Бити незапослен или радити од 9-5 нису једине двије опције које живот нуди!

Доносимо вам три инспиративне животне приче жена које су оставиле "озбиљне" послове да би живјеле од хобија...

Milica Plavšić / 24. јул 2016

 

Подаци о броју незапослених у БиХ су поражавајући, али је сигурно да би и подаци о запосленима који су незадовољни својим послом, да постоје, такође били поражавајући. Било да спадају у прву или у другу категорију, већина људи и даље вјерује у мит о "сигурном" послу, иако је истина да у економски и политички турбулентним временима каква су данашња, ниједан посао није сигуран. Међутим, ова наизглед мрачна констатација истовремено је ослобађајућа и има своју свијетлу страну. Јер, ако ниједан посао није сигуран, зар то онда не значи да је сваки посао једнако сигуран? Али ријетки се досјете да се живот може посматрати и из тог угла. Мало људи уопште размишља да је могуће живјети другачије - да је могуће нпр. умјесто "озбиљног" посла живјети од хобија. Незапослени тако годинама чекају “прави” посао, а ови други трпе посао који их не чини сретним. Срећом, у БиХ постоје и људи који не пристају на задате оквире и који су доказ да је могуће живјети свој сан. При томе, њихове приче нису модерне бајке о америчком сну на босански начин. То нису приче о успјеху преко ноћи, нити о успјеху који се мјери новцем и статусним симболима. То су приче о успонима и падовима, борби и неодустајању, о успјеху који се мјери слободом да креираш свој дан према својим потребама и расположењима. За такву врсту слободе бори се Јелена Медић, која са двије факултетске дипломе, једном из глуме и другом из драматургије, ради као портретни фотограф. “Након десет година лутања по позориштима као глумица, акробата, редитељ, драматург, педагог… добила сам дете и одлучила да се фокусирам, да заборавим на своје дипломе и покушам од хобија да направим професију”, каже Јелена за Буку. Додаје да је то изазвало велико незадовољство код њене мајке која јој је рекла да је то могла радити и са трогодишњом школом, умјесто што је “страћила” толике године на школовање. “Ту још иде и неизбежна статистика о томе колико сам година радног стажа могла имати, псовање државе и државника и… да не дужим, ова вам је прича вероватно позната. Моја је мајка дивна жена и дивна мајка, само непоправљиво рањена једном суровом историјском епохом.”   "Тражење 'озбиљног и сигурног' посла који обезбјеђује пензију је оставштина времена наших родитеља..." Јелена је рођена у Новом Саду, а тренутно живи у Бањалуци. Након што је завршила глуму и драматургију, режирала је представе, имала своје позориштанце, водила је драмски студио, организовала позоришни фестивал и држала радионице акробатике. Сада на питање чиме се бави даје врло кратак одговор: “Ја сам фотограф. Портретни фотограф. Окидач на фотоапарату ујединио је све моје страсти и спасио ме лутања. Када ме питају чиме се бавим, више не дајем описни одговор.“ Ипак додаје да претходно школовање и глумачко искуство није било сасвим узалуд. “Ја и даље глумим, дубим на глави и жонглирам да бих забавила децу и од њих извукла најискренији осмех, служим се техникама рада са глумцима да бих опустила модела и навела га да буде оно што јесте или оно што жели да буде.” Чињеницу да већина људи тражи "сигуран" посао, са радним временом од 9.00 до 17.00, Јелена коментарише ријечима да је тражење "озбиљног и сигурног" посла који обезбјеђује пензију оставштина времена наших родитеља. “Тако смо учени и желели или не, подсвест нас тера у тај модел понашања. И ја сам годинама покушавала да ускочим у њега, али изгледа да није био кројен по мојој мери. Неки део мене се константно опирао, до те мере да је свака шанса да се то коначно деси једноставно пропадала. И у својој професији сам увек сама себи стварала посао. Фотографија као професија је дошла с потребом да се потпуно осамосталим.” "Једно је волети свој хоби, а друго покренути властити бизнис..." Нјен радни дан је нетипичан, а као мајка једног малог дјечака, свој дневни ритам прилагођава његовим потребама.   “Мој дан почиње између 6.00 и 7.00, са дивним очима и реченицом: ‘Мама се пјобудија!’ Онда Тибетанци и цео дан балансирања између бити мама и бити власница бизниса у повоју. Обрађивање фотографија око сат времена пре подне, док се дете хоће само заиграти, маркетинг док поподне спава, увече кад заспи, бизнис и фотографска онлине едукација и поново обрађивање фотографија или дизајнирање материјала, некад до касно у ноћ, план акције за сутра и оно што је од ноћи остало иде на спавање. Фотографисања су углавном викендом. То је онај најузбудљивији део посла. Надам се да ће га ускоро бити много више.”  На питање да ли јој је на почетку било тешко, Јелена одговара да је она још увијек на почетку: “Не баш прва глава, али рецимо, она у којој почиње заплет и постаје интересантно, па више не помишљам да одустанем.”  Јелена Медић, фотографкиња  Говорећи о потешкоћама на које наилази и напорима које улаже у развој посла, Јелена каже да је потребно јако много рада и труда, али да је управо то оно што човјека испуњава. “Једно је волети свој хоби, а потпуно друго покренути, отиснути и очувати властити бизнис, изградити свој бренд, привући клијенте, стећи поверење, савладати свој страх и несигурност, изборити се с финансијама... Ту има много ствари које треба научити и радити, али чак и ако су у потпуној супротности с вашом природом, нико други их неће урадити. Добра ствар је што кад заиста кренете у нешто с много срца, почну да се јављају људи да вам помогну кад виде да се мучите. Они не само што помажу, него су и путоказ да сте на правом путу.“ Лјудима који су заробљени у послу који не воле и сањају да живе од свог хобија, Јелена поручује: “Трећина животног века одлази на посао. Ако га не волимо и радимо га с муком, приличну штету наносимо свом властитом животу. Сумњам да ће нам након те неправде он вратити добрим.”  Наша друга саговорница, Сања Тица Приморац, рођена је и одрасла у Бањалуци, гдје је завршила Комуниколошки факултет. Након тога, љубав ју је одвела у Загреб, гдје је заједно са мужем почела правити природну козметику, али још увијек као хоби. У Загребу су живјели до прије двије године када су одлучили да се “ослободе стега уредског живота” и покушају живјети од оног што им је до тада био хоби. Сања Тица, "Гђица Птица"  “Супруг и ја смо заједно у овоме, и свему другом, од почетка и иако већина људи ‘Гђицу Птицу’ веже уз мене, Кристијан такођер има велику улогу у претварању овог хобија у посао.” "Ово што сада радим, пуно је озбиљније од рада за неког другог..." Сања каже да је и она, као и већина људи, жељела стални посао у струци, каријеру и финансијску независност.  “Међутим, када ми је постало јасно да се треба поклопити јако пуно ствари да би ми то успјело и да најмање "бодова" носе моја жеља и амбиција, било ми је јасно да морам направити нешто друго како бих испунила своје потребе. Иако је лако посматрати посао од 9-5 као озбиљан посао, а рад за себе као нешто јако неизвјесно, чињеница је да је ово што сада радим пуно озбиљније од рада за неког другог. А неизвјесно је све, па тако и тај фамозни 9-5.” Сањино искуство такође говори да је предузетништво непрекидна борба, те да финансијски успјех није ултимативни циљ. ”’Сваки почетак је тежак’, казаће вам сви који вас подржавају у неком вашем науму и то је истина, али је истина и да су тешки и почетак и средина и крај. Колико ћете се ви препустити томе да је нешто ‘тешко’ или ‘лако’ зависи само од вас. Финансијски је некада супер, некада не баш супер. У бизнис се стално мора улагати, па кад је супер, улаже се више, кад није тако сјајно, ствари стагнирају. Али све су то нормални циклуси и дио тог пута док се не дође до те неке финансијске независности. А кад дођемо до тога, вјероватно ћемо се одлучити за неко друго улагање и опет ишчекивати ту сигурност.”  "Не страхујем од понедељка, нити се посебно веселим петку..." На питање да ли успијева обезбиједити жељени стил живота, Сања каже да је ”Гђица Тица” тренутно у фази када су потребна већа улагања, јер покрећу властиту производњу и граде лабораториј из којег ће “излијетати птичице”, па су сва средства упућена на ту адресу. “Стил живота је пао на неко друго/треће/четврто мјесто на љествици, а опет када је жељени стил живота бити задовољан, сретан, испуњен, а не бити у могућности купити нешто или изаћи негдје, онда могу рећи да живим онако како желим. Има ту јако пуно простора за напредак, али мислим да ћемо ускоро бити у могућности задовољити и те материјалне жеље и жељице.”   Своју радну седмицу Сања описује ријечима: ”Моји радни и нерадни дани су исти. Не страхујем од понедјељка, нити се посебно веселим петку. Радује ме то што радим, стално нешто читам, учим, пишем, кухам, мућкам, сакупљам биље, размишљам о новим производима, покушавам лијепо фоткати постојеће (то ми најлошије иде), покушавам савладати продају, маркетинг, рачуноводство, законе. Углавном није досадно. А у било којем тренутку могу направити паузу и радити нешто друго.” Нјена порука свим људима је да макар покушају размишљати изван заданих оквира.  “Да покушају савладати страхове или бар схватити да имају страх и да би се против њега требало борити. Живот је заиста прекратак да га не бисмо живјели онако како желимо. Нећете остати гладни и без крова над главом ма шта се догодило. Пробајте нешто, па ако не иде, увијек се можете вратити тамо гдје сте били. Посла ће увијек бити и не морате радити оно што сада радите. Бити без посла и радити у уреду од 9-5 нису једине двије опције које живот нуди. Опција је безброј!” Своју инспиративну животну причу са нама је подијелила и Данијела Караћ, инструкторка јоге и водитељица Центра за здрав живот из Бањалуке.   „Моја прича је класична прича. Као и сви и ја сам тежила 'сигурици', па сам те 'сигурице' била и обезбиједила. Студирала сам архитектуру, радила у државној фирми, радила код приватника, сумирала искуства и схватила да то нису приче за мене. Сјећам се дана када сам у једном од многобројних разговора са пријатељицом на тему 'шта даље са животом, јер ово овако више не иде' једноставно само пресјекла и рекла 'Идем за овим што ми срце говори па куд пукло да пукло, немам шта изгубити, могу само добити. Назад не могу, значи могу ићи само напријед'“.   "Мораш бити мало храбар и помало луд..." Данијела се тада нашла на раскрсници: „Радити посао од 8.00 до 16.00 који ме креативно не испуњава, финансијски не задовољава, као људско биће не поштује, или да 'улетим' на несигуран терен, али терен на којем ми сваки пут срце вибрира при самој помисли на то.“  Одлука није била једноставна, као ни период који је услиједио. „Падала сам, устајала, научила лекцију ... и тако по реду, и често, и временски доста дуго. Али се исплатило, јер слобода која је резултат тога свега је непроцјењива. Мораш бити мало храбар и помало луд.“   Данијела Караћ, инструкторка јоге  У своју пословну авантуру, Данијела је кренула готово без властитог новца, уз помоћ скромног родитељског буџета.  „Један од мотива ми је био да нађем посао који неће захтијевати превелико улагање. И онда сам се довијала, рециклирала, компензовала ово за оно, нешто и улагала. Упалило је. Не кажу џаба 'Ако има воље има и начина'.“ Међутим, Данијела као једну од највећих препрека које је морала да превазиђе не наводи недостатак финансијских средстава, већ страх. „Страх, невјера да је могуће живјети свој сан, став 'Нисам ја те среће. То је немогуће. То могу други али ја то не заслужујем' и томе слично. Али једна по једна потешкоћа се савладавала.“ Сада је задовољна јер ради посао који воли.  „Кад радите посао који волите, онда имате вољу да проширујете знање, да истражујете, да се кроз то развијате, и да тиме нудите боље услове својим клијентима. Друга мени важна ствар је што кроз овај посао упознајем сјајне људе. И велики број њих је од клијента прешло у категорију пријатељ. Па зар то није богатство?“ "Диван осјећај слободе..." Као инструкторка јоге, сада себи може обезбиједити задовољавајућу егзистенцију, али каже да у почетку није било тако.  „Прије ако сам у плусу 100 КМ то је добро. Па онда 200, па 1000, па ... до жељене цифре. Али то је нормално. Не можемо очекивати да се ствари рјешавају кликом на магични штапић. За неке ствари је потребно вријеме. И стрпљење. И горљива љубав према томе што радите.“ За разлику од највећег броја запослених људи, Данијели је сваки дан другачији.  „Ни један дан ми није исти, и то мој дух весели. Али оквирно устајем рано ујутро, радим своју јутарњу рутину, у зависности од тога шта је планирано за тај дан (јога пракса, трчање, медитација, јутарњи или вечерњи часови јоге). Све између тога креирам како желим. И то даје диван осјећај слободе.“   О недостацима посла који је изабрала, Данијела каже: „Да се разумијемо није све тако савршено. Минус овог посла је што немам могућност за социјализацију, јер кад ја радим, нико други не ради. Али кад радиш посао који волиш минуси се лакше подносе.“ Свима који би вољели живјети на сличан начин, поручује: „Радите посао који чини да сјајите и немојте се плашити грешака. Грешке су саставни дио путовања ка успјеху. Схватите их као своје учитеље, а не као непријатеље.“


Бука препорука

Економија

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.