БИЛИ СМО НА ЧАСУ КОД НАЈБОЉЕ ПРОФЕСОРИЦЕ Људи, ово је будућност! Овдје се критички размишља и самостално одлучује. Нема смарања у школи

„Добро пазите, ви сте савјетници предсједника! Ово је одговорна функција, његова даља политичка будућност зависи од ваших савјета и стратегије“, рекла је у једном тренутку Татјана Јурић.

Milovan Matić / 07. фебруар 2019

Foto: M. Matić

Двадесетак минута прије тога она је ушла у учионицу бањалучке Гимназије гдје су је чекали њени ученици, веома мала група. Није било дневника, није било досадног губљења времена, уписивања одсутних и данашњег плана.

Једноставно, у опуштеном разовору наметнула се тема часа – Вајмарска република. 

На табли са пројектора занимљив приказ тадашњег стања у Њемачкој, а ученици одмах бивају укључени. Добијају папире и први задатак. Кратки „браинсторминг“ о ономе што су до сад радили.

Послије само пет минута сви се окупљају за један сто, гдје заједно са Татјаном траже најважније податке потребне за нови корак, нову лекцију. Тада им она предлаже да заједно идентификују највеће проблеме за нову Нјемачку након Првог свјетског рата и да свако од њих покуша да на тренутак буде савјетник новоизабраног предсједника.

„Добро пазите, ви сте савјетници предсједника! Ово је одговорна функција, његова даља политичка будућност зависи од ваших савјета и стратегије“, рекла је у једном тренутку Татјана Јурић, покушавајући скренути пажњу на битност одлука које млади људи који су сједили испред ње треба да донесу. 

Занимљиво, још ни једном није се наметнула она гробна тишина, карактеристична за наставу у средњој школи. Ученици разговарају, траже могуће проблеме и будуће изазове само на основу узрока и тренутног стања, и то раде одлично. 

Улазе у улоге у којима до сад нису били, износе приједлоге како би требало, шта би требало, којим редослиједом. 

Уче без класичног учења, и то не само оно што је предвиђено планом и програмом. 
На овај начин праве се људи спремни да након школе одговоре на многе изазове, да критички сагледају свијет око себе.

Такође, на овом часу нема монолога, нема диктирања и исцрпљујућег писања. Овдје се наизмјенично ради у групама и индивидуално. У свему се осјети интеракција, а ученици преиспитују, расуђују и доносе самостално одлуке. 

Уче оно што није у књигама, користе више извора, иду увијек корак даље. И то тако да не осјетите онај смор који се обавезно веже уз наставу. 

И да, све то на енглеском. 

Овако то раде ученици у бањалучкој Гимназији на часу професорице историје Татјане Јурић, која је због оваквог приступа послу добила награду за најбољу наставницу региона. Она је једина професорица у средњим школама из Републике Српске која је примљена у Асоцијацију најбољих наставника бивше Југославије.

А да је заслужила ову награду, увјерила се и наша екипа. Једина мана њеног рада са дјецом јесте што ови млади људи након што заврше средње школе неће бити спремни за овдашње факултете. 
Јер, ниједан универзитет у БиХ неће им бити занимљив.

Ипак, образовни систем се не може градити само на појединцима попут Татјане. Они могу и морају бити примјер како се треба радити, али никако не смију остати једини. 

„Појединци су углавном ентузијасти“, рекла нам је Татјана. 

Она сматра да мотивација ученика и општи успјех и квалитет образовања у већини зависи од мотивације наставника. 

Али исто тако наводи да је тешко бити константно мотивисан ако нема системске подршке за промјене, иновације и нови начин рада.

Како нам је испричала Татјана, у разговору који смо водили са њом, реформа образовања нам је и те како потребна. 

Али не површна и само ради реда. 

То мора да буде једногласна одлука, након које ће услиједити свеобухватан и континуиран рад образовних институција. 

Криза у образовању није проблем само код нас. У читавом свијету, посебно крајем деведесетих, кад смо се приближавали 21. вијеку, сви су размишљали о реформи образовања. Пропитивали су да ли пруски систем у којем дјеца морају да сједе једни иза других и да апсолутно слушају професора и све његове задатке одговара времену у којем живимо. 

Пропитивали су и мијењали систем образовања.

„Ми, након двије деценије 21-ог  вијека, више-мање радимо исто“, каже Татјана.

„Балкан је пропустио ту просвјетну револуцију деведесетих и послије тога смо ми наставили да радимо исто, уз неке мале измјене које нису много утицале на образовање“, рекла је.

Као највећи недостатак у нашем образовном систему она види недостатак савремених наставних метода. И даље на предавању, каже, влада монолошка метода. 

Такође, ту је и превелика оптерећеност садржајима. 

„Када први пут одете на неки међународни семинар прво што примијетите када остале колеге из неких развијених земаља презентују своје наставне јединице, јесте да они прво покажу које вјештине ће дијете развити. Они користе садржај да би развијали вјештине. Код нас је потпуно супротно. Ми смо фокусирани на садржај, а вјештине су сведене на читање, писање и рачун.“ 

Она додаје и да би, уколико се жели реформисати образовање, поред мотивације наставника, монотоних предавања и преобимног садржаја, постоје и други начини који не захтјевају промјену планова и програма.

На примјер, предсједник Емануел Макрон, да би побољшао општи успјех младих Француза, смањио је број ученика у одјељењу на највише 12. Или увођење  критичког размишљања. У неким земљама почетак наставе се помјера за 8.30х јер је доказано да тинејжери  због физиолошких промјена у организму теже прате наставу у раним јутарњим часовима.

На крају: „У образовање се мора улагати“, каже она.

„Један од одговора зашто се код нас ништа није урадило и зашто нема никакве озбиљније реформе образовања може да лежи у чињеници да је за то потребан новац. Ви ако смањите број ученика по разреду и норму наставницима, онда морате запослити нове људе. За другачија предавања морате обучити наставнике. Треба вам новац да их мотивишете, организујете семинаре, путовања...“

Ипак...

„Образовање у нашој земљи није на листи приоритета“, каже Татјана „имам утисак да још нисмо дошли до тога.“

И онда је навела примјере земаља које су захваљујући образовању од веома сиромашних доживјеле економски преображај. 


Рецимо Финска. 


„Ова земља је од Другог свјетског рата одлучила да користи образовање као начин да се оснажи и развије. И у томе су успјели до те мјере да је данас њихово образовање бренд на којем они зарађују, продају га“, каже она.


„Ја као индивидуа сам стално покушавала да примијеним оно што сам имала прилику да видим у тим земљама, оно што раде други наставници тамо гдје је образовање другачије уређено.“

Једна од метода које Татјана успјешно примјењује током наставе, а коју је усвојила од својих колега из држава у којима је одавно образовање препознато као потенцијал за развоје, јесте примјена критичког размишљања.


Пошто предаје историју, коју, како нам је рекла, ученици који уче по стандардним програмима баш и не воле, Татјана константно уводи нове методе.


„Претежно ученици не воле меморисање података, а наставници немају довољан број часова да им покажу шта је то историја, да им боље то објасне. Ми изучавамо историју другачије, јер нама је овдје кључни циљ критичко размишљање. Ради се много на развијању историјског мишљења и анализи историјских извора, гдје ученици морају да искусе шта значи бити историчар и да анализирају доказе. Да би примијенили критичко размишљање потребно је постављање питања, да уважите више перспектива различитих догађаја и што је кључно, потребна је аргументација. Тако добијате једну објективнију слику“, рекла је она.

 

И управо овдје, на дијелу приче о учењу историје у школама, али и ван ње долазимо до питања колико баш историја и начин на који је млади људи на овим просторима обрађују доводи до подјела и раздора које стално гледамо.


„Не мислим да је то посљедица образовања, јер ви нећете срести ниједног наставника историје који ће користити Деретића (Јован) у својим предавањима.“


Она види проблем у недостатку критичког размишљања. 


И опет понавља:


„Можда нисмо дјецу учили да довољно преиспитују. Они би требали да стално преиспитују, да траже доказе, да упоређују сличности и разлике, да постављају питање зашто и да ли се то што неко тврди може и доказати, а не да беспоговорно прихватају наметнуто.“

 

Она не види узрок за неке даље подјеле и сукобе у изучавању историје, како се то до некад радило и како се то још увијек ради код нас. Бар не види намјеру.


Али види потребу за укључивањем емпатије у предавања јер само на тај начин се избјегава стварање благонаклоних ставова према рату и сукобима.  


„Стара школа је у историји искључивала емпатију. Ако се бавите историјом ви ћете сваки дан читати, причати и писати о неким жртвама, јер људска историја је нажалост трагична. Када бисте стално саосјећали ви бисте сагорили. У савременој педагогији за поједине наставне јединице се препоручује учење из емоције, јер једино тако можете развити пацифистичке ставове. За тако нешто морате бити довољно стручни и знати шта радите и за то се професори и наставници морају обучити. Они морају знати кад је вријеме да ученици имају час у којем ће осјетити емоцију из које ће научити да је рат страшан, да рат боли, да је рат веома трагичан и да сви заједно треба да радимо на томе да се то никада више не деси. Постоји јасна педагогија како се то примјењује, али не знам колико наставници имају времена и колико их је прошло кроз те обуке“, каже Татјана.

Такође, наша саговорница не вјерује да је узрок било којег рата недовољно познавање прошлости или недовољно суочавање са прошлошћу. 

„Почеци и узроци свих ратова на Балкану много су сложенији и комплекснији. Треба опрезно приступити термину суочавање са прошлошћу. Стално се говори о томе колико је то битно и неопходно, што је свакако добро, али оно што је чињеница и што се често заборавља је да се то не дешава и то није карактеристично само за нас“, прича она. 

Она подсјећа да дјеца у колонијалним земљама не уче шта су радили њихови преци у колонијама, те да то не значи да ће такав приступ узроковати неки рат. До сада није. 


„Томе се придаје превише важности. За мир и просперитет у неком региону је битна економија. То нас учи историја.“

За њу, битно је образовање за мир, посебно у постконфликтним друштвима као што је наше. Потребно је подучавати младе људе како да прихвате другачије мишљење и другачије људе.


Јер, „страх од другачијег је један од основних услова за деструктивне појаве, али и догађаје у историји.“ 

Оно што охрабрује јесте да наша саговорница, као неко ко ради са младим људима није примијетила да они имају тај страх од другачијег. 


„Млади су веома здрави и отворени. Веома толерантни. Ја која сате проводим са младима не видим да они зазиру од других и другачијих. То можете да примијетите у извјештајима медија... али међу овим младим људима не постоји таква атмосфера“, каже Татјана.

 

Она се опет враћа на образовни систем у којем види велику одговорност за будућност младих људи и цијелог друштва.


Каже да „ми треба да радимо на томе да наши млади имају што квалитетније образовање,  да шире видике, да буду спремни за изазове 21. вијека, да буду успјешни чиме год одлуче да се баве...“
 Али, исто тако нико не може предвидјети какав ће бити утицај тих људи на друштво и како ће се друштво развијати. 


„Ми који радимо са младим људима морамо да им развијемо вриједности који би им у будућности служиле да помогну развоју  друштва.“ 

 

Емпатија, ненасилна комуникација, флексибилност, медијска писменост све то може да се пудучава. Код нас се ове вјештине, како је примијетила наша саговорница, узимају здраво за готово и представљају саставом кућног васпитања. 


„У свијету се ове вјештине развијају у образовним системима. На тај начин се утиче на демократизацију друштва. Развој компетенција за демократску културу је био један од најважнијих образовних пројеката у Европи у посљедњих неколико година“, каже она, и додаје:


„Вриједности, ставови, вјештине и знање кроз критичко разумијевање које је неопходно подучавати код младих људи да бисте развили демократску културу, не можете остварити класичним предавањима. Примјењују се различите методе интерактивног рада, како би се развила способност појединца, не само да разумије шта је то демократија, него да га оспособи да активно учествује у изградњи демократије. То је потенцијал, јер ако они буду знали и могли да граде демократију, да активно у њој партиципирају, друштво ће морати бити боље.“
 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.