Анте Томић, новинар, књижевник и сценариста за БУКУ: У свему видим пораз људскости

Kristina Ljevak / 23. фебруар 2019

Foto: Manuel Angelini

Прије годину дана, а тачно двадесет година након објављивања прве књиге прича, хрватски књижевник, новинар и сценариста Анте Томић у издању Хена цом објавио је књигу „Погледај што је мачка донијела“ у којој се уз нешто редуциранији хумор, а с даром вјештог приповједача, бави аветима прошлости и аномалијама садашњости, околностима пред којима се губе обриси људскости, те се жеље и хтијења усмјеравају искључиво ка стицању. Несвакидашњи смисао за хумор и слух за иронију уткао је и у своје новинске колумне, због којих су му отказивали сарадњу они неоптерећени истином и због чега је био жртва напада неистомишљеника као бројније категорије у савременом хрватском, али и укупном регионалном друштву.

По његовим дјелима снимани су филмови, те рађене позоришне представе, а са редитељем Рајком Грлићем има успјешну вишегодишњу сценаристичку сарадњу, чији је посљедњи изданак филм „Устав Републике Хрватске“. Анту Томића смо срели дан прије његове промоције у Ријеци, када је у Пули на сајму Са(н)јам књиге у Истри учествовао на представљању књиге Рајка Грлића. О посљедњој филмској сарадњи, хумору депресивних људи, причама из књиге „Погледај што је мачка донијела“ и губљењу вјере у људскост говорио је у интервјуу за БУКУ.

У уредничкој биљешци ваше књиге „Погледај што је мачка донијела“, стоји како нас хумором спашавате од погубне стварности. Колико себе успијевате заштитити властитим несвакидашњим смислом за хумор?

Не баш, заправо, кад погледам, схватим да су хумористи углавном чемерни и безнадни људи. Недавно сам гледао брилијантан документарац о Робину Wиллиамсу, који је био невјероватна особа, са очаравајућим хумором и који је читав живот био депресиван, с мањком самопоштовања, сматрао се промашеном и јадном особом. И ја га могу потпуно разумјети. Неки дан гледам Рицкy Герваиса, долази код Беарда, и овај га пита 'како си' и он каже – све старији и дебљи, све ближе смрти. И ја мислим како је то тотално истинито (смијех), макар то казао најдуховитији човјек којег знам.
Људи који су смијешни другима често су сами себи ужасно недуховити и мрачни.

Вјероватно зато што имају висока очекивања од себе.

Мислим да та потреба да будеш смијешан и да се свидиш људима мора долазити из ниског самопоуздања, из комплекса инфериорности. Напросто мораш бити депресиван да би био смијешан.

 

Зар хумор долази искључиво из потребе да се човјек допадне другим људима?

Па да, желиш насмијавати људе. Кад говорим о Робину Wиллиамсу, недавно ми је причала скриптерица и наша драга пријатељица Нада Пинтер, која ради на међународним продукцијама, како је радила с  Робином Wиллиамсом на филму „Јакоб тхе Лиар“, а то је филм о неком смијешном човјеку у холокаусту, и није баш добро прошао, јер се појавио готово истовремено с Бенигнијевим „Живот је лијеп“.
Дакле, они су снимали у Мађарској, у Будимпешти, деведесетих година, Робин Wиллиамс би дошао ујутро на сет и одмах испричао нешто смијешно, зато што се желио допасти свима, и расвјетљивачима и сценским радницима, а они су га запањено гледали, нису схваћали. И он је био ужасно несретан, јер се људи не смију. Желио се допасти. Онда му је Нада објаснила да су они Мађари и да не разумију баш енглески.

Онда је вјероватно био двоструко депресиван.

Да. А мене мора други спасити. Мене спашава Борис Дежуловић, када напише нешто урнебесно смијешно. Онда ми буде лијепо кад ме мој пријатељ насмије.

Лијепо је то прочитати и у вашем књижевном тексту. У причи „Сватко је нечија будала“, из књиге „Погледај што је мачка донијела“, такође спомињете Бориса Дежуловића, односно опонашате начин на који би он описао здање које се, уз непоштовање урбанистичких процедура, покушава изградити. Иако хумора има, у овој књизи га будући читатељи/це неће наћи у обиму на који су навикли. Конкретно, прича коју спомињем казује нам како пред неолибералним критеријима ни стара љубав ни стара пријатељства немају значај.

Неки ми кажу да та прича завршава онда када би требала почети. И онда ми је он рекао наставак те приче. А сви смо заправо изгубили људскост. Не знам да ли ја идеализирам властито дјетињство и свијет какав је некада био, али ми се чини да смо имали више солидарности, више разумијевања... Постојала је једном једна заједница у најплеменитијем смислу, неки комшилук, па идемо помоћи једни другима. Сада живимо у доста безобзирном времену и све је горе. Кад чујем аргументе против сиријских избјеглица, баш се згранем какви смо то људи постали. То прављење непријатеља, прављење чудовишта од несретних људи који су побјегли пред неким ужасом. Баш у свему видим пораз људскости.

Уз чињеницу да заборављамо како смо и сами имали слично искуство.

Био је сјајан Дежуловићев текст о оном глупом Распудићу, који говори о томе какве су те избјеглице, а сам је био избјеглица у Италији, сам је био прихваћен од неких људи, мали мусави херцеговачки дјечак, који је дошао у некакав свијет, бјежећи од крви и разарања.

Из ваше књиге је јасно, као и из стварности, да се вријеме проводи уз гледање „Плеса са звијездама“, а кћерке одгајају у незнању да ће бити пратитељице ожењених тајкуна. Зато радује обрат у вашој причи „Велики шопинг“, када мајка реагује онако како се, нажалост, у стварности не дешава.

То је немогућ крај те приче. Нажалост, ријетко видимо тако одважне жене, али волим написати хаппy енд у којем немоћни побјеђују, напросто да бих на папиру исконструирао неки свијет, нешто што се заправо у стварности не може догодити.

Ваша прича о лажном болеснику у књизи „Погледај што је мачка донијела“ нам сугерира да људски безобразлуци нису нужно везани за транзицијске околности, него да су прилично аутономни и присутни у свим временима и околностима.

Једно вријеме сам писао те божићне приче и знам јако добро жанр божићне приче, која је нужно сентиментална и кичаста и у којој добро побјеђује. Како сам ја једна сентиментална и кичаста особа, то мени силно лежи. Та прича ми је дошла ваљда у три минуте. Око неких прича се мораш мучити данима, плесати раин данце да би дошла инспирација како би рекао Том Wаитс. Ова се прича догодила, што је ријетко и сретно. Волим је читати кад су нека представљања и људима се допадне како се на крају заврши.

Кад спомињете наручене приче, Миљенко Јерговић је рекао како сте међу тројицом писмених људи у Хрватској који могу написати причу по наруджби. Како се пишу приче по наруджби и настају ли брже од ових ненаручених?

Ја мислим да се тако мора радити, али озбиљно. Збиља мислим да је инспирација за аматере. Ако је то твој посао, ти мораш сјести писати. Који пут успије, који пут не успије, али тако је у сваком послу. Који пут си мало бољи, који пут си мало лошији, али мораш бити стално у форми и мораш стално радити. И то је заправо суштина занимања.
Не могу себи дозволити да данас не пишем и овисим о инспирацији. То је моје занимање. Ако желимо да писање буде посао, онда се мораш тако понашати. Волим писати по наруджби и не мислим да је то узвишени посао у којем треба зазирати од наруджбе. Зашто бих? Шта сам ја то издао, како кажу. То је смијешно слушати. Имам своја етичка и естетска начела, њих увијек имам на памети и њих увијек поштујем, а све друго је занат.

Често се жалите како сте недисциплиновани, а како је могуће уз недисциплину имати продуктивност каква је ваша и подразумијева књижевни, новинарски и сценаристички ангажман?

С великом завишћу гледам људе који се не присиљавају да раде, који то раде лако и весело као Миљенко Јерговић. Ја њега баш гледам с чежњом, али ја нисам та особа. Стварно се сваки пут морам присилити и буде ми грозно да ја морам писати. И често ми људи кажу како су се смијали док су читали и како се види да сам уживао док сам писао. А ја сам мрзио свако слово у том тексту. Али стварно. Мени је било грозно. Можда сам написао нешто што изгледа лако и весело, али мени је било очајно.

 

 

Насловницу за књигу „Погледај што је мачка донијела“ дизајнирала је Олга Грлић. Значи ли то да са свим члановима породице Грлић једнако успјешно комуницирате.

Је, Олга је дизајнирала, што ме је силно веселило. Јако је талентирана, не знам на кога је (смијех) и збиља сам био јако сретан кад сам видио насловницу. Направила је неколико рјешења и нисам знао које ми је љепше.

А кад је ријеч о Олгином оцу Рајку Грлићу, знам да бисте само сценарије радили с њим, па чак и ако би требало без новца. Шта је пресудно за такву врсту сарадњу?

Весеље. Стварно радимо пуно година и направили смо четири сценарија. Три су снимљена, сада пишемо пети. И то је нека страховита количина посла. Ми смо за сваки филм написали најмање седам верзија сценарија. То су ужасне количине текста. Неке прекрасне сцене сам избацио, неке дивне дијалоге сам прекрижио, што никоме другоме не бих допустио да направи. Али овдје сам толико вјеровао и толико знао да ће он направити најбоље што може, да ми ништа није било тешко. Имамо понекад и тешких тренутака кад се мучимо с текстом, кад не знамо шта бисмо с ликовима, кад лутамо и знамо да лутамо, да смо заглавили у неком јако лошем дијелу приче и да ћемо се из тога морати враћати како год знамо. Али и такве тренутке с њим могу. Могу с њим радити у једној просторији, а да ми не смета. Ја највише код писања волим то што је усамљенички посао. Збиља не желим радити с људима. И то да ја нисам овисан ни о коме, да сам остављен сам себи, да је то посао између мене и те бјелине, то је мени дивно. А с њим су се догодили баш добри тренуци. Осим тога, ја бих радио бесплатно зато што сам пуно научио и све што сам научио с њим сам касније на другом мјесту наплатио.

Колико су слична искуства у различитим периодима нетрпељивости према Рајку Грлићу и према вама допринијела настанку филма „Устав Републике Хрватске“, који сте такође заједно радили?

Кад смо почели то писати, људи су нас питали као 'зашто више то'. Био је некакав мало бољи политички тренутак и чинило се као да цијело ово срање с национализмом, мржњом и насиљем, да смо то преживјели и да је иза нас. И каже ми пријатељ Игор Мирковић – кад сте ви то почели писати, питао сам се коме је више до Срба, до хомосексуалаца... И онда се догоди поново пад у национализам, у тај бунар мржње и догодило се да је филм потпуно погодио тренутак и доста сам поносан на тај филм. И Рајко и ја смо жељели испричати ту причу, то је нешто што дуго траје, кад радиш књигу или филм. Књига настаје по годину и по, двије, филм пет година. Прије него што кренеш, мораш имати добар разлог да то почнеш. Поставити питање 'желим ли се ја овим бавити идућих пет година'. Мораш имати велики мотив да би почео радити тако нешто. У овоме сам ја желио испричати нешто. Имао сам поруку. Иако је Јохн Форд говорио да филмови не требају имати поруку, али ја мислим да су и његови филмови имали поруку, само што се он мало пресерава.
Хтио сам то испричати. Он је онако можда дидактичан, али немам проблем с тим.

А колико је та порука допрла до публике?

Мислим да је и свиђа ми се како смо успјели направити добар лик с тим трансвеститом, то да се људи разњежују слушајући његову љубавну причу. Био сам доста запрепаштен кад сам видио да се моја жена расплакала. Заправо, филм је увијек добар колико је добар негативац. Ако успијеш ужасног човјека објаснити зашто је такав какав је и да он има некакав добар мотив или шта је то пошло криво и да се људи идентифицирају с неким, то кад успијеш, то је важно. И онда нам је, наравно, дошао један генијалан глумац, који је све те немогуће особине тог лика, од тог немогућег лика је учинио могућег, да то што тај лик изговара буде могуће и складно. Небојша Глоговац је баш био благослов.

С обзиром на то да у свим нашим државама постоји велика подршка религије у свему што је његовање нетрпељивости, колико је критизирање цркве и иронизирање њеног дјеловања, како сте ви чинили својим писањем, обавеза сваког интелектуалца?

Не мислим да је обавеза интелектуалца, мислим да је обавеза свакога од нас, не мислим да ја имам неку повлаштену позицију да говорим нешто о томе, него напросто видим и пуно људи који су озбиљни вјерници, Мате Матишић је врло озбиљан вјерник и пише генијалне текстове о тој травестији вјере, о окрутности и лажи умјесто милосрђа и људске сућути. И то је најгоре ако сте као Мате и желите нешто аутентично доживјети или ја, који сам одрастао у доста зајебаној католичкој традицији. То што пишем је опет дио те традиције. Негдје осјећаш да нешто што је требало бити добро, исправно и племенито је постало нехумано и гадно.

Како видите будућност Хрватске? Хоће ли Колинда бити поново предсједница, без које ни Златна лопта ни балетна премијера, са све присуством на сцени, не могу проћи?

Ја немам пуно наде ни у шта овдје. Све ово што се догађа ми је силно депримирајуће. Мислим да не заслужујемо ништа боље него да се раселимо и изумремо. И да се свако од нас треба надати да ће његови унуци говорити норвешки. Све друго је пораз.

Ко ће онда уживати у овом мору, маслинама и вину?

Углавном ништа оптимистично не могу казати.

Можда то и није лоше за некога ко пише о друштвеној реалности. Како писати вашим начином ако бисмо живјели благостање?

Ма снашао бих се ја (смијех). Писао бих нешто за дјецу. Нешто весело.

 

Архива БУКЕ - Интервју објављен средином децембра 2018.године


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.