Бојан Суботић бави се падобранством и спортским пењањем, рони, а сад жели да оде на трку псећим запрегама 300 км преко арктичких дивљина

Бојан Суботић из Београда нема којим спортом се није бавио. Неке нормалне спортове нећемо ни спомињати, поред тога Бојан се бавио падобранством, фитнесом, роњењем, а сада је душом и тијелом у спортском пењању.

Maja Isović Dobrijević / 30. новембар 2018

 

Међутим, Бојану ни то није довољно и  жели да се окуша на трци псећим запрегама од око 300 километара преко арктичких дивљина Норвешке и Шведске. Да би Бојан могао да оде на ову трку треба ваш глас овдје, а гласати можете још 15 дана.

Са Бојаном смо за портал БУКА разговарали о лудој трци на коју жели да оде, спорту, важности спорта и здраве исхране.

Бојане, можеш ли ми рећи нешто више о гласању које је покренуто на интернету, о чему је ријеч? Иде се на Сјеверни Пол? Ко се све такмичи за одлазак?

Уффффф – вјерујеш ли ми да ми нешто у стомаку заигра кад само и помислим на читаву причу; иде се на трку псећим запрегама од око 300 километара арктичким дивљинама Норвешке и Шведске. Дакле ПОПРилично близу Сјеверном полу, али без да се брчнеш у Сјеверном леденом океану мало гдје и може да се приђе ближе.  Цијела прича је покренута крајем 90-тих са циљем да се обичним смртницима да шанса коју имају само професионални гоничи псећих запрега. Да се „обични људи“ окушају у суровом окружењу субарктичке хладноће и, наравно, тестирају опрему спонзора! Шведи су мајстори овог спорта у Европи – Американци доминирају на глобалном плану. Такмичење је на свјетском нивоу; сви који се пријаве спадају у додјељену зону – има их 10 - углавном географски одређену (тако да смо ми уврштени у Централну Европу заједно са Мађарима, Румунима, Чесима и осталима из окружења.)

Ако успијеш да одеш који је план?

План је једноставан – уживати! И побиједити наравно! Најприје себе, изборити се са оним рационалним дјелом сопственог бића који ти шапуће (нерјетко и урла!) да ти у оваквом окружењу, једноставно, није мјесто и да је циљ одатле се измјестити што прије, а не тамо се запутити. А онда бити бољи, бржи, спремнији од свих осталих. „Важно је учествовати“ звучи симпатично али ја лично никада нисам волио започињати са изговором и планираном одступницом у случају да ниси довољно добар. Далеко од тога да треба бити непромишљен, али одређена доза одважности мора да те гура напријед онда када се вратити лако и када „ником ништа“ и „без ичије осуде“ представљају фластер за повријеђени его који свако ко не оствари оно што је зацртао, неизоставно, осјећа чак и када то неће да призна. 

 

 

Шта значи припрема за овакву трку?

Па право да ти кажем на нашем, аматерском, нивоу припреме подразумјевају сам чин одлуке. Онда када си сигуран да ово желиш поприлично си спреман да кренеш; шта ћеш, само са пустом жељом, да постигнеш то је друга прича. Нисам сигуран како се остали који су се пријавили припремају, али мени се чини да сам се за ову и овакве акције припремао читав живот. Физички сам никад спремнији, стално се гурам преко границе и изазивам себе. Непрекидно се усавршавам и учим нове вјештине – падобранство, роњење, спортско пењање и слично; некако имам осјећај да ће ми, у једном тренутку у будућности, такве вјештине затребати за нешто БАШ битно. Осјећам да онда када буде требало МОРАМ бити спреман за то „штагоддаје“. Сви увијек наглашавају надмоћ ума над тјелом и са тим се потпуно слажем, али за то се не бојим, знам да сам јака духа, увијек се смијем и све окрећем на шалу (далеко од тога да сам духовит али се трууууудим!  и мислим да управо та ведрина, у тренутцима када се све око тебе мрачи, представља разлику између одустјања и истрајавања на тешком путу ка циљу.

Ти си неко ко живи спорт, колико је важно да се у данашње вријеме кад смо сви углавном за својим столовима и за компјутерима вратити се спорту?

Ми, једноставно, као врста – као животиња мало веће сиве мождане масе нисмо „дизајнирани“ за мировање, за тај седентарни начин живота. Али без обзира на то колико нам наш организам показује да је императив кретати се некако сви окрећу главу ка изговорима и разлозима ПРОТИВ планиране физичке активности. Онда када нам животни стил не обезбјеђује правилне интервале тјелесног напора императив је измислити их – вратити се основи, спознати чињеницу да је људска врста АПЕX предатор, врх пирамиде ланца исхране и онда се понашати у складу са тим сазнањем. Данашња ловишта су постали препуни фрижидери укусних, али често нездравих, калорија које ловимо и у фотељи са точкићима. Још су им уградили и лампице за „ноћни лов“ – тада, до душе, углавном мора да се устане из фотеље.

Ко је данас, према твом мишљењу, највише заинтерсован спорт?

Категорија средовјечних – нешто добро и од глобалног фитнес покрета чија знања и искуства су лако доступна преко интернета па је сада, онима који нису имали прилику да заблистају у раној младости, стављено до знања да године нису ограничавајући фактор, да се може фино изгледати у сваком животном добу и да је тренинг предуслов здравља и дуговјечности. Оно што је за бригу је занемаривање важности физичке активности у популацији најмлађих што је, донекле, и нормално за очекивати – неактивне породице производе неактивно потомство.

 

 

У данашње вријеме је све популарније трчање међу одраслим особама, које је твоје мишљење о томе?

Немам ништа против трчања – никада сам не бих приступио извођењу тако репетативне и монотоне активности дуже од… па, ДУЖЕ!  Али то је луксуз који тек неко са дугогодишњим искуством у рекреативном фитнесу може себи да приушти – тек када зна за адекватне алтернативе и све (добро, већину!) разлога „за“ и „против“. Мислим да је то основ сваког тренинга али далеко од тога да постоје униформни обрасци које би сви требало да усвоје без обзира на циљ који желе да постигну, вријеме које имају на располагању, ограничења која читаву причу додатно и крајње индивидуализују и компликују и слично. Оно што ми мало боде очи код тог трчања је потреба све већег броја људи да га представе као рјешење апсолутно сваког проблема: досадно ти је – трчи; боли те кук – трчи; хоћеш да смршаш – трчи, а нико конкретно не каже колико често, колико интензивно, зашто и још битније зашто НЕ и ако ДА са каквим могућим послиједицама. Свако – то потписујем – може да „истрчи“ маратон (нарочито данас када су критеријуми „трчања маратона“ поприлично растегнути до тачке пуцања; читај „мало ходам, мало пузим, 14 сати касније ћу дошепухати до циља“), али је питање зашто би, уопште, покушао и са каквим исходом на дугорочном плану. Ја сам, што се трчања тиче, себи поставио два циља у животу (за сад!): миља за 5 минута (одрађено!) и сат и по на 15 километара трејл трчања (пендинг).  

У којем спорту ти највише уживаш? Шта је за тебе спорт?

Много сам спортова тренирао. Оно што је најгоре је да сам у сваком био поприлично добар што ме, некако, уопштило – изгубио сам фокус, нисам се посветио једној ствари довољно дуго да бих се ту доказао као врхунски професионални спортиста. Актуелно је спортско пењање!
Потпуно нов изазов специфичан на један тотално другачији начин – апсолутно безбједан (кад се користи глава, наравно, али и кошарка је фаталан спорт ако у наступу беса удариш главом у конструкцију коша – ДЕШАВАЛО СЕ!!!) али потенцијално опасан. Измјешта те у природу – мислим на љето и пењање на правој стијени; зими није много другачије од обичне теретане. Тјера те да се стално чикаш, да се гураш, буквално, преко ивице, повезује људе који увијек пењу у паровима кроз ситуације у којима ти нечији живот, дословно, држиш у својим рукама ужетом којим сте и физички повезани преко појаса. Навуче се човјек – пуца те адреналин, тешко је, а ти тражиш још!

Шта нам све спорт доноси, а то смо заборавили?

Здравље. „Здравље није све, али је без здравља све ништа!“ (Пише у излогу продавнице здраве хране код мене у крају, али мудрост је свуда око нас, само је треба опазити). Е то смо заборавили: „Не могу, имам троје дјеце“ је, у ствари, врхунски изговор. Нико неће да ти га оспори јер је друштвено прихватљив. А шта ако ти срце откаже у 40. години јер ниси имао кад да вјежбаш – шта ће тада то троје дјеце? То је онај тренутак када већина каже:“Ееееее, то причаш зато што немаш дјецу“, али ето… онда рецимо да повлачим ријеч, јер не вриједи објашњавати оно што сви, де факто, знамо.
И забавно је!
Онда када је прилагођено твом темпераменту и личности.
Нека је то аргентински танго, аикидо, бициклизам, трчање, пливање… Шта год – мора да те изазове да га савладаш, мораш да уживаш, захтјева дисциплину и дослиједност, али даје много више. У бити као да имаш куче??!!

 

Бављење спортом треба да прати здрава исхрана, како наћи баласн када је храна у питању. Које су неке твоје препоруке?

Ја лично пратим систем Зонске исхране. „Ин тхе зоне“ – Бери Сирс, поставио, по мени, логичан и паметан систем којег се придржавам још откако сам први пут отишао на прекоокеански брод као персонални тренер прије 5 година.
Уколико је рестриктивна (сви облици дијета!) није ни одржива и неће дати резултат. КАКАВ ГОД да је циљ. Мораш знати своје бројеве – базални метаболизам, дневни унос калорија. Одатле потиче квантитет хране.
Квалитет; пах… сви знамо шта је добро али некако чешће се бирају мекић и пица него ли броколи и чиа сјеменке, али чињеница је да квалитет хране драстично утиче на свеобухватно здравље. Када се повеже са киселошћу организма, макро и микро нутријентима тек онда постаје јасно колико је важно хранити се исправно.
Ја сам, што из моралних што из практичних разлога изабрао да наставим путем вегетаријанства (фали ми још да из исхране избацим јаја па да постанем #онаријечна „В“ ) – не кажем да је то једини пут ка здрављу, иако тврдим да је прави; како рече ономад један предавач којег, сам не тако давно, слушао у Београду: “на месу се може преживљавати, али се на биљкама напредује“. Али рећи то у Србији са једне стране постаје тренд и мода – углавном пролазног типа и добар маркетиншки алата за пласирање квази снаге воље, а са друге стране смртна увреда традицији и обичајима јер „какав на јелу ….“.
И шта онда рећи?!?
Пријатно?!

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.