Борка Павичевић: Цијело друштво је превијено страхом, људи сматрају да је ризик побунити се и у самопослузи

Од најмањих ствари до највећих створио се страх у друштву. Људи сматрају да је ризик побунити се и у самопослузи. Цело друштво је превијено страхом и због тога људи не обраћају пажњу на оно што се дешава око њих.

Buka intrevju / 03. децембар 2018

Борка Павићевић је велико име у свијету културе. Она је драматуршкиња, колумнисткиња и културна активисткиња. Цијели свој живот провела је у активном раду и борби. Једна је од оних особа које нису одустале од младалачких идеала борбе за боље друштво. Центар за културну деконтаминацију у Београду основала је 1994. године.

Са Борком Павичевић разговарали смо у Бањалуци, гдје је била једна од панелисткиња на конференцији „Култура сјећања“, коју је организовала Фондација Фриедрицх Еберт.

Поштована Борка, Ваш живот и рад су заиста чиста инспирација за све нас који се бавимо друштвом. Кћерка сте нашег познатог социолога којег сам и сама изучавала на факултету, вјерујем да је и живот са њим довео до раног откривања многих занимљивих тема. Када сте Ви открили друштво, критику неправде, културну критику, што ће касније постати ваш позив?

Право да ти кажем, баш не знам кад се то десило. То почне рано у школи и почне са начином наставе. Кад смо били у Гимназији ми смо имали скупне вечери са радницима Бигза, а дешавало се да девојке из бољих кућа неће да играју са радницима Бигза. Ја то нисам могла да схватим. После сам се вратила у Бигз кад сам радила каталоге Битефа и уопште Бигз и Београдски штампарски завод су нешто што ми је било ужасно привлачно. Тако је дошао и улазак у студентску штампу. Заправо, права политизација настаје негдје 1968. године. Сљедеће године биће 50 година од студентских демонстрација те године и то је, не само за мене, већ за моју генерацију, био један велики тренутак политизације кроз побуну. Без тога нема политизације. За мене су били пресудни то време и литература.

Споменули сте побуну. На неки начин, побуна је остала обиљежје Вашег цјелокупног рада. Међутим, многи из Ваше генерације који су се бунили престали да то раде, ослабили су бунт, промијенили су страну. Шта је оно што је Вама дало снагу да се тако енергично борите цијелог свог живота?

То вероватно зависи од питања карактера и личности. Послије 1968. године многи су ушли у културне институције и политику. Неки су постали директори позоришта, а други људи су одлазили у затворе као што је Влада Мијановић, а после Лазар Стојановић. Ако бих о томе озбиљно размишљала рекла бих да трагови тога како је било са људима стварају ту енергију да се то настави. Мислим да је то креативно, да је тај бунт много стимулативнији, има више искушења. Људи формирају друге врсте заједница у сваком смислу, породичном, академском. Има људи који су уз тај компромис направили велике професионалне успехе, написали су неке значајне књиге, снимили неке велике филмове, али има и један велики број људи који од тог компромиса са друштвом или политиком или политичким режимима нису урадили ништа. Увек је питање шта урадиш уместо тога шта радиш.

Конференција у Бањалуци носи назив „Култура сјећања“. Шта је по Вашем мишљењу култура сјећања?

У Бањалуци сам. Не знам ни ја кад сам била задњи пут у овом граду. Сетила сам се да сам овде била са Иваном Стамболићем на Игманској иницијативи и да смо ишли улицама. Онда почнем да вртим слике и идеје у глави. То је процес. Не може се писати без тога. Ту нема тачке. То није намерни процес. Он са једне стране и јесте намерни и питање сећања је једно велики филозофско подручје о којем постоје гомиле студија и књиге. Истовремено то је процес целе уметности. Свака ствар има биографију, судбину, питање контекста и шта се када догађало и у ком контексту се нешто радило или се нешто збило. Ја не знам зашто људи имају потребе да се сете мајке, оца, деде. То је индивидуално сећање које је заправо реконструкција онога што је био живот једне заједнице у целини. Човек не може да се ослободи компаративних метода посебно кад сте у мојим годинама. Каже овако Брехт: „немојте мислити да оно што се сада збива је одувек тако било“. А тај потенцијал да нешто није било онако како се данас јавља он је тај модел који заправо учествује у промени. Скоро су студенти били на београдским улицама, а ја имам у глави и 1991, 1996-97, као и целокупни историјат протеста, па се онда враћа на 1968. То је нешто живуће што ти не да спаваш. Ти нешто видиш. То је процес у коме ти личности, људи, њихове смрти, судбине људи пролазе кроз главу. Ако хоћеш да будеш жив ти се сећаш.

Говорите на панелу о умјетницима, глумцима и културним радницима и њиховом односу према прошлости. На који начин они то раде, раде ли довољно, довољно јасно и гласно?

Не. То је једно велико питање. Унутар онога што називамо цехом мора да се обави један озбиљан разговор. Док судије не кажу другим судијама, док постоји та заштита цеха у односу на друштво јако тешко може да дође до разговора. У Београду сада имамо каштиговање глумца Сергеја Трифуновича, па и Николе Ђуричка, јер су они заузели одређене политичке ставове. Сада је питање која је солидарност колега према томе? Шта су годинама по том питању радила удружења, шта ради Удружење музичких уметника кад се Василу Хаджиманову забрани концерт, каква је та врста солидарности, шта то кошта побогу? Зашто не кажу оставите на миру тог и тог човека а ми нећемо играти представу док се то не уради. То је у склопу свега. Кад глагол преживети замени глагол живети, кад је истакнута прије пар година да се преживи у компликованим фазама друштва, а не да се живи, онда се многе ствари заборављају због тога што се зове преживети. То је тај, у кривом смислу, пацификујући модел који је заправо еутаназија једнога друштва. Од најмањих ствари до највећих створио се страх у друштву. Људи сматрају да је ризик побунити се и у самопослузи. Цело друштво је превијено страхом и због тога људи не обраћају пажњу да оно што се дешава око њих.

Да наставимо са културом и умјетношћу. Колико умјетност треба бити и друштвено ангажована и критична? Не бави се баш свако на овај начин умјетноћу, јер то значи да ће ући у могући конфликт са влашћу?

Јако важна. Имамо значајна имена кад је ангажованст у питању. Имамо једног Оливера Фрљића, имамо младе редитеље који су ангажовани. Ја мислим да филм Добра жена, од Мирјане Карановић, обавља катарзичну функцију не знам ни ја колико скупова. Има итекако људи који раде нешто, а о књигама да не говорим. Милан Радановић написао је књигу „Казна и злочин“ у коме је подвргао критици целу ту реституцију четника и славу Драже Михајловића. Има млађих историчара коју улазе у ту битку. Имамо и фантастичну књигу Ивана Чоловића „Смрт на Косову пољу“. Кроз ово дјело видимо како је у тауним епохама конституисан имидж косовске битке у односу на постојећи политички тренутак. Заправо можемо прочитати да те фамозне историје потурица о којима говори Петар Петровић Његош заправо и нема, није их била, него да је она један конструкт. Било је неких таквих покушаја, али они нису постојали на нивоу државе, ни на нивоу друштва. Имамо јако живу ликовну сцену на пољу савремене уметности и која се бави критичким преиспитивањем. Сад, што институције то не раде то је други проблем. Имамо Андраша Урбана са представама које су изузетне. Има још људи и то је тај пут. Ми претерујемо кад кажемо да нечег нема. Свако почиње говор нико о томе ништа није рекао, то није тачно. Проблем је што се цела сцена не ослања једне на друге. Друго је питање колико је то доступно публици у времену у којем владају потпуно друге медијске инсталације.

Занима ме колико се култура од краја шездесетих, седамдесетих година у односу на данас?

Мислим да Милена Шешић има радова на ту тему. Оно што је било карактеристично за социјалистички период јесте да је у доба Хладног рата култура била та која је била спољна политика. Пошто смо ми била земља између, а Југославија никада није била у источном блоку. Имамо радове који говоре да је седамдесетих година југословенски социјализам заправо био западни социјализам. Имали смо положај између Истока и Запада и тај положај је капиталисао јако много у преводима, у репертоару позоришта и у начину живота. Имали смо фантастичну изложбу у Загребу прије неколико година која се звала „Социјализам и модерност“ гдје смо могли видјети како је то некад изгледало. Југословенски модел је био у основи еманципаторски иако је и он сам патио од много проблема. Хајде сада да погледамо шта жене имају: јесмо ли биле равноправне- јесмо, је ли било толико идеала о удаји- није, јесмо ли тежиле економској незавинсоности- јесмо, нисмо се поносиле да нас је неко одвео у кафану, него смо хтеле саме платити вечеру. Погледајте шта се данас ради од жена. Шта то жене постају? Постају објекти, мајке кћеркама купују груди за матуру. Како се то мења, какав је то неоконзервативизам? Ја поједноствљујем ствари, али то је тако. Цели тај социјалистички период је имао цензуру, он је имао притисак државе на културу, али је истовремено култура била значајна да ју држава притишће. Култура се бранила од државе, али је истовремено држава интервенисала у пољу културе просто зато што је тада Љуба Тадић био на насловним странама, а није била Цеца.  

Више од 20 година ради Центар за културну деконтаминацију који сте основали. Шта значи бавити се деконтаминацијом? Колико смо сви контаминирани?

Кад смо ми рекли који је назив Центра то је било запањење. Ми смо то рекли да се сви запање. Али данас реч контаминирано имате на сваком ћошку, кажу нешто је болесно, контаминирано. Колико је то све успело да деконтаминира ја не знам и мислим да није, али безразложан чин је најважнији чин који ти можеш да урадиш у култури. Сугурно је да су урађене значајне ствари, јер неке ствари не би биле урађене да Центар није постојао. Неки разговори не би били вођени, неке представе не би биле одигране, неки људи не би настали, не би отишли другим путем. На различите начине то врши инспиративну функцију јавнога говора које људима помажу да и они успоставе јавни говор. Јавно место у том смислу мотивише да јавност постоји.



Разговарала Маја Исовић Добријевић

 

 

 

Везан текст:

Невен Анђелић: Имамо опасност од ускрснућа фашизма широм европског континента

 

Архива

08. Октобар 2017

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.