Босна и Херцеговина, земља која трује своје грађане 

Бројке су неумољиве, а ако не вјерујете бројкама, можете се увјерити сами. Једна прелијепа земља попут Босне и Херцеговине, дословно бива уништена.

Asim Bešlija / 07. децембар 2018

Lukavačka koksara tokom dana u kratkim vremenskim razmacima izbacuje bijele oblake koksnog gasa. Ovaj gasi sadrži 50 polutanata koji truju sve oko sebe. Za ovakav nemar nema nikakvih kazn

 

Од земље која се може поносити својим природним богатствима и ресурсима до земље која се систематски уништава, Босни и Херцеговини није требало пуно времена. Данас се са сигурношћу може рећи да се у овој земљи због безакоња, корупције и немара иде ка путу уништења онога свега вриједног што је остало. Држава дозвољава уништавање околиша, загађен околиш дословно убија њене становнике. Примјер су шуме чија је количина у задњих 20 година смањена за 20%, док тешка индустрија без контроле трује све око себе.  

Бројке су неумољиве, а ако не вјерујете бројкама, можете се увјерити сами. Једна прелијепа земља попут Босне и Херцеговине, дословно бива уништена.  
Понајприје њена природа на свим мјестима у којима долази у додир са људима. Како је ово зелена оаза са великим природним богатствима, прва на удару је шума. 

'Ми смо у посљедњих 20 година смањили покривеност шумама за 20%. Уништава се непланским крчењем, краткорочним интересима, мандатима политичара. Све можете провјерити и путем сателитских снимака', каже Ријад Тиквеша који предводи еколошку организацију Екотим у Сарајеву. 

Он наводи како се у БиХ све уништава као да сутра не постоји, а умјесто да се природни ресурси чувају и туристички користе, ми смо данас у ситуацији да су нам ријеке загађене на сваком мјесту гдје су у додиру са људима и насељеним мјестима. И није само вода у питању. Загађује се из великих индустријских комплекса који су преживјели до данас, а који још увијек користе технологије старе по 50 година и то на исти начин. 

'Први извор загађења зрака и земљишта су ти стари индустријски комплекси попут Термоелектране Тузла, Термоелектране Угљевик и Арцелор Миттала. Затим ту су депоније који оне праве својим отпадом који је изузетно отрован и остављају га несанираног. Примјер су локације Бијело море у Лукавцу или депонија шљаке у Тузли. Трећи извор загађења околиша код нас су остаци уништене индустрије о којима нико не брине, незаштићени су, доступни свима и разносе се свуда около', појашњава Ријад Тиквеша. 

Након тога слиједе аутомобили чија се исправност не контролише јер би на техничком прегледу требали бити елиминирани они који не испуњавају стандарде, док код нас данас на цестама и даље можете видјети примјерке оних који испуштају такве гасове и који су у таквом стању, да је право чудо како су добили дозволу. Дакле, закони који постоје се не примјењују. Само ради профита. Примјер је велики загађивач, ГИКИЛ из Лукавца, који стално изазива нове еколошке инциденте, а издавање нове околинске дозволе овој компанији је одбијено тек након што је више пута нанијела штету по околиш и јавно здравље. Систем је такав да се оваквим компанијама више исплати платити казне, какве год да су, него уложити 4-5 милиона КМ како би ријешиле проблем загађења које наноси дугорочне штете, како њиховим радницима, тако и свим осталим грађанима.   


У Тузли се масовно умире

Сцене као у земљама трећег свијета можете видјети свега пар километара од центра Тузле. Тамо је одлагалиште шљаке Термоелектране Тузла које изгледа попут језера. У њега се цијевима из постројења доводи вода помијешана са различитим отпадом и избацује на отворено на локалитету Мјесне заједнице Букиње. Никаква заштита по околиш не постоји. Тако да се ова отровна смјеса слободно испарава у атмосферу, улази у водотоке и земљу, пржи околну природу. Овдје нема никакве контроле, инспекције, дозвола. Околиш и људи се слободно уништавају. 

Горан Стојак из села Дивковићи већ осам година бори се за своје суграђане који масовно умиру од карцинома због ове континуиране еколошке катастрофе. У томе нема успјеха јер Термолектрана Тузла, градске и кантоналне власти једноставно није брига. Људе су препустили саме себи односно дословно их својим недјеловањем убијају. 

Горан Стојак из села Дивковићи посветио је осам година свог живота борби против ове еколошке катастрофе и Термоелектране Тузла. Али нема успјеха. Осим чињенице да може слободније говорити. Његови суграђани умиру редом од карцинома, док их је тренутно 40% обољелих.

'Карцином је у овим насељима около као вирус грипе. Ја не познајем особу да је умрла природном смрћу у мом дијелу насеља', каже Горан Стојак док обилази акумулацију која сваки дан трује људе. 

Он наводи да власти и здравствене институције крију обим проблема односно пораст броја обољелих од карцинома, иако је то лако провјерити одласком у локалну амбуланту и провјером здравствених картона. Или одласком у његове Дивковиће у којима је 40% његових преосталих становника већ обољело. 

'Ја често одем у обитељи, обилазим особе и видим дјеца им већ обољела од астме. То је жалосно. Сви прикривају јер тешко је некоме да каже – е, у мене је дијете обољело. Сви прикривају, сви шуте, сви се лијече. Свако се увуче у своју кућу и на крају умре у боловима', описује нам Горан ситуацију у селу. 

Дивковићи су смјештени пар стотина метара од термоелектране и зими уопште није препоручљиво да се борави на отвореном. Дјеце готово да и нема и улице су углавном пусте. Горанова мајка вријеме проводи унутар куће, док су куће у комшилуку махом празне. Већином су ту живјели људи који су умрли од карцинома. 

Горанова комшиница Мара Ивељић има скоро 80 година и осјећа посљедице загађења, добија нападе и губи свијест. Заједно са осталим мјештанима ишла је на протесте испред термоелектране, али никад се ништа није промијенило. Њен муж је преминуо од карцинома плућа, а недавно јој се разбољела и млађа комшиница. Људи у селу брзо умиру.

' Ко је остао у овом селу, тај је и отишао. Пола њих. Само да сте дошли прије. Пола је народа отишло. Под земљу', каже Мара, одмахујући рукама. 

Други комшија, Мијо Јагић, радни вијек је провео у термоелектрани гдје је постао инвалид рада због прашине, буке и повреда. Данас му та термоелектрана полако уништава живот јер се од отровне прашине не може живјети. Увлачи су и у кућу, намјештај, организам.


'Док није било ове столарије што је дихтовала, она мало спречава, а пријашња дрвена крила док су била, то је била прашина у ормарима и лежајевима', каже Мијо. 

Мијо је због карцинома изгубио неколико чланова породице, а и имање му је уништено. Прије шест година проглашено је потпуно загађеним земљиштем, али он упркос томе на њему узгаја поврће јер од саме пензије не може живјети. Његову земљу и даље загађује сада већ затворена депонија Дивковићи 1 и 2 која је кориштена деценијама за одлагање шљаке, али никада није санирана. Ради се о гомили отпада који је једноставно остављен на отвореном. Вјетар отровну прашину са те гомиле носи у оближња села и директно у људски организам. 

Конкретне доказе за то има Сенад Исаковић који станује нешто даље у Шићком Броду. И сам се бави екологијом и велики је љубитељ животиња. Прије пар година пристао је да учествује о великом истраживању о томе како термоелектрана утјече на живот људи, па је дао прамен своје косе на анализу. С обзиром да станује близу термоелектране, у коси су му нађени тешки метали.

Сенад Исаковић из Шићког Брода је тузлански еко активиста. Добровољно је дао узорак косе на анализу како би се утврдио степен утјецаја термоелектране на људе који живе у близини. У његовој коси пронађено је 6-7 врста тешких метала попут олова, живе и других.

 

'Код мене су нашли живу, олово, шест седам елемената је било тестирано и углавном, сви су ти или у горњим границама или преко. Значи, параметри који су били тестирани', наводи Сенад. 

Он је изгубио два брата, у 58 и 61 години. Каже да људи у Тузли умиру релативно млади, али да су и они најмлађи већ жртве система у којем се због профита дословно уништавају животи људи.

'Тако ви имате страшну ситуацију да имате основну школу која је насупрот термоелектране, чак у нивоу димњака, којој 50 година прозори нису промијењени', додаје он као илустрацију проблема који се никако не рјешава.   

Центар за екологију и енергију из Тузле већ 18 година покушава да промијени ситуацију у изузетно загађеној Тузли која спада међу најзагађеније европске градове и често је пореде са Пекингом. Ни та чињеница не представља аларм за локалне власти. Иако мјерења која се раде на дневној основи потврђују енормна прекорачења у емисији штетних ствари у атмосферу, ништа се не мијења. Резултати рада близу су позитивне нуле. 

'Ми у овој долини се можемо само надати бољим климатским условима или божијем дару да нам буде зима таква да немамо смога, па једино тако можемо очекивати да ћемо преживјети. Више се можемо уздати у неке друге силе, него у људе који примају плату и требају да дјелују у циљу обезбјеђивања бољих услова живота за грађане', констатује Джемила Агић, директорица Центра за екологију и енергију. 

Чак ни бројке и прецизна статистика више нису важни јер очито никога не дотиче што се становништво на подручју Тузланског кантона дословно уништава. Гђа Агић каже да је већ уморна од причања истих прича и да сваке године имају исти сценариј, а да дописе институцијама може преписивати из године у годину јер су истог садржаја. Дотле зрак који удишу Тузлаци, на примјер, није подношљив за живот људи према свим свјетским стандардима, јер прекорачења недозвољених емисија у континуитету знају износити и по 600-700 сати. Људи због овога масовно умиру.   


'Када је 2017-те за један дан у Тузли умрло 50 људи, а умире их троје просјечно, онда би то требало да буде алармантно. Када ми чујемо мале извјештаје од стране Клинике за плућне болести видимо колико је алармантна ситуација, али на основу неколико чињеница које процуре у медије, ми не можемо направити неки велики помак', наводи гђа Агић

Лукавац, творница за уништавање околиша 

Свега 20 минута вожње од Тузле је Лукавац, још један индустријски град који чини тзв. Тузлански базен и у којем се загађење само наставља. Овдје се на потезу од 6 километара налазе три велика хемијска постројења са низом димњака који у континуитету емитују отровне твари у атмосферу. Загађују дословно све око себе. То најбоље зна Тахир Хрњић, који се тренутно бави еколошким питањима први Форуму за заштиту околиша. Он се након 10 година вратио из Афганистана и у изградњу куће уложио више од 250.000 КМ са намјером да у овом граду са породицом гради живот. Сада жели продати кућу и отићи јер су политика, економске прилике и загађење неподношљиви.

'Кад би сад узели у обзир и ово загађење, онда стварно, Лукавац се претвара у један мртви град. Загађање је катастрофално, емисије штетних гасова су континуиране', каже Тахир. 

Његова кућа је свега 300 метара од великих лукавачких постројења. За 24 сата веш који остане напољу поново је прљав и то од прашине пуне тешких отрова. Прашина је по цијелој кући и то не она обична, а људи је удишу сваки дан.

' Можете погледати мој сто који се чисти сваки дан. То није обична прашина, то садржи све најтеже метале који постоје', појашњава Тахир. 

Осим Форума за заштиту околиша и мале групе грађана, мало ко се у Лукавцу буни против оваквог загађења. Разлог је што доста људи ради у индустријским постројењима, иако им она с друге стране дословно уништавају живот. Како наводи Бејзет Окић, који предводи ову невладину организацију, већина постројења ради без околинске дозволе већ пар година, а посебно ГИКИЛ који посљедњих мјесеци реда инцидент за инцидентом. Ово само из разлога јер не постоји стална инспекцијска контрола. Тако је могуће да ова компанија у зрак испушта прекомјерне количине првокласног отрова бензол апирена. 

'Њега је по околинској дозволи дозвољено пет милиграма по метру кубном, а они су ишли и до 150, 170 и 200 милиграма. А, у подацима за издавање околинске дозволе смо нашли и 277 милиграма', каже гдин Окић. 

Бејазет Окић из лукавачког Форума за заштиту околиша каже да је стање хаотично јер нема контроле. Резултат је масовно обољевање грађана. Већина становника Лукавца је обољела од неке болести, а у порасту је број обољелих од карцинома.

 

Проблем није само ГИКИЛ већ и друга постројења попут познате лукавачке коксаре која у зрак испушта коксни гас у виду великих облака дима. Сцена која у исто вријеме изгледа фасцинантно и застрашујуће. Разлог је што само овај гас садржи 50 полутаната који падају свуда по околишу и таложе се и у људском организму. Након година таложења, развија се болест, а у Лукавцу је већина становника боловала или болује од нечега. 

' У 2014-ој години имали смо 245 обољелих од карцинома, имали смо 42.000 других болести на годину дана. Значи, готово сваки становник опћине од 46.000 људи је био болестан од неке болести', каже Бејазет Окић, позивајући се на локалне болничке изворе. 

С економске стране гледано, од постојеће застарјеле индустрије која не уводи никакве стандарде за заштиту околиша и људи, више је штете него користи. На примјер, ГИКИЛ већ сада има акумулирани губитак од 240 милиона КМ, подсјећа гдин Окић, а иза себе оставља пустош јер уништава највриједније што земља има – људе. И то има своју цијену.

'245 обољелих по 100.000 марака, што је најнижа цијена кошта лијечења на годишњем нивоу једног пацијента обољелог од карцинома. То је 24, 5 милиона марака за лијечење', наводи он.

Са дивљим депонијама у Европску унију 

Према подацима Екотима из Сарајева, у Босни и Херцеговини тренутно постоји 1.100 дивљих депонија отпада, док се сличне депоније налазе и на подручју 95 општина, али званично их контролишу власти. То значи да се отпад истреса на исти начин, без икаквог третмана и заштите околиша, али само на једној локацији. Само ова чињеница у старту дисквалификује БиХ да у овом моменту уопште размишља о чланству у ЕУ. Јер поглавље које се односи на околиш у процесу преговора, једно је од најважнији и садржи 800 области које се требају уредити и које задиру у све остале. Односно, стандарди заштите околиша односе се на сва остала поглавља. Упркос обимном послу, могли би га завршити за 4-5 година кад би постојала политичка воља, каже Ријад Тиквеша из Екотима. 

'2002-2003 усвојен је сет закон у оба ентитета, по шест еко закона и требало је још направити подзаконске акте, који нису направљени. Да је то урађено, ми би били у рангу 60-70 посто швицарских закона. Закони тако остају непроводиви. За 15 година нису донијети закони о поступању са отпадом. Не постоји правилник који третира опасни отпад, аутомобиле, отпадна моторна уља, иако имамо техничке капацитет за обраду свих врста отпада осим стакла', наводи Тиквеша.  

А, све се ово могло завршити врло брзо с обзиром да правилници не иду на јавне расправе већ их доносе министри, што само говори да се ради о неодговорности у надлежним ентитетским министарствима. Ово говори и да нема визије и плана развоја те да су политичари фокусирани на свој мандат који углавном протиче без конкретних резултата када је околиш у питању. Примјер за то су и планирани нови енергетски капацитети што значи нове емисије штетних гасова, које Босна и Херцеговина свакако мора смањити жели ли постати чланицом ЕУ. То се не дешава, а само прошле године једино су БиХ и Саудијска Арабија биле једине двије земље, потписнице Паришког споразума, које су повећале штетне емисије. Док је у неким сценаријима државне енергетске стратегије планирана изградња чак 11 нових термоелектрана које ће се градити новим задуживањем, што у контексту ЕУ интеграција нема пуно смисла. Кориштење високо-сумпорног угља и његово спаљивање једноставно треба бити заустављено јер уништава околиш и људе. 

' Не може се израчунати колика је штета овог уништавалачког похода у БиХ, јер је тешко рећи како процијенити уништавање станишта мекоусте пастрмке у горњем дијелу ријеке Неретве након изградње хидроцентрале, а ради се о ендемској врсти. И ко то може процијенити. Али постоје процјене за Тузлански кантон. До 2030-те губици у животима и трошковима лијечења, бит ће 810 милиона еура, са постојећим и новим постројењима, што је показала студија о утицају на околиш коју је радио свјетски признати стручњак Мике Холланд', додаје Ријад Тиквеша. 

И, ко онда може зауставити ово уништавање Босне и Херцеговине и њених људи? Сами људи, који су такођер једни од криваца. Један од примјера је Крушчица код Витеза гдје грађани нису дозволили уништавање ријеке ради изградње хидро-енергетског објекта. Само ради приватног интереса. 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.