БУКА интервју: Дубравка Угрешић - Суочавање с прошлошћу је игранка без престанка

Књижевница Дубравка Угрешић добитница је престижне Међународне награде за књижевност "Неустадт", познате и као амерички Нобел, за 2016. годину.

Buka intervju / 02. јануар 2019

Дубравка Угрешић хрватска је књижевница и преводитељка. Завршила је компаративну и руску књижевност на Филозофском факултету у Загребу, те радила у Институту за теорију књижевности на загребачком Филозофском факултету и била је је чланица Удружења за југославенску демократску иницијативу. Из политичких разлога, почетком деведесетих година, напушта Хрватску. Тренутно живи у Амстердаму, повремено предаје на америчким и европским универзитетима, те пише за европске новине и часописе. Критички посматра друштво у којем живимо.

Са њом смо за портал БУКА разговарали о постјугословенском друштву, проблемима транзицијских земаља, прошлости, књижевности и другим темама.

Госпођо Угрешић, како Ви данас гледате на постјугословенско друштво? Неке земље регије су напредовале према ЕУ, неке стагнирају у својим транзицијским токовима, док се грађанима БиХ чини да ова земља само назадује?
 
Ја свугдје видим више мање исти транзицијски образац, у свим посткомунистичким земљама – у Хрватској, у Бугарској, у Србији, у Румуњској, итд. Постоје разлике које су можда важне у неким другим мотриштима, социолошким, политичким, економским и слично, али мени су занемариве. Истина, постјугославенско друштво је особито проблематично, јер је и југославенски комунизам био различит од других комунистичких земаља. Најједноставније речено, у Југославији се могло пристојно живјети, у Совјетском Савезу и Бугарској није. Управо зато, Југославија и није имала јаку дисидентску интелектуалну елиту као Пољска, Чехословачка, Русија...  и зато је промјене (рушење Зида) дочекала неспремна. Ту је започео пљачкашки рат, рат за власт односно расподјелу материјалних добара.

Околности су домаћим пљачкашима ишле на руку, јер је пљачка протумачена као логичан распад мултинационалне и мултикултурне заједнице, а све на фону борбе против комунизма и борбе за национално осамостаљење. Тако је пљачка добила политичку легитимитет. Зато ни све убојице нису процесуиране, зато ни жртве нису добиле моралну сатисфакцију, зато и није дошло до моралне катарзе. Како је и могло када су вриједности преко ноћи промијениле предзнак: убојице су постале хероји, ординарни лопови постали су пословни људи, а полуписмени учитељи министри културе.
 
Колико смо данас оптерећени прошлошћу, бременом рата деведесетих, па и ранијих година. Можемо ли оставити прошлост иза себе и гледати према будућности?

Можемо. То се, уосталом, сва та наша друштва и труде. Што бржи заборав, то боље за њих. Медјутим, бојим се да  у смислу овога што сам рекла претходно то неће бити могуће. То је као да сте, на примјер, дијете убојице, пљачкаша, новохрватског или новосрпског богаташа, који вам је омогућио да се школујете на Харварду, а ви са својом плаћом која је петстотина пута већа од плаће вашег шофера (а тај је ваш вршњак који вас константно подсјећа да сте некада били исти) кажете: «Вријеме је да се окренемо будућности».
 
Који је прави начин суочавања са прошлошћу? Суочавања које ће нам показати прошлост, у којој можемо да се огледамо, да нешто научимо, да не правимо исте грешке у садашњости и будућности?
 
Борба за садашњост и будућност састоји се дијелом у фалсифицирању прошлости, у борби за власт над прошлошћу. Суочавање с прошлошћу је, дакле, игранка без престанка.
 
На овим просторима, нација и религија главни су елементи разликовања људи, људи који причају истим језиком, који исто изледају и његују сличне културне обрасце. Како можемо да се приближимо једни другима, како превазићи разлике?
 
Опростите, мени је смијешно када ме то питате, јер ја напросто нисам способна да видим разлике, па ме ови глаголи као «приближавање», «зближавање», «превазилажење разлика» збуњују. Они као да су изашли из каквог програма ЕЗ, који храни бирократе с једне и друге стране. Има једна наводно истинита анегдота која се догодила у неком од избјегличких центара у иноземству, за наше избјеглице, махом из Босне. Дошла жена-психијатар да помогне психички трауматизиранима. Људи су били незаинтересирани. «Људи», завапила је жена, и сама избјеглица, «ако немате трауме, дајте их измислите, јер ћу изгубити посао!».
 
Можемо ли се борити против „културе лажи“, како видјети оно истинито, оно што се крије иза те кринке?
 
То је врло тешко, напросто зато што се друштва најчешће понашају као живи организми. Тако медији - попут леукоцита – одмах заузму обрамбену функцију и започиње производња лажи. И обични грађани постану  најжешћи бранитељи лажи, напросто зато јер признати лаж, значи довести у питање властиту биографију, њезину валидност, пред дјецом и женом, пред пријатељима.  
 
Земље регије дубоко су традиционално и патријархално устројене, иако се друштвени системи мијењају, године и деценије пролазе, а информатичко и технолошко доба увелико је наступило. Како то да није дошло до промјене када су у питању владавина традиције и патријархата?
 
Мушкарци владају у апсолутно свим друштвеним сферама, особито у политици. Када их гледате по новинама, на телевизији, када их годинама слушате како заглушују ваш простор,  када вам говоре како ћете живјети, што је најбоље за вас, што осјећате и што морате осјећати – онда то с временом постане несносно. Мушкарци (политичка и тобоже интелектуална елитеа) плус попови (који су такођер мушкарци) – то су наши вође, који се не скидају с наших екрана, с наших хоризоната, из наше свакидашњице, из наших слушних сфера. Ми смо константно изложени мушкој перспективи, мушкој биологији, мушком разуму, мушком говору, мушкој култури, мушким вриједностима, мушком мишљењу, које се без имало срама представља као универзалистичко, као најбоље за све нас.
 
Живимо у друштву спектакла, реалитy емисија, црних хроника, шокантних прича. У којем моменту се изгубила „нормалност“? Конзументи медија као да жуде за што скандалознијом информацијом, док их питања корупције друштва, економије, културе не занимају.
 
Улога медија у друштвима каква су наша - пост-југославенска и пост-комунистичка - је злочиначка. Када би постојао суд за менталне злочине великих размјера, медији, готово сви, нашли би се на том суду. Власт воли и поткупљује новинаре, новинари воле власт јер их храни. Одговорно новинарство је у занемаривој мањини.
 
Како књижевност опстаје у доба интернета и друштвених мрежа? Да ли је она уточиште кад желимо да се искључимо из свега...
 
Цио мој живот књижевност је била мој посао, неплаћени или потплаћени, и моја страст. Књижевност као систем не опстаје у неком другом медију, ми само сусрећемо њезине разломљене комадиће на радију, у филму, на видеу, у реклами, на тwиттеру, у СМС-поруци, на Фацебооку, на интернету...и то примамо за књижевност. Већина људи прима за књижевност то што им тржишна понуда каже да је књижевност.

Какав је живот у иностранству? Шта све губимо у нашим бесмисленим политичким, националним, религијским, језичким и другим свађама, док се негдје друго живи у правом смислу те ријечи?
 
Ја не знам гдје се живи у правом смислу те ријечи, нити знам што то значи. Али истина је да ова «наша» друштва имају ту способност да вам одузму све, душу, памет, да потроше ваш живот онако како други потроше пакет чипса. Када убијете човјека, онда одговарате за то, када двадесетак милијуна људи претворите у живе мртваце, онда се злочин не може доказати, особито ако су људи изабрали своје егзекуторе тзв. демократским путем.
 
За крај, имате ли неку поруку нашим читаоцима, како да буду оптимистичнији у свијету који је заборавио на обичне људе и њихове минималне потребе...
 
Нитко не зна рецепт за срећу. Некако си допуштам да мислим да рецепт за срећу у животу лежи у послу који радите са страшћу и љубављу, без обзира што је то,  јесте ли дрвосјеча или вртлар, јесте ли за то награђени или нисте, плаћени или не, да је кључ свега, дакле, јака љубав за нешто и/или за некога. Без тога, без те љубави, сви смо ми тужна бића, нисмо ли? Овдје, дакако, не мислим на љубав према богу, држави, нацији, застави и сличним трицама.



Разговарала Маја Исовић

 

Везани текстови

 

Светлана Слапшак: Национализам заглупљује

 

Иван Чоловић: И даље смо у митовима етничког национализма

 

Бука архива

 

 

 

 

 

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.