Америка Набокова

Трећег фебруара 1954. године Владимир Набоков писао је Јамесу Лаугхлину, оснивачу издавачке куће Неw Дирецтионс: „Да ли бисте објавили темпирану бомбу коју сам управо завршио?

John Colapinto / 15. април 2019

 

То је роман од 459 куцаних страна“. Била је то Лолита, прича о средовечном педофилу који сексуално искоришћава дванаестогодишњу девојчицу; показало се да је Набоков тачно најавио свој роман. Због претњи да ће бити забрањена а њен аутор и издавач завршити у затвору, књига је чекала америчког издавача готово пет година. Кад се Лолита коначно појавила у Америци, новембра 1958. године, заиста је експлодирала као темпирана бомба: главни критичар Тимеса Орвилле Пресцотт написао је гневну критику у којој је роман назвао „одвратном… интелектуалном порнографијом“. Лолита је одмах постала бестселер и оборила рекорд продаје у првој недељи, који је држао роман Прохујало с вихором. Што је још важније, с временом је обезбедила Набокову углед мајстора енглеске прозе кога надмашује само Джојс.

У предговору Лолити Набоков, под именом доктора социологије Јохна Раyа, Јр., пише да је „велико уметничко дело, наравно, увек оригинално и зато мора доћи, мање или више, као шокантно изненађење“. Готово шездесет година касније та књига је и даље шокантна, не само због своје теме. Барем једнако необична је и чињеница да је тај роман, тако поуздан у евоцирању појединости живота америчке средње класе средином века, тако тачан у репродуковању каденци америчког говора – од Лолитиног уњкавог тинејджерског сленга до отмености чланице књижевног клуба из предграђа Шарлоте Хејз и високопарног клапарања директорке школе о прогресивном образовању – написао руски емигрант који у земљи није провео ни две деценије. Набоков је стигао на ову обалу без пребијене паре и без планова 1941, кад је имао четрдесет година, а почео је да пише на енглеском мало пре него што се укрцао у авион за Америку. Како је једна тако потпуно – тако одредбено – америчка књига могла настати у тако неповољним околностима, из наизглед тако мало вероватног извора?

Многи елементи за Лолиту били су, међутим, већ постављени у време кад је Набоков стигао у Америку. Рођен у аристократској руској породици, побегао је из Санкт Петербурга кад му је било осамнаест година (кад је богатство његове породице од 140 милиона долара отишло бољшевицима) и настанио се у Берлину, где је током двадесетих и већег дела тридесетих година написао низ романа који су показали његове изванредне камелеонске способности, то јест његову способност да уочи и усвоји нијансе сваке средине у којој се нађе. Роман Краљ, краљица, пуб написан је из више личних перспектива: богатог берлинског бизнисмена, његове изазовне жене и њиховог неугледног, трапавог нећака; у Смеху у тами Набоков говори гласовима немачког историчара уметности, немачког карикатуристе-садисте и њихове заједничке фрäулеин; а у Очајањусе беспрекорно прерушио у личност поремећеног руско-немачког произвођача чоколаде и убицу. У тим раним романима као и у Лолити Набоков је показао склоност према сексуално скандалозним темама и поремећеним и опсесивним нараторима у првом лицу (Херман Херман, разочарани протагониста Очајања директни је претеча Хамберта Хамберта). Чињеница да су те књиге написане на руском у извесном смислу је случајна пошто је Набоков, који је научио енглески у раном детињству и провео четири године на Кембриджу, знао енглески једнако добро као и руски.

Али као што Роберт Роперт примећује у својој новој биографији Набоков у Америци: на путу ка “Лолити”, Набоковљевих првих седам година у Америци биле су пресудне за развијање “смелости” и “америчке дрскости” које ће му омогућити да, у лето 1948. године, почне да пише посебно храбру провокацију – Лолиту. Пре него што је званично крочио на тло Сједињених Држава, Набоков и његова земља по избору имали су штошта заједничко. Упркос каснијој мрзовољи, руски писац био је, каже Ропер, вечито дете, разигран и провокативан, живахан и спонтан – особине које су изузетно важне за тон и атмосферу Лолите. Кад је стигао на америчку царину са супругом Вером и четворогодишњим сином Дмитријем, на последњем броду из Француске коју су окупирали нацисти (као Јеврејка, Вера је била посебно угрожена), Набоков је доживео симпатичан сусрет са службеником на граници који је, док је прегледао пртљаг породице, видео пар боксерских рукавица и у шали почео да спарингује с колегом. У својој књизи Владимир Набоков: америчке године биограф Бриан Боyд пише да је “Набоков, док је препричавао ту причу много година касније, и даље очаран америчком лаком, доброћудном атмосфером, одушевљено понављао: ‘Где би се то могло догодити? Где би се то могло догодити?’”

Набокова су у новој земљи пратили добро расположење и срећне околности. Иако је стигао без новца и без чврстих изгледа на запослење, убрзо је добио привремени посао предавача упоредне књижевности на Велслију; године 1948. прихватио је пуну професуру на Корнелу, где је предавао руску књижевност. Први пут откад је изгубио наследство у руској револуцији имао је финансијску сигурност. Током две године изгнанства у Европи, живео је готово у сиромаштву и једва је издржавао породицу дајући приватне часове тениса, језика и бокса. Ропер – и сам романсијер који добро разуме како пишчев новчаник може да утиче на његов/њен рад – истиче да је новонастала финансијска сигурност коју је нашао у Америци пружила Набокову душевни мир неопходан да би се ухватио у коштац с Лолитом, делом које није имало великих изгледа на објављивање.

Лолита није први Набоковљев покушај да напише причу о педофилу који је заљубљен у дванаестогодишњу девојчицу и жени се њеном мајком да би био ближе предмету своје љубави – и коме девојчица пада у шаке после преране смрти своје мајке. Први покушај, кратка новела под насловом “Чаробњак”, написан је на руском мало пре поласка за Америку. Та приповетка коју су постхумно, 1986. године, објавили Вера и Дмитриј Набоков, показује колико је атмосфера Америке важна за то што је Лолита постала тако велико дело. Док је “Чаробњак” необично суморан и неодређен, Лолита је велика, раздрагана енциклопедиија, пуна детаља о Америци, која обухвата целу америчку географију, од истока до запада, од севера до југа док Хамберт врлуда на свом путовању аутомобилом са својом малолетном сексуалном робињом (путовање прати исте путеве као – извесно мирнија – путовања која је Набоков предузимао сваког лета са супругом у лову на лептире).

Енергија романа добрим делом произлази из Набоковљевог односа љубави и мржње према поратној америчкој култури јефтиних телевизијских програма, лоших вестерна, крештавог джубокса – опојног смећа које прожима причу о сексуалној опседнутости културног Европљанина америчком девојчицом у сокницама или како је описује Хамберт, “идеалном потрошачицом, субјектом и објектом сваког бедног плаката”. Набоков је увек одбијао етикету сатиричара и рећи да Лолита напросто сецира амерички материјализам из педесетих година било би вулгарно поједностављење; кроз целу књигу провлачи се осећај хипностисаног чуђења и раздраганости веселим конзумеризмом земље и њених становника. Набоков је нескривено уживао у навођењу примера тог конзумеризма које је брижљиво уградио у текстуру Лолите. Алфред Аппел, Јр., у својој дивној књизи Анотирана Лолита преноси оглас за Виyелла хаљину коју помиње Хамберт кад за себе каже да веома личи на црнокосог мушког модела из огласа.

(Модел је заиста пљунути Јамес Масон, који ће касније играти Хамберта у Кубрицковој адаптацији Лолите – што добро показује конкретност Набоковљевог имагинирања ликова и начин на који су будаласте америчке ефемерије запалиле његову имагинацију.) У сличном духу, у Набоковљевим постхумно објављеним Предавањима о књижевности прештампан је баналан оглас који је Набоков показивао студентима на Корнелу као пример једне врсте сунчаног америчког материјализма и кича (на руском пошлост): то је оглас за есцајг на ком млада домаћица, склопљених руку и блиставих очију, посматра кутију с прибором за јело. Тај оглас, који је Набоков назвао “Обожавање кашика” извесно је одиграо важну улогу у стварању лика приградске удовице Шарлоте Хејз. Из дирљивог смећа родило се ремек-дело.

Када говори о америчким изворима Лолите, Ропер приметно изоставља неке ствари. (На пример, не помиње откриће Мицхаела Маара да је Набоков можда “позајмио” основни заплет Лолите из приче Хеинза вон Лицхберга, написане на немачком 1916. године, о сексуалној фасцинацији средовечног човека врло младом девојком по имену… Лолита.) Он на много страница настоји да сачини списак америчке литературе која је могла утицати на Лолиту, на ком су се, зачудо, нашли и неки класици, међу њима и Моби Дик и романи Вилијама Фокнера, за које је Набоков рекао да му се нимало не свиђају или да их није читао. Али Роперова теза је занимљива, а мислим и тачна: да је жива и бодра непосредност стварне Америке средином XX века – а не прашњави класици – подстакла Набокова и преобразила га из руског имигранта који се осећа као риба на сувом у упадљиво самоувереног америчког колоса који је написао Лолиту.

Као у бајци, велики комерцијални успех тог романа повратио је Набокову, који је тада био на прагу шездесете, богатство које је изгубио као тинејджер. Тај исти успех на крају га је трајно одвео из Америке. Године 1961. Вера и он настанили су се у хотелу “Палас” у Монтреу, на обали Женевског језера, где је Набоков све своје време посвећивао писању. У интервјуима је говорио да он и Вера намеравају да се врате у Америку. Међутим, због напредовања старости и породичних разлога (њихов син је живео у суседној Италији), нису то урадили. Међутим, до смрти у седамдесетосмој години (1977) Набоков је о себи говорио као о америчком писцу.

Јохн Цолапинто, Тхе Неw Yоркер, 30.06.2015.

Превела Славица Милетић

Пешчаник.нет, 26.07.2015.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.