Jordan je Petra.
Kada sam pre više godina dobila na poklon knjigu „50 nezaboravnih mesta koja treba da posetite dok ste živi“ nekoliko destinacija mi je odmah zapalo za oko. Jedna od njih bila je Petra. Tada još uvek nije bila uvrštena u sedam novih svetskih čuda, što se desilo 2007. godine, a nisam ni znala da je na listi svetske kulturne baštine UNESCO-a. Od knjige do danas, o Petri sam često imala priliku da čitam ili slušam, ali susret uživo prevazišao je sva moja očekivanja.
Veličinu Petre nisam mogla ni da pretpostavim. To je čitav jedan grad isklesan u liticama peščanih stena, za sada tek delimično otkriven. Potrebna su dva dana da se obiđe i vide objekti poput amfiteatra koji je mogao da primi 5000 gledalaca, žrtvenik na vrhu brda, Veliki hram ili tzv. manastir visok 48 metara.
Ono što privlači pažnju čim dođete u Petru jesu brojni beduini koji pokušavaju da ostvare neku zaradu od turista. Osnovna delatnost je prevoz, u čemu asistiraju jordanske domaće životinje – kamile, konji i magarci. Lokalni vodič nas je upozorio da ne izgovaramo reč taksi jer ćemo se teško odbraniti od ponuda za prevoz.
Zvanična istorija kaže da su Petru u IV veku p.n.e. sagradili Nabatejci, nomadsko pleme koje je na ovaj prostor stiglo sa područja današnjeg Jemena. Međutim, brojne misterije se vezuju za ovaj grad i njegovo poreklo. Postoje naznake da je mnogo stariji. Ono što je sigurno, jeste da su Nabatejci koristili Petru kao glavni grad svog kraljevstva koje je u I veku p.n.e. doživelo procvat jer se nalazilo na trgovačkom putu koji je spajao Mediteran i Arabijsko poluostrvo. Tokom vremena, vladavinu nad ovom državom preuzeli su Rimljani, a zatim i ostali osvajači. Trgovačke rute su izmeštene, a poslednji stanovnici napustili su grad u VII veku. Petra je pala u zaborav i vekovima ostala skrivena. Tek je 1812. godine ponovo ugledala svetlost dana nakon što je jedan revnosni Švajcarac, gospodin Burkhart, potplatio beduine da ga odvedu do crvenog grada.
Najslikanija građevina Petre je riznica ili Al-Kazneh. Zapravo, prvobitna namena građevine nije jasno utvrđena, ali se pretpostavlja da je bila kraljevska grobnica. Iz nekog razloga beduini su smatrali da je u njoj sakriveno blago cara Solomona, pa se otuda i ustalio ovaj naziv. Kada nakon više od kilometar pešačenja kroz uzani klanac, ili bolje da kažem, prirodne kulise, dođete na glavnu pozornicu – čeka vas ova kamena lepotica. Pomalo oštećena, ali i dalje spektakularna. Nalet energije i emocija koji me je „pogodio“ nisam očekivala. Pretpostavljam da to ima veze sa misterijama koje se pripisuju ovom drevnom mestu.
Kad je tačno građeno ovo arhitektonsko čudo ostavljamo arheolozima i istoričarima da utvde u godinama koje dolaze.
Do tada, Petra nas zavodi svojim crvenim odsjajem i stoji kao nemi svedok davno prošlih vremena kojima su vladali neki moćni graditelji.
Jordan je Wadi Rum.
Postoji nešto u vezi sa pustinjama što ih čini magičnim. Ili sam ja u prošlom životu bila beduinka, pa mi svaki boravak u istoj u podsvesti stvara emotivnu košavu. Wadi Rum u prevodu znači „peščana dolina“ i nalazi se u južnom delu Jordana, blizu granice za Saudijskom Arabijom. Pesak je crvenkast, kao i ostatak predela. U stvari, boje zavise od doba dana i prelamanja sunčeve svetlosti. Pejzaž čine uski kanjoni, prirodni lukovi, litice, pećine. Najviša planina je visoka čak 1800 metara.
Wadi Rum je i veliko nalazište petroglifa (slika na stenama nastalih u praistorijsko doba) i različitih natpisa koji svedoče o skoro 12 000 godina ljudske prisutnosti na ovom području. Od 2011. godine pustinja se nalazi i na Uneskovoj listi svetske kulturne i prirodne baštine. Poslednjih osam godina pustinja je mesto jedinstvenog projekta – najveće poljoprivredne organske farme Jordana. Na prostoru koji je prirodno bez padavina i bez skoro ikakve vegetacije, uz pomoć svetskih stručnjaka, nikla je žitnica Jordana. Iskorišćen je bogat vodonosni sloj koji se nalazi ispod pustinje na dubini od 30 – 400 metara. Pomoću kružnih rampi sa mlaznicama zemlja se natapa vodom, i sva vegetacija raste u krug stvarajući jedinstvene kružne oblike. Dovoljno da iz vazduha izgleda kao da su vanzemaljci umešali prst.
Smatra se da su i drevni Egipćani na sličan način navodnjavali zemlju.
Doživljaj pustinje ne bi bio potpun bez vožnje u otvorenom džipu uz vetar koji od frizure pravi ringišpil, preskakanja preko dina, jednog „sunovrata“ niz peščano brdo uz opšte vrištanje. Očekivanja zalaska sunca. Smiraja dana na jednom tako magičnom mestu. I žali što noć ipak neću provesti pod vedrim nebom, već u hotelu.
Jordan je Mrtvo more.
Mrtvo more nije more, nego jezero. I dele ga dve, tačnije tri države: Jordan, Izrael i Zapadna obala. U njemu ne možete da potonete, ali možete do besvesti da plutate. Salinitet je devet puta veći nego u običnoj morskoj vodi. Ako ga lizneš – shvatiš o čemu pričaju. Voda ne sme da dospe u oko, jer može da ošteti rožnjaču. Živi svet ne može da opstane u takvim uslovima, osim određenih vrsta bakterija.
Mrtvo more ujedno predstavlja i najnižu tačku na zemlji – čak 422 metra ispod nivoa svetskog mora. To i osetite kada vozilom počnete da se spuštate vijugavim putem ka obali, pa pritisak u ušima počne da se menja.
Voda iz jezera već godinama polako nestaje, površina se smanjuje za oko jedan metar godišnje, što je alarmantan podatak. Osnovni razlog je isparavanje, jer je dotok vode iz pritoka sve manji. Pritoke su uglavnom preusmerene za navodnjavanje poljoprivrednih površina. Države pokušavaju da reše problem, ali za sada sve stoji samo na idejama.
Pijaća voda kakvu mi zamišljamo je misaona imenica. Okolina izgleda jednako pusto i suvo kao i većina ove pustinjske zemlje, pa se česmovača u ovu depresiju doprema cevima i plastičnim buradima odnekud odozgo. Valjda sa nivoa svetskog mora. A ta burad i cevi se lepo vide, nisu stigli sve da zamaskiraju.
U međuvremenu, poziranje sa novinama u moru i mazanje crnim blatom teraju nas na neartikulisan smeh i super zabavu u predahu nakon obilazaka arheoloških lokaliteta.
Jordan je Crveno more.
Kod grada Akabe Jordan izlazi na Crveno more i to je ujedno jedina pomorska luka u zemlji. Taj deo obale Jordanci su trampili sa Saudijskom Arabijom, za ovi su im za uzvrat dali deo pustinje. Kolike su šanse da od tolike pustinje komšijama daš deo u kojem je nalazište nafte? Saudijci su trljali ruke, Jordanci ostali pokunjeni. Sreća nije bila na njihovoj strani. Ili ipak jeste? Ostali su nezanimljivi belosvetskim predatorima željnim nafte i danas važe za najsigurniju zemlju Bliskog istoka.
Inače, Akapski zaliv dele Jordan, Izrael, Egipat i Saudijska Arabija, toliko su blizu da dišu jedni drugima za vrat. Zanimljiv komšiluk. Ranije podložan ozbiljnim tenzijama – sada vežbaju mir.
More nije crveno, već plavo. Naziv je dobilo po vrsti algi koje sezonski cvetaju pa more boje u crvenkastu nijansu. Ubraja se u top tri svetske destinacije za istraživanje podvodnog sveta. Onaj ko je zavisan od ronjenja, Crvenom moru se redovno vraća.
Poslednjih godina Jordan intenzivno ulaže u izgradnju ekslukzivnih odmarališta za goste željne sunca i kupanja tokom cele godine. Temperature od 25 stepeni i u decembru omogućavaju boravak u bikiniju i sa šeširom na glavi.
Jordan su beduini.
Kada sam ih prvi put videla delovali su mi opasno, pokušavala sam da ih se klonim. Kasnije sam shvatila da je razlog za to crna boja koju mažu oko očiju, deluje kao jači kreon. Kažu da im je tako lakše da gledaju u sunce. U stvarnosti, izgledaju kao pirati s Kariba, bar oni u Petri. I to toliko, da se neki predstavljaju kao Džoni Dep. Znaju da budu slatkorečivi prema turistkinjama, pa umesto u hotelu, neke završe u posmatranju jordanskog neba punog zvezda iz beduinskog šatora.
Beduini su autohtono stanovništvo Jordana – ljudi pustinje. Danas ih u zemlji ima oko 30% i uglavnom se bave turizmom. Zanemarili su svoje izvorne privredne aktivnosti – stočarstvo i poljoprivredu i priklonili se trendovima. Neki su prešli na lagodniji život u gradovima, ali i dalje značajan broj njih živi po pećinama ili u šatorima. Apsurd modernog doba je to što imaju čak i instagram profile, dok na njih postavljaju slike iz pećina u kojima žive.
Više na Priče iz kofera
