Атеизам у Америци

Даниел Сеегер је имао 21 годину кад је написао регрутној комисији: „Закључио сам да је рат с практичног становишта бескористан и контрапродуктиван, а да је с важнијег, етичког становишта неморалан“.

Casey Cep / 05. јануар 2019

Ilustracija: Seb Agresti

Даниел Сеегер је имао 21 годину кад је написао локалној регрутној комисији: „Закључио сам да је рат, с практичног становишта, бескористан и контрапродуктиван, а да је с важнијег, етичког становишта, неморалан“. После извесног времена добио је Формулар 150 у ком се од њега тражило да прецизира своје приговоре служењу војске. Било му је потребно неколико дана да га попуни, јер није знао како да одговори на прво питање: „Верујете ли у Врховно Биће?“

Незадовољан понуђеним опцијама – „Да“ и „Не“ – Сеегер је на крају одлучио да нацрта и попуни ново поље: „Види додате стране“. На 8 страна описао је како је читао Платона, Аристотела и Спинозу, који су „изградили свеобухватне етичке системе интелектуалног и моралног интегритета без вере у бога“ и закључио да „се постојање бога не може доказати или побити и да се суштина његове природе не може описати“. Сеегер је користио и полунаводнике и прецртавања да би променио штампани текст који је требало да потпише: „Због свог ‘верског’ уверења, противим се свим видовима обуке (прецртано) и учествовања у рату.“

У тренутку када је Сеегер предао попуњен формулар – крајем 50-их година прошлог века – у Сједињеним Државама је било на хиљаде приговарача савести који су одбили да учествују у разним ратовима. Они који су припадали пацифистичким верским традицијама попут менонита или квекера упућивани су на одслужење војног рока без оружја или на цивилно служење војске у пољопривреду, ватрогасну службу итд; на крају је то било омогућено свима који су могли да докажу свој независни, верски мотивисани пацифизам. Онима који то нису успели следовао је затвор или радни логор. Међутим, мада су законски критеријуми за приговор савести често проширивани, аргументи младића попут Сеегера, који своје противљење рату нису повезивали с вером у бога, нису били прихватани.

С временом су регрутни одбори почели да личе на бруцошке филозофске семинаре док су већали о томе ко има право на статус приговарача савести. Јеврејски социјалиста који је водио граверску радњу није га добио, а сарадник јефтиних часописа и атеиста који се позвао на секуларни хуманизам јесте; неки чланови Етичког културног друштва су прошли, а неки нису; Јеховини сведоци у почетку су одбијани с образложењем да неко ко жели да се бори против ђавола у време Армагедона треба да се бори против америчких непријатеља у време рата; писцу који је постао финансијски саветник и није припадао ниједној цркви али је читао „филозофе, историчаре и песнике од Платона до Схаwа“ додељен је статус приговарача после два противречна читања његовог антиратног комада. Различите комисије су изводиле различите закључке, жалбе су недоследно подржаване или одбациване а неке су, неизбежно, доспевале на федералне судове. Пошто је Сеегерова комисија остала непријемчива за његове аргументе, он је ишао све до Врховног суда, где су 1965. године судије једногласно одлучиле да војни обвезник не мора веровати у бога да би његова савест имала право на приговор.

Сеегерова победа је била прекретница за мањину која некада није имала право да сведочи на суду, чак ни у сопствену одбрану. Атеисти, које су цивилне власти дуго дискриминисале, а сународници исмевали, одједном су добили права и заштите које су дуго припадале само верницима. Али у деценијама после случаја „САД против Сеегера“, мада је повећан број људи који су се изјашњавали као неверници, њихов положај на судовима и у јавној сфери споро се мењао. Многи Американци и даље не желе да атеисти уче њихову децу или да њихова деца ступе у брак са особом која се тако изјашњава. Према резултатима анкета, они би више волели да на положају председника виде жену, хомосексуалну особу, мормона или муслимана него да се у Белу кућу усели атеиста. Неки од њих чак сматрају да неверницима не треба поверавати јавне службе, чак ни посао јавног бележника. Атеисти нису добродошли у масонским ложама и мада су амерички скаути отворили своју организацију хомосексуалцима и девојчицама, и даље не прихватају оне који не желе да положе заклетву да ће испуњавати „дужности према Богу“.

Таква дискриминација је и узрок и последица грубог разврставања уверења, које се није много променило од времена кад је Даниел Сеегер попунио своју пријаву за приговор савести: заокружи „Да“ и онда следе бескрајна питања; заокружи „Не“ и свако испитивање престаје. Неверовање у бога и данас често значи одсуство свих моралних уверења и зато су атеисти мањина коју је лако оцрњивати. Посебно у Америци, где је инсистирањем на идеји да смо хришћанска нација патриотизам повезан с религиозношћу, што је довело до чудних пароксизама попут оног председника Трумпа на прошлогодишњем самиту бранитеља америчких вредности (Валуес Вотер Суммит): „У Америци не славимо власт – славимо Бога.“

Као што та напомена показује, једини зид који садашња администрација не жели да изгради је онај између цркве и државе. Најочигледнија манифестација поновног избијања хришћанског национализма је непријатељство према муслиманима и Јеврејима, али хришћански националисти заправо најдословније искључују атеисте из било какве божанске визије Америке. Међутим, национална предрасуда против атеиста старија је од случаја Даниела Сеегера. Она има корене и у интелектуалној историји земље и у жилавом антиинтелектуалном импулсу: широко распрострањеном пропусту да се размотри у шта неверници заправо верују.

***

Америчка одбојност према атеизму је стара колико и Америка. Мада су многи колонисти дошли у ову земљу да би могли слободно да исповедају своју веру, донели су са собом представу да се верска слобода односи само на друге религије – често само на друге хришћанске вероисповести. Од Јохна Лоцка су наследили идеју да атеисти не могу бити добри грађани и да их не треба укључити у друштвени уговор; у „Писму о толеранцији“ Лоцк каже: „Никако не треба толерисати оне који поричу Божје биће.“

У колонијама је истинска верска слобода била реткост: отпадници су били новчано кажњавани, бичевани, затварани а понеки је и обешен. Ипак, зачудо, ниједан атеиста није био погубљен. Према професорима Универзитета Цорнелл Р. Лауренце Моору и Исаацу Крамницку, ауторима књиге Безбожни грађани у Божјој републици: Атеисти у америчком јавном животу (Нортон), једини разлог је то што су атеисти вешто избегавали стратишта. Или су у колонијалној Америци били малобројни и раштркани или су мудро прећуткивали свој став; свештенство и судство нису их често помињали, чак ни у погрдном смислу.

Међу малобројнима који их јесу помињали био је Рогер Wиллиамс; након што је прогнан из Колоније залива Масачусетс зато што је ширио „разна нова и опасна гледишта“, он је понудио своје виђење одвајања цркве од државе које је било врло екстремно, те се чинило да иде у прилог атеистима. У својој књизи Крвави принцип прогона због савести, објављеној у Лондону 1644, Wиллиамс је писао да „пагански или антихришћански капетан може довести брод у жељену луку једнако вешто као и било који хришћански морнар“ – при чему је брод, наравно, метафора за државу. Али Wиллиамсова толеранција никад није истински стављена на пробу: ниједан атеиста никад није покушао да дође на власт у колонији коју је он основао на Род Ајленду. Његова аргументација је ипак била врло смела у доба кад је већина колонија оснивала цркве и убирала црквени порез да их подржи.

Било је, дакле, врло необично кад су после револуционарног рата људи окупљени на Уставној конференцији чланом 6 забранили верске испите за јавне службенике. Неће бити државне цркве ни државне религије и, ако се изузме потпис (у Години нашег Господа 1787), у америчком оснивачком тексту бог се не помиње. Верска слобода је званично успостављена првим уставним амандманом. „Безбожни устав“, како га у својој књизи називају Мооре и Крамницк, био је пре свега дело Тхомаса Јефферсона и Јамеса Мадисона, који су се борили да из тог документа искључе бога. Међутим, мада њих двојица нису били хришћански верници, обојица су били монотеисти и њихове идеје о толеранцији су се, као и Лоцкове, углавном односиле на оне који су веровали у вишу моћ.

Ипак, један други револуционар је постао херој неверника. Тхомас Паине, чија је књига Здрав разум продата у пола милиона примерака оне године кад су Сједињене Државе прогласиле независност, умро је усамљен због свог каснијег памфлета о религији. Напад на краља Енглеске је био прихватљив, али кад је Паине у Добу разума подигао поглед на Краља над Краљевима, исмејали су га као „гнусног гмизавца“ и „поквареног малог атеисту“. Није помогло ни то што се Паине, као и Јефферсон, изјашњавао као деиста, ни то што његов текст почиње јасним исказом „Верујем у једног Бога“; његова критика хришћанства била је тако скандалозна да је у историји остао запамћен као неверник.

Таква је етикета атеисте у америчком друштву: лепи се на оне који је изричито одбацују, док је успешно избегавају неверници који не желе да буду жигосани. И атеисти и њихови критичари често праве збрку, понекад зато што је заиста веома тешко проценити нечије веровање, али често из других разлога. Неки атеисти настоје да прогласе истомишљеницима све оне – мртве и живе – који су исказали макар и најмање недоумице о религији; Мооре и Крамницк су се мало залетели када су све који не припадају одређеној вери (оне који одговарају са „ниједна“) изједначили с неверницима. С друге стране, неки верници користе атеизам да дискредитују људе с којима се не слажу.

У најмању руку, захваљујући непрецизности дефиниције број атеиста је порастао и они су стекли извесну сигурност: како су расли њихови редови, јачала је њихова воља да обзнане своја контроверзна уверења. У 19. веку Роберт Ингерсолл, „велики агностик“, наплаћивао је један долар сваком од више хијада људи који су се окупљали да чују његову критику хришћанства; верници и скептици су се месецима препирали у новинама; а дебате између присталица секуларисте Ј. Спенцера Еллиса и теисте Милеса Гранта пуниле су сале онако како их данас пуне расправе између Сама Харриса и Wиллиама Ланеа Цраига или између Билла Нyеа и Кена Хама.

Кад су неверници почели да се оглашавају, верници су почели агресивније да штите своју веру од напада или преиспитивања. На оне који су вређали бога, Исуса Христа, Светог Духа или Библију примењивани су закони против светогрђа. Абнер Кнееланд, бивши баптистички свештеник који је постао слободни мислилац, ухапшен је у Масачусетсу због једног чланка у ком је објашњавао зашто више не верује у једног бога; чак ни чињеница да су истакнути унитаријански проповедник Еллерy Цханнинг и бивши унитаријански свештеник Ралпх Wалдо Емерсон устали у његову одбрану није га спасла затвора. У Њујорку је Јохн Ригглес осуђен на три месеца затвора због вређања Исуса; у Пенсилванији је Абнер Уодеграпх платио новчану казну зато што је Библију назвао „обичном бајком“ која „садржи много лажи“. (Закони против светогрђа и данас постоје у Масачусетсу, Мичигену, Оклахоми, Пенсилванији, Јужној Каролини и Вајомингу, али се ретко примењују.) Само три државе нису донеле сабатаријанске законе који важе чак и за оне чији Сабат не пада у недељу. (Такве забране још одјекују у недељним законима, којима се данас углавном ограничава продаја алкохола у недељу.) Један јеврејски трговац стигао је до Врховног суда Пенсилваније, где није био прихваћен његов захтев да буде изузет јер, као што је рекао суд, „Све што напада корене хришћанства очигледно тежи распуштању грађанске власти.“

Само неколицина оних којима је суђено због кршења недељних закона или закона о светогрђу су се изјашњавали као атеисти, али то није спречило њихове критичаре да их прогласе неверницима. Оптужба за атеизам заправо је постала конвенционално средство дискредитовања нетеолошких уверења, међу осталима анархизма, радикализма, социјализма и феминизма. Као аргументи против ране борбе за женско право гласа навођени су агностицизам Елизабетх Цадy Стантон и атеизам Ернестине Росе, а након што је 8 наводно безбожних анархиста осуђено због убиства 11 људи током чикашке афере житног трга и након што је председника Wиллиама МцКинлеyа убио анархиста који је одбацио католичко учење, народна машта је повезивала атеизам са домаћим тероризмом. „Претпостављало се да су јавни напади на религију“, пишу Мооре и Крамницк, „скопчани са заступањем других опасних идеја.“

Та претпоставка се даље раширила и ојачала током Другог светског рата. Америка се разликује од својих непријатеља не по политици или економији, говорили су неки, већ по религиозности. „Из корена атеизма ниче зли коров комунизма“, рекао је у Представничком дому католички конгресмен Лоуис Рабаут. Два века након што су оснивачи написали безбожни устав, федерална влада је добила религију: између 1953. и 1957. године у календару Беле куће појавио се молитвени доручак, у Капитолу је отворена соба за молитву, на све монете је додато „У Бога верујемо“ (Ин Год Wе Труст) а у заклетву застави је додато „у име Бога“. Оснивачи су, наравно, већ изабрали мото, али Е плурибус унум је новом времену звучало сувише световно. Чак и кад су судови игнорисали законе о светогрђу и признавали нетеистима право на статус приговарача савести, законодавци широм земље су настојали да промовишу хришћанство на начин који се није косио с начелима система. У томе су успели, мада не потпуно: судови су подржали помињање бога у обећањима, заклетвама и химнама на основу тога што се ту заправо не ради о верској пракси. Фразу „церемонијални деизам“, коју је сковао декан Правног универзитета Јејл 1962. године, судови су у наредним деценијама користили да објасне изузимање од Првог амандмана. Као кад се каже „забога“, или „о, мој боже“ без икакве верске примисли, судови су закључили да су помињања бога у заклетви и на монети безначајна; она су израз патриотизма, а не молитва.

Међутим, ни верници ни неверници у то не верују. Свака таква одлука за вернике је пирова победа јер је за њих помињање бога светиња; а за атеисте није никаква победа јер је државна подршка помињању бога очигледно промовисање религије. Посебно опстаје питање законитости Заклетве застави Сједињених Држава: неверници су забринути због тога што она игра велику улогу у свакодневном животу школске деце. Захтеви да се укине изговарање Заклетве у јавним школама почели су чим је у њу уведен бог, али су дуго одбијани фразом „церемонијални деизам“. Онда су неверници усвојили друкчију стратегију. Уместо позивања на Први амандман, тврдили су да Заклетва крши 14. амандман који се односи на једнаку заштиту јер омогућује да деца која не верују буду остракизована. Давид Ниосе, званични директор Америчког хуманистичког друштва, један је од многих који сматрају да су атеисти осумњичена група, она врста мањине којој је потребна посебна судска заштита.

***

Ипак, да ли су они осумњичена или само скептична група? За разлику од стања расних мањина, њихово стање није непроменљиво, али су, попут многих верских мањина, изложени непријатељству и предрасудама. Атеизам, међутим, није јединствен идентитет, идеологија или скуп поступака; говорити о њему на тај начин исто је што и говорити о „религији“ кад се заправо мисли на јудаизам, будизам или хришћанство – или можда чак на реформисани јудаизам, махајана будизам или пентакостализам. Било би прецизније рећи „атеизми“, као што показује филозоф Јохн Граy у својој новој књизи Седам врста атеизма (Фаррар, Страусс & Гироуx): то би могло помоћи Американцима да прекину упорну борбу око божје егзистенције.

Граy, који је предавао на Оксфорду, Харварду, Јејлу и Лондонској школи економије пре него што се посветио писању, у почетку нуди врло провизорну и идиосинкратичку дефиницију „атеисте“: „свако ко нема потребу за веровањем да је божански ум обликовао свет“. Затим признаје да је та категорија тако широка да обухвата и неке од великих светских религија: ни будизам ни таоизам не говоре о богу као творцу. Ипак, та ширина је умесна јер заправо не постоји један једини атеистички поглед на свет. Велики део нетрпељивости и погрда упућених неверницима у Америци потиче из сумње да они који не верују у бога не могу веровати ни у шта друго, на пример у морал или неке принципе. Разлог што атеистима тако дуго није било допуштено да сведоче на суду је уверење да сведоци који неће да се закуну богом немају разлога да говоре истину пошто се не боје божјег суда. Граyево објашњење, мада непотпуно, добар је коментар тог ускогрудог гледишта.

Граyев текст нуди свеж поглед јер иде даље од такозваних „нових атеиста“ који у последње време доминирају расправом о неверовању. Граy не подржава оно што описује као „досадно понављање викторијанске препирке између науке и религије“ и, за разлику од Моореа и Крамницка, који сматрају да су „нови атеисти“ попут Сама Харриса и Рицхарда Даwкинса заслужни за „атеистичко освешћивање“, одбацује њихов став у једном поглављу. „Нови атеисти су се усмерили на један узак сегмент религије, а чак ни тај мали део нису сасвим разумели“, пише он. Они скоро сасвим занемарују политеизам и анимизам, и упорно тумаче Постање или Никејски канон као да је реч о примитивним научним теоријама. Не схватају сви монотеисти хришћанско учење дословно; за многе од нас, како данас тако и током целе историје, Рајски врт није погрешна хипотеза о еволуцији већ богата симболична прича о добру и злу.

Граyова општија примедба је да нови атеисти не нуде сувислију моралну визију од оне коју желе да замене. Научна етика, стратегија за коју се залажу, испробавана је раније и није се најбоље показала. Аугусте Цомпте и његови позитивистички другови из 19. века замислили су Великог папу човечанства који би владао заједно с научно усмереним свештеницима; нажалост, научници тог времена су упражњавали френологију. Касније су хуманистички следбеници теорије еволуције и монисти заменили божји поредак „научним“ антропологијама које су изградиле расне хијерархије и поставиле беле Европљане на врх лествице. Данашња помодна верзија науке као религије је трансхуманизам, који тврди да ће технологија превладати људска ограничења, како физичка тако и ментална – можда помоћу биоинжењеринга или вештачке интелигенције или киборга који може да преузме садржај наших мозгова. Граy не полаже наде у такве пројекте јер нам је већ познат хаос који наступа кад се неки смртници домогну божанске моћи: „Свако ко жели да назре како би могла изгледати постхумана будућност треба само да прочита Хомера.“

Све у свему Граy је више склон полупразној чаши и оно што други виде као ново или пожељно, он обично види као понављање нечег старог или као обичну глупост. Он, на пример, тврди да је секуларни хуманизам заправо прерушени монотеизам у ком човечанство игра улогу бога а спас се може постићи нашим сопственим напорима уместо божанском интервенцијом. За разлику од лингвисте – и новог атеисте – Стевена Пинкера, он сматра да је идеја о томе да свет постаје све бољи очигледно будаласта. „Гомилање научних знања не прате одговарајуће етичке или политичке промене набоље“, истиче он. Религије још цветају, као и ратови међу њима, а секуларни режими су једнако, ако не и више криви за разарања под плаштом јакобинизма, бољшевизма, нацизма и маоизма.

Граyа посебно занимају они атеисти који не само што не верују у бога већ не верују ни у човечанство. (С обзиром на његове интелектуалне склоности, лако је поверовати да он једнако ужива у њиховом песимизму као и у њиховој непопуларности.) Они нису мизотеисти – не мрзе бога као Марqуис де Саде, многи нови атеисти и књижевни критичар Wиллиам Емпсон, аутор Седам врста неодређености, дела које је утицало на Граyа. То су мислиоци попут Георга Сантаyане, доследног материјалисте који је одбацивао људски напредак и чак ишао до равнодушности према патњи, а ипак је тако волео католичке традиције да се на крају живота препустио нези часних сестара. Ни романсијер Јосепх Цонрад није веровао у бога, а веру је изгубио посматрајући колонизацију Конга, али је написао дивне странице о онима који су се усправне главе суочили са својом безбожном судбином: о морнарима који су преживљавали равнодушност мора. Такви мушкарци – а готово сви атеисти у Граyовим књигама су мушкарци – не признају савремени оптимистични атеизам. (Код Граyа нема места за Аyн Ранд, која је накратко заблистала и чији следбеници подижу своје муштикле као она, ступају у брак са особама које им је изабрао „колектив“ и степују на својим венчањима зато што Ранд сматра да је само тај вид плеса рационалан.)

Граyа једнако занимају и посебно привлаче они који упражњавају „атеизам тишине“. Ти атеисти, као и они који одбацују идеју људског напретка, обично не привлаче следбенике. Уместо да траже сурогате за бога, они настоје да нађу мир у нечем што превазилази људско разумевање. Граy се диви мистичном атеисти Артхуру Сцхопенхауеру, који не верује у бога, али не верује много ни у реалност. Он у ту категорију увршћује и мислиоце који су недвосмислено били верници, попут Спинозе, који су одбацили идеју о Творцу, али су видели бога као вечиту супстанцу у створеном свету, и попут руског филозофа Лава Шестова, који је писао да морамо превазићи разум да бисмо спознали бога и да нас откровење „води изван граница људског разумевања и могућности које то разумевање допушта.“

Таква апофатичка теологија има много заједничког с безбожним мистицизмом, каже Граy, зато што тврдња да бог не постоји није суштински различита од оне о томе да не можемо спознати божју егзистенцију. У оба случаја се материјални свет може описати као ограничено разумевање и безгранично чуђење. Таква милост се ретко протеже на атеисте у Америци: мало коме је блиска идеја да и они могу осећати страхопоштовање и борити се за смисао у људском и космичком. „Свет без бога једнако је тајанствен као и онај који је прожет божанством, и разлика међу њима може бити мања него што мислите“, пише Граy.

***

Другим речима, космологије могу произвести чудне савезнике, и оно што Граyу најбоље полази за руком у Седам врста атеизма није само повлачење разлика између атеиста већ и истицање сличности између неверника и верника. На пример, хришћани који не познају сопствену историју биће изненађени кад сазнају да су њихови најранији преци по вери били исмевани као „атеисти“ јер су одбијали учешће у многобожачким обредима: на грчком атхеос значи „без бога“, а не против бога. А они који су дошли до атеизма преко нових атеиста могу се запањити кад открију да многе њихове интелектуалне претече нису ратовале с религијом нити им је она била мрска.

Будимо правични: могуће је да су савремени амерички атеисти склони да воде рат против религије зато што је религија тако дуго водила рат против њих. Кратко примирје је остварено при крају Обамине администрације, када је Конгрес изгласао, а председник потписао нову верзију Закона о међународној верској слободи који је званично обухватио и невернике. „Слобода мисли, савести и вере, као и право да се не упражњава ниједна религија“ – тако гласи законска промена.

Тим законом су важне нове мере заштите проширене и на атеисте. Ипак, као што је Граy можда предвидео, у овом политичком тренутку тешко је поверовати да се круг права шири, за атеисте или било кога другог. Мооре и Крамницк, аутори темељне историје законског и политичког статуса атеиста у Америци, извесно сматрају да је њихов рад користан – да разумевање предрасуда против атеиста у прошлости може допринети нестајању таквих предрасуда у будућности. Граy у то не верује, али његова књига ипак показује правац. Он нам помаже да схватимо како се они који не верују у бога оријентишу у свету. Најзад, вера је одвела пуританце у Плејмут Рок, али их је онда навела да погубе своја три суседа квекера; вером у бога су били надахнути амерички робовласници, али и амерички аболиционисти; и шта год се приписивало атеизму у Америци, он је одгајио научну радозналост и аутентични пацифизам двоструког нобеловца Линуса Паулинга и филантропију Андреwа Царнегиеа, као и уметност и активизам Лорраине Хансберрy. Сви ми, па и нихилисти у нешто верујемо: заправо у много шта о себи, космосу и о другима. На крају, најзанимљивија ствар у вези са савешћу је како она одговара, а не коме.

Цасеy Цеп, Тхе Неw Yоркер, 29.10.2018.

Превела Славица Милетић

Пешчаник.нет, 03.01.2019.

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.