Александар Трифуновић: Давиде, путуј у миру из града који те није заслужио

Давид, клинац из гета, данас креће на своје посљедње путовање из Бањалуке.

Aleksandar Trifunović / 16. март 2019

Foto: Aleksandar Trifunović

Давид, клинац из гета, данас креће на своје посљедње путовање из Бањалуке. Има ли веће трагедије за родитеље од сахрањивања свог дјетета?

Има.
Да дијете сахрањују два пута.
Да га два пута спуштају у земљу.
21 година.

Како срце родитеља то може да издржи.
Гледаш како ти дијете расте. Како стасава и ствара. Онда ти га отму. Убију. Реже и лају. Пријете да ће те помести само зато што тражиш истину ко га је убио.

Говоре ти да си издајник, плаћеник, да рушиш нешто што су сами готово потпуно порушили. Па те хапсе, приводе, малтретирају.
Говоре да не знају што се буниш кад имаш још дјеце. Замислите!
Сузана и Давор, од чега су ти људи, од каквог надљудског материјала кад све ово издржавају, кад су све ово издржали.
Чиме смо их заслужили?

Кад је страначка полиција објавила да им је син наркоман, лопов и силеджија, да се сам убио, родитељи су поручили сто пута јачима од себе, "лажете, знамо своје дијете, Давид је убијен, хоћемо истину, хоћемо Правду за Давида".

Док су нељуди ћутали, док и даље ћуте, људи су их подржали, данима, десетине, стотине, хиљаде, десетине хиљада људи пружали су песнице ка небу, тражећи правду.

Годину дана борба за Давида исправљала је кичму овог одавно погуреног града.
Како су се само уплашили, како су још увијек уплашени том енергијом некупљених, непокорених, честитих људи, који више немају шта да изгубе.
Побуњена Бањалука је бацала свјетло далеко, цијели свијет је знао за град у коме су људи преко ноћи почели да ходају усправно и солидарно.

Да се заједно не дају.
Поносан сам и бићу поносан на све вас које сам сретао на Тргу, писао о вама, нешто сте најбоље што овај град има, сачували сте га и чувате га, па макар на трен. Никад не посумњајте у то.

 

Оживио нас је све Давид, циједећи оно мало људског у нама што још нису убили. Живљи од свих тих живих мртваца што бауљају наоколо чекајући отпатке са трпеза господара и као хијене скачу на слабије на сваки његов миг.
Джаба им, Давидову 21 годину замијенио је симболично 21 грам његове душе и ту је међу нама, и никад неће отићи, та љубав коју тај олош неће доживјети и схватити за цијелога живота, ако се то што живе уопште животом може звати.

Нема и неће бити великих разлога да се прича и пише о овом времену, времену кукавица, подлаца, улизица, времену бахатих, силеджија и незналица. Времену отете будућности, отетих улица и градова. Заиста нема. Али кад се ипак из неког разлога једном буде спомињало ово вријеме, и ови тмурни дани причаће сигурно старији својој дјеци да био је једном један отац, да се данима и ноћима борио као лав за истину о свом убијеном сину. И да су га у тој искреној борби подржали мали људи који до тада нису ни знали колико могу бити велики. Причаће једном, вјерујте ми на ријеч, да је био једном један храбри отац Давор, храбра мајка Сузана и да су борећи се данима за истину о свом убијеном сину Давиду, одбранили и све нас.

Не тражећи никад милост од немилосрдних.

Путуј у миру насмијани дјечаче, путуј из града који те није заслужио. Није сачувао. Могу да разумијем оне што су те све вријеме блатили, али нећу и не могу оне што су те прећутали. Ми што смо преостали, остаје нам да не одустајемо, да се боримо за истину док нас има, јер то је ваљда најмање што можемо, што ти дугујемо јер си нас одзвијерио.

Остаје туга, бесконачна.
Шантићу, зајебао си нас, не само да сунце туђег неба грије боље, већ је и у гробу туђе земље топлије него у овој.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.