20 књига које свака савремена жена мора (опет) да прочита

Од класика до савременика...

BUKA portal / 11. јануар 2019

 

Три сестре – Антон Павлович Чехов

Чехова треба узимати целог, свакодневно кроз живот, у омањим дозама, јер је лек и јер је највећи. А Маша, Олга и Ирина вену у својој паланци маштајући о одласку у Москву, али не ради се ту о Москви, него о ширини, слободи и једном незагушљивом женском и људском животу.

Луткина кућа / Нора – Хенрик Ибсен

Нора је, са још неким својим књижевним сестрама, у XИX веку разбила луткину кућу грађанског брака, и од тада је грађански брак нешто незамисливо. Нека вас не завара сазнање да га милиони људи дан-данас живе: то није више то, само се тако зове.

Госпођа Бовари – Гистав Флобер

„Госпођо Бовари, ја сам“, говорио је загонетно Флобер. Али, с њим или без њега, госпођа Бовари се, макар и залуђена лошом лектиром, одважила на „романтичну лудост“ која оправдава људско постојање. И кренула у једну храбру вожњу кочијом, вожњу која још траје.

Ана Карењина – Лав Николајевич Толстој

Рускиње су другачије васпитаване, кад нешто „није у реду“, мисле да су нужно саме криве за то. Ана се бацила под воз, али је пре тога мудри, велики джангризавац и спахија Толстој испричао једну од конститутивних прича историје модерног романа, али и поимања људске слободе и женске независности. Океј, Ана је скончала лоше, али је отворила пут…

Даблинци – Джејмс Джојс

Можда најбоља збирка прича икада, која садржи ону свакако најбољу: Мртви, то је прича о љубави и губитку, о ненадокнадивости његовој, али и о тихој, неприметној тузи другоразредности свега и свакога ко долази „после“, ко воли онога ко живи у сенци тог свог „мртвог“. А снег свеједнако пада на свет и прекрива све живо и неживо, и неће стати више никада.

Тонио Крöгер – Томас Ман

Тонио је заљубљени уметник, али златокоса лепотица коју воли предност ће дати „солидној прилици“, уштогљеном грађанину, трајно му сломивши срце. А ко одбаци Тонија, пре или касније добије Густава „Смрт у Венецији“ Ашенбаха.

Десет малих црнаца – Агата Кристи

Освету је, кажу, најбоље сервирати хладну. Ово је књига о освети прерушеној у правду, али, гле, та правда никога неће задовољити, само ће повећати количину зла на свету. Осим што је сјајан кримић, ово је једна од кључних филозофских књига XX века. Филозофа који ову тврдњу не би разумео и прихватио, слободно прогласите шарлатаном.

Неподношљива лакоћа постојања – Милан Кундера

Нешто је фудаментално важно о мушкарцу, бар оном (средњо)европском у XX веку (а и у овом то важи), осетио и осветлио Милан Кундера, и то заправо у свакој својој књизи. Малу предност дајем овој, можда не толико због ње саме, колико због Жилијет Бинош, Лене Олин и Данијела Деј Луиса.

Спутњик љубав – Харуки Мураками

Или Норвешка шума, ИQ84 етц… Људски сусрети, нарочито љубавни, код Муракамија су увек мистични: нема веће мистерије у свемиру од њих. Када и успеју да се пронађу, неретко се људи изгубе на најчудније начине, а читалац их после пронађе на месту и у обличју које – као и све код овог писца – као да није од овог света, мада јесте, и те како.

Известан поглед – Франсоаз Саган

Молим вас, ко још чита Франсоаз Саган?! Тотално је испала из моде. Што значи да је сад право време за њу. Њени рани романи, а овај нарочито, имају прекрасан и узбудљив шмек срећног историјског тренутка у којем је патријархат већ био умро, а политичка и родна коректност још нису рођене.

Ђаво у брдима – Чезаре Павезе

И главнина свега што је написао. Волео је комунизам, књижевност и жене. Не нужно тим редоследом важности, на срећу. Читати га данас, то је као да слушате неку стару, дивну песму Серђа Ендрига: заноси вас, али и растужује, чини вам се да сте пропустили најбоље време човечанства и најбоље љубави у њему, које су могле бити ваше.

На рубу памети – Мирослав Крлежа

И Крлежа је волео комунизам и књижевност, о којима је знао све, а жене… Па, има ту разних мишљења, али је занимљиво како су његове најјаче литерарне жене редом истински слободног духа. А овај роман иначе је ода слободи од сваке стеге као муке духу, па и слободи нашега јунака од борниране му госпође Агнезе и њихових трију кћери, „три глупе гуске“… И оне су некакве сестре, али… ма, јок, није Москва за њих.

Чезил Бич – Ијан Макјуан

Шта је сексуална револуција променила у нашим животима? О томе све пише у Чезил Бичу, баш зато што се радња романа дешава такорећи секунду пре њеног избијања. Верујте ми, не желите никада да се вратите тамо.

Проширење подручја борбе – Мишел Уелбек

Уелбек обрће ствари наглавачке, он даје глас потлаченима и фрустриранима, пасторчади или сирочићима сексуалне револуције, онима који су од замамних обећања неспутане еротске аркадије углавном добили само – шипак. Е, тај шипак, то је главни јунак ове књиге, а и већине других. И треба га саслушати, да се после не изненадите.

Превише среће – Алис Мунро

Или било која друга збирка њених прича. Канађанка је „Карвер са друге стране“, неретко још моћнија, разорно проницљива приповедачица мање блиставих, а више онако тихо страшних женских судбина, наизглед удобно зачаурених по северноамеричкој провинцији.

Соњечка – Људмила Улицка

Или било шта друго њено. Исто што и Мунро, али на онај затрављујући руски начин. Одрпано и величанствено. Депресија од граха и купуса, што би рекао један музикант.

Сопствена соба – Вирджинија Вулф

И сва њена проза, наравно. Али, овај есеј говори о фундаментално важној ствари: о тренутку у којем жена престаје да буде покретни део кућног намештаја. Немојте се заваравати, десило се то тек јуче-прекјуче. Много где се још није ни десило.

Пешчаник – Данило Киш

Неки ће рећи да није био неки лепотан, али жене су се лепиле за њега. Нормално: жене знају да је величина битна, при чему не мислим ни на шта „вулгарно“, него на габарите личности и дела, екстраординарне по сваком критеријуму. Зашто баш Пешчаник, пре свих? Зато што тек после Пешчаника поуздано знате да ваш матерњи више не спада међу мале језике.

Само деца – Пети Смит

Пети није биће од овог меркантилног света, него истинска песникиња, богиња чак, а ови мемоари прича су о тој – понекад мучној – поезији од живота, и о једној чудној, величанственој љубави. Гледао сам је једном уживо, у Новом Саду, и био је то један од ретких сати у мом животу кад сам дечачки, без сувишних потпитања, веровао у Бога. Или, хајде, у Богињу.

Секс, уметност и америчка култура – Камила Паља

Савремена жена која држи до себе сасвим је природно феминисткиња – а шта би друго била? Само што јој надобудне доктринарне феминисткиње страшно иду на живце – а како би друкчије и могло? Камила Паља је баш таква: слободна жена јер је слободан човек.

Едукација

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.