro nečujno, skoro kao da ga nikada nije ni bilo, 13. jula prestao je da postoji Radio B92. Istovremeno, na dobro poznatoj frekvenciji počelo je emitovanje programa radio-stanice Play, koji podrazumeva vesti s minimalnom količinom reči i obilje muzike znatno mekše od one po kojoj je B92 bio poznat.
Već dobrano anestezirana kulturna, medijska i svaka druga javnost ovaj gubitak skoro da nije ni primetila: oni koji su na B92 radili ili uz njega živeli četvrt veka prisetili su se prošlih dana, ali osim opšteg osećanja tegobe, nije se desilo bukvalno ništa.
Kao što je iz programa svojevremeno nestao Peščanik, kao što su otišli Danica Vučenić i ostali vrhunski novinari, kao što je, uostalom, sa TV B92 pre godinu dana ispraćena Olja Bećković, nestao je i čitav radio.
Unapred osigurana tišina
Proces egzekucije zvanično je otpočeo 9. jula, kada je desetak preostalih zaposlenih dobilo otkaz i kada je postalo jasno da se nešto još veće „iza brda valja”. postupak obavljen je neverovatno efikasno, brzo i hladno – toliko da se sada čini kako je (ne)zainteresovanu javnost više šokirao način nego sam čin.
Jedan deo saradnika dobio je cirkularni mejl čije su četiri rečenice glasile:
Poštovani,
Do sada ste verovatno već upoznati sa promenama u Radiju B92 od četvrtka 9. jula. Da izbegnemo eventualne nedoumice, te promene podrazumevaju i ukidanje svih autorskih emisija, uključujući i Vaše.
Hvala Vam svima na dugogodišnjoj saradnji i jedinstvenim sadržajima po kojima je bio prepoznavan Radio B92.
Želim Vam sve najbolje u daljem radu,
Nemanja Kostić
Direktor programa / Program Director
Za razliku od njih, oni koji su imali status zaposlenih, otpušteni su u unapred osiguranoj tišini.
Voditeljka Jelena Janković pozvana je tog fatalnog četvrtka u kadrovsko odeljenje, usred svoje smene. Dok su joj nadležni saopštavali loše vesti, neko je brže-bolje zaključao studio i tako joj onemogućio da se – ako joj to uopšte padne na pamet pošto joj kažu da više nema posao – vrati pred mikrofon.
Slično se dogodilo i Biljani Vujasinović, nekadašnjoj urednici Informativnog programa, koja je pozvana nakon što je pročitala vesti u četiri, a malo pre nego što je ušla u završnu fazu pripreme centralne informativne emisije – Dnevnika u pet.
„Kad su pozvali, pitala sam mogu li da dođem posle Dnevnika, jer imam mnogo posla, a rekli su mi: ‘Ne. Dođi odmah. Dogovor je da se ovo odmah završi’”, kaže Biljana Vujasinović za Cenzolovku. „Da mi je to saopšteno na vreme, svakako ne bih pravila skandal, ali bih se pozdravila sa slušaocima posle 25 godina. Rekla bih im da je ovo poslednji Dnevnik, da im se zahvaljujem, da se desilo da Radio B92 neće imati informativni program. To su oni možda hteli da izbegnu.”
Skoro istovremeno otpušten je i Miša Stojiljković, uz Biljanu poslednji preostali član informativne redakcije, kojem je baš dok su mu se putem mobilnog telefona „zahvaljivali na saradnji” – iz banke stigla poruka o uplati otpremnine. Agilni poslodavac pošteno je platio sve što mu zakon nalaže, i to pre nego što je čovek uopšte obavešten da mu je „radno mesto ukinuto”.
Odlazak u šumu
„Ne želim da zvučim kao general posle bitke, ali ja sam još od septembra prošle godine znao da će se ovako nešto desiti. Nisam znao da će radio biti baš ugašen, ali bilo je jasno da će biti bar temeljno transformisan. Pamtim i datum kada se to desilo. Bio je 29. septembar 2014. godine”, kaže Miša Stojiljković.
Bilo je to dok se RTV B92 spremala za selidbu iz zgrade kod Beogradske arene, zakupljene od Narodne banke Srbije, u kojoj je ova kuća bila od 2001. godine. Pošto je dotadašnje akcionarsko društvo u vlasništvu zaposlenih 2010. godine dobilo novog većinskog vlasnika i postalo deo grčke medijske grupe Antena, koja u Srbiji poseduje i Prvu TV, Televizija B92 je trebalo da se preseli u zgradu na autoputu Beograd-Zagreb, iz koje program emituje „sestrinska” Prva. Radio je, kao i ostale ispostave Devedesetdvojke, koja ima i sopstveni humanitarni fond i izdavačku kuću, trebalo da se smesti sa druge strane reke, u zgradu u Makedonskoj ulici.
„Tog dana doneta je odluka da radio ne ide sa Veranom (Matićem), Fondom B92 i Samizdatom u Makedonsku ulicu, kao što je ranije bilo dogovoreno, nego su nas šutnuli u šumu, tamo gde su televizija i TV Prva. U prostorijama Eurocentra u Makedonskoj, gde je trebalo da se preselimo, bio je čak i momak koji je brinuo o tehnici: pravio je nacrte, gledao gde će da bude ‘gluva soba’, kako će izgledati studio, kako ćemo rešiti izolaciju. Sve je to bilo u toku i trebalo je 1. oktobra majstori da uđu u taj prostor i počnu da ga preuređuju. A onda je 29. septembra saopšteno da se od plana odustaje i da radio zajedno s televizijom ide u šumu”, priča Stojiljković.
Zaposlenima ni tog dana, a ni kasnije, nije objašnjeno o čemu se radi, a Miša Stojiljković tvrdi da im je ipak postalo jasno kuda sve to vodi:
„Od tog trenutka smo samo sedeli i čekali kako će se sve završiti. Meni lično i dalje nije bilo toliko loše da bih odlučio da idem. Imao sam emisijicu u koju sam dovodio goste po svom izboru, niko mi se nije mešao u to, a plata je bila redovna i stizala je svakog 15. i 31. u mesecu. Zato sam prosto sedeo i čekao.”
Formatiranje i preformatiranje
Početkom marta ove godine, u Radio B92 došao je savetnik iz Antena grupe zadužen da obavi proces „formatiranja radija”, to jest da njegovu muzičku matricu uskladi sa radijskim formatima koji „gađaju” određenu publiku u određeno vreme. Ti radijski formati zapravo su ustaljene muzičke šeme, koje i nose naziv prema segmentu publike kojem se obraćaju. To bi u prevodu značilo da je trebalo da B92 postane sličniji drugim, tržišno orijentisanim radio-stanicama.
Da bi se to sprovelo u delo, savetnik je najpre razgovarao sa zaposlenima, a zatim je navodno urađeno istraživanje tržišta: jedna domaća agencija telefonom je pozvala 800 ljudi i ispitala njihove želje i potrebe, ali su sirovi rezultati posle toga poslati švedskoj agenciji s kojom Antena inače posluje. Prema rečima zaposlenih u B92, o tome niko ništa nije znao, izuzev novopostavljenog programskog direktora Nemanje Kostića.
Kostić je posle toga nešto češće putovao u Atinu i obavljao tehničke poslove, a rezultati njegovog rada i rada njegovih saradnika postaće vidljivi 29. juna, kada je konačno puštena nova muzička baza, to jest plej-lista koja je program B92 trebalo da uvede u „format”.
„Pokušali su s tom idejom i dve godine pre toga, ali i tada, i 2013. Veran je uspeo da ih spreči preko nekih švedskih kanala. Tada su sve to stopirali, ali su čekali i dočekali svoju šansu”, objašnjava za Cenzolovku izvor izuzetno dobro upućen u formatiranje Radija B92, koji je želeo da ostane neimenovan.
„Videlo se, međutim, da su u sve to ušli nespremni. Od 29. juna do 13. jula išao je jedan format radija ‘Soft Adult Contemporary’, koji čini plej-lista uglavnom poznatih pesama i kojim nužno ‘gađaš’ stariju publiku. Odmah potom, menjaju ime radija i prelaze na potpuno drugi format ‘Hot Adult Contemporary’, sa svežijim pesmama, kojim targetiraju mlađe slušaoce. Uz to, još su 26. juna registrovali domen playradio.rs i vrlo dobro znali šta će uraditi na kraju”, kaže naš izvor.
U praksi, međutim, ta nespremnost grčkih vlasnika i njihov nespretan prvi pokušaj „formatiranja” nisu delovali kao puka tehnička manjkavost.
„Preko noći su krenule te nove pesme, ljigavštine, koje ne samo da apsolutno nemaju veze sa onim što je Devedesetdvojka ranije puštala već su bukvalno atak na sve ono što je ona nekad bila. Bile su tu Maraja Keri, Selin Dion i slično. Posle je krenula neka normalnija muzika, ali imam utisak da su s tom listom ljigavih pesama hteli da bukvalno rasteraju sve slušaoce koji su nas do tada slušali. A od trenutka kada su preko noći rešili da promene muziku, bilo je jasno da će isto tako preko noći promeniti i nas”, kaže Miša Stojiljković.
Brod bez luke
Dok bivšim zaposlenima nije jasno zašto novi vlasnici nisu pokušali da unovče dobar informativni program u kombinaciji sa kvalitetnom muzikom, izvor Cenzolovke napominje da ta kombinacija više nije atraktivna na radijskom tržištu.
„Devedestdvojka je bila eksperiment, uspeo u vreme idealno za takav eksperiment, koji je objedinjavao sve što je slušaocima bilo neophodno u tom trenutku, koristeći specifičnu i novu vrstu komunikacije. Međutim, eksperiment može biti uspešan samo kada postoje uslovi za tako nešto. Dok postoje šerpa, voda i lonac, mi možemo da eksperimentišemo sto godina. Međutim, ako nam isključe struju – to je kraj. E, to se dogodilo i sa B92 posle petog oktobra”, objašnjava jedan od sagovornika, ističući da je u novim političkim i društvenim okolnostima ta stanica bila kao „brod koji je lutao i nije imao gde da pristane”.
Po njegovim rečima, muzička radio-stanica kao što je sada Play znatno je jeftinija za održavanje i nudi bar neku izvesnost da će imati sigurnu slušanost. Sve ostalo je rizičnije, tim pre što su grčki vlasnici već nekoliko godina „plaćali lutanja stanice koja ne zna ni gde će, ni šta će pod teretom brenda”.
Radio B92, lišen donacija i projekata koji su ga održavali tokom devedesetih, novim je vlasnicima zaista pravio gubitke – ni izbliza onolike koliki su gubici dve televizije koje poseduju, ali ipak dovoljne da stave prst na čelo i razmisle gde i kako dalje.
S druge strane, to je značilo odlazak mnogih ljudi po kojima je ova stanica bila prepoznatljiva. Najbolje se to videlo na primeru informativne redakcije koja je bila temelj stare Devedesetdvojke, a koja je posle promene vlasnika malo-pomalo izgubila skoro sve novinare.
„Nekada je bilo dvadesetak ljudi u redakciji, a sada sam praktično radila sama. Kad dođem posle podne, čitam vesti na pola sata, radim Dnevnik i spremam Jutarnji dnevnik. To nikada tako nije bilo. Radila sam kao na traci, a bila zadovoljna ako uspem da u Dnevnik stavim bar nekoliko vesti i prilog koji niko drugi nema, koji će reći nešto normalno, da ljudi imaju šta da čuju”, kazuje Biljana Vujasinović.
Imajući u vidu atmosferu u kojoj su zaposleni radili već nekoliko godina, kao i gubitke koje je radio pravio, nije jasno zašto grčki vlasnici ranije nisu nešto preduzeli. Po oceni mnogih, Radio B92 umro je još pre nekoliko godina, a promena imena i njegov zvanični kraj zapravo su olakšanje svima koji su tu stanicu stvarali i voleli.
PITANJE FREKVENCIJE
Nije jasno da li će Play radio jednostavno naslediti nacionalnu frekvenciju koju je Devedesetdvojka dobila (između ostalog) na osnovu informativnog programa.
„Ne može se drastično menjati format stanice bez saglasnosti regulatora, jer može da usledi oduzimanje dozvole. Drugo, stanice sa informativnim programom, zahvaljujući ANEM-u, imaju pogodnosti kada je reč o nadoknadama za korišćenje frekvencije. Mi u ANEM-u smo očekivali da će strani vlasnici medija pomoći da se uspostave normalna pravila igre, poštuju standardi, a ne da oni budu ti koji će ta pravila najbrutalnije i najbahatije kršiti”, kaže za Cenzolovku Milorad Tadić, predsednik ANEM-a, Asocijacije nezavisnih elektronskih medija, među čijim je osnivačima bio i B92.
Tadić istovremeno ne najavljuje izlazak Radija B92 iz ANEM-a.
„Radiodifuzno preduzeće B92 ostaje član ANEM-a, jer je ovo članstvo vezano za pravno lice, a ne za muzički format stanice. Zašto bi ANEM izbacivao B92? Zbog promene imena u Play? Mislim da je dobro što su vlasnici promenili ime, kad su već promenili format, jer da nisu, bilo bi to vrlo uvredljivo i teško podnošljivo za sve one koji su stvarali taj brend, kao i za njihove dugogodišnje slušaoce. Podsećam da su B92, osim radija, i televizija i veb-portal, pa oni sa svojim informativnim programom opravdavaju članstvo RDP B92 u ANEM-u”, objašnjava predsednik ANEM-a.
Izvor: Cenzolovka
