БУКА ТВ: Како се ослободити страха и натјерати власт да ради у корист грађана?

Ми живимо у условима у којима нема зоне комфора, већ је свака зона зона ризика.

BUKA portal / 07. децембар 2018

Према подацима Завода за статистику РС, сваки шести становник РС је у стању социјалне потребе, а свака четврта млада особа је у стању социјалне потребе, угрожена породичном ситуацијом.  Ти подаци показују да велики број потреба становништва БиХ – јер слична је ситуација и у Федерацији - није задовољен. Имамо јако лош квалитет живота, што иде по леђима грађана, а нарочито младих људи.

Ови подаци би требало да нас забрину, да осјетимо љутњу, каже Огњен Тадић, извршни директор Удружења „Образовна иницијатива“.

„Кад осјећамо бригу, брига нас мотивише на промјене, кад осјећамо љутњу, она нас мотивише на промјене. Особа кад је љута она се осјећа моћно, љутња је здрава емоција која треба да нас подстакне да радимо на промјени. Кад прочитам да је свака четврта млада особа у стању социјалне потребе, ја сам и забринут и љут и из тих емоција добијам снагу за промјене.“

 

Огњен Тадић

Међутим, ми се крећемо у кругу емоција које не подстичу на промјене, то су анксиозност, депресија, незаинтересованост, летаргија, каже он, објашњава то феноменом који се у психологији назива „научена беспомоћност“.  „То су научена понашања која подстичу осјећај беспомоћности, а што ми називамо незаинтересованошћу, пасивношћу.“ Недавно истраживање показује да грађани у великом постотку и даље вјерују да је демократија најбољи систем уређења које ми у овом тренутку можемо имати, док истовремено уопште не вјерују у сопствену моћ, да сопственим организовањем и ангажманом могу било шта да ураде.

Говорећи о томе како људи реагују на проблеме у својој заједници, Наташа Црнковић из Центра за заштиту животне средине каже да неке заједнице бурно реагују, док су друге потпуно летаргичне. Када је у питању проблем изградње хидроелектрана на нашим ријекама, она наводи примјер Крушчице, Фојнице и других заједница гдје су се грађани организовали  и успротивили таквим пројектима. „Не само да су се успротивили, него су их успјели и зауставити, док са друге стране имамо летаргичне заједнице које до неке мјере можда и критикују такве пројекте, али ништа не раде. Занимљиво је пратити како се заједнице организују, како сами својим организовањем успију ставити неку тему на дневни ред и како власти, било на локалном, кантоналном или ентитетском нивоу, на то реагују.“

 

Наташа Црнковић

Још један катастрофалан статистички податак је да је пола милиона становништва у РС компјутерски неписмено. Ако сте у данашње вријеме компјутерски неписмени, то се граничи са потпуном неписменошћу, констатује Александар Трифуновић и пита своје госте да ли би у предизборној кампањи једно од обећања требало бити да ће смањити овај број за 20%.

„Би, кад би људи још вјеровали у обећања“, одговара Бранка Кукић Љубојевић, професорица српског језика и књижевности у бањалучкој Гимназији. „Нисам сигурна колико људи више уопште слушају и вјерују тим предизборним обећањима. У Књизи о Милутину се каже ’Одувијек се у рату једно причало, а у миру друго радило’. Наши грађани су у ситуацији да то сада примијене на изборе ’Одувијек се у изборној кампањи једно причало, а послије избора друго радило’. У предизборној  кампањи нико није говорио о образовању, као да смо најпаметнији и најобразованији и да у том сегменту нема шта да се ради.“

Говорећи о образовању и улози просвјетних радника у друштву, она каже да је њихов посао најважнији на свијету, али да оно што се дешава изван учионице ради против њих  јер су млади „разапети“ између моралних вриједности којима се уче у школи и лоших узора који доминирају ван учионице.

„Ја свој посао доживљавам као најважнији на свијету, јер правиш производ који је најважнији на Планети, а то је човјек. То је одрастање једног младог човјека и стасавање у особу која ће себи и свијету око себе донијети нешто добро. Као професор књижевности, развијам с њима вриједносне судове у смислу разликовања доброг и лошег, оног што треба да усвојимо и оног према чему треба критички да се поставимо. Све мање имам подршку ван учионице за оно о чему годинама причам својим ученицима, а причам им о образу и части. Наше учионице су постале наши микросвијетови и ја сам и даље сретна у том свом микросвијету, радим са сјајним младим људима, али су они у таквом распећу између оног што они желе и што сматрају да је исправно - они још увијек вјерују у добре ствари - а са друге стране свијет око њих им поручује нешто сасвим друго.“

 

Бранка Кукић Љубојевић

Као неко ко се са својим ученицима бави дебатом, професорица Кукић каже да у раду са младим људима препознаје "скупштинске клупе". "Можете да препознате фразе и од кога су их преписали. Тешко је борити се против тога, јер је то много више присутно у јавности. Не може се о нечему причати без претходног истраживања, аргумената, да се нема аргумент у расправи, дебата је аргументована расправа. Како можемо критички размишљати - само тако што ћемо имати одређено знање, аргументе. У том случају, нема потребе за повисивањем тона, за увредама личне природе.“

Ми прије свега имамо моралне и вриједносне проблеме у друштву, каже она.  „Кад будемо имали вриједносни систем какав треба, када нам морал буде на завидном нивоу, када будемо промишљали о другима као о себи, а не само мислили на сопствени живот, онда ћемо исправно мислити и о том проблему, знаћемо и шта је исправно у другим одлукама. Наше друштво има један кључни проблем, а то је одсуство свијести о самом себи. Како ћеш спознати себе, мораш се упоредити са неким другим, а ми смо се затворили. Ми смо себи најбољи, а то можемо бити само ако се не мјеримо ни са ким с вана. Морамо реално погледати сами себе, схватити шта је критичко мишљење. Ми имамо јако много критизера, али јако мало критичког мишљења у друштву. Да бисте имали критичко мишљење, ви морате имате  знање, не можете сједити у фотељи у свом дому и пљувати по свему што други раде.“

Али како развијати критичко мишљење ако се свака критика у друштву аутоматски проглашава непријатељством? Ако на сваку критику добијете коментар ’ко вас плаћа да тако причате’?. Зашто размишљамо тако да неко треба да вас плати да будете критични према нечему што очигледно није добро? Оваква атмосфера изазива страх код људи и обесхрабрује било какво супротстављање већинском мишљењу.

„Страх од тога да ће нас неко надвладати произлази, не из његове моћи, већ из свијести о властитој немоћи“, каже професорица Кукић.

Један од начина да се превлада страх јесте умрежавање.  "Ако се ја плашим да кажем своје мишљење наглас, имам пуно грађанско право да се удружујем, да формирам коалиције, да окупљам око себе групу људи која дијели моје мишљење, ставове, вриједности, или барем циљеве", каже Тадић.

Управо то и јесте идеја иза грађанских удружења.

Говорећи о улози цивилног сектора, Наташа је казала да невладине организације треба да буду коректив властима. „Често нам се поставља питање зашто толико критикујемо а не нудимо рјешења, а ми врло често нудимо рјешења. Власт треба да буде та која даје рјешења, а ми указујемо на грешке.“

Не морамо бити савршени у критиковању, каже Трифуновић. "Французи нису савршени у критиовању, али свако мало се буне због нечега, није им толико битно о чему су протести, али је важно да јавно показују свој бунт. Код нас је ријеткост да се људи буне, не једном годишње, него једном у животу врло често мисли не могу ништа да учиним."

Кад је ријеч о стручној јавности, постоје људи који су компетентни да причају о проблемима, али који врло често не желе да причају, јер су аутоматски етикетирани као издајници, непријатељи Републике Српске и слично. "Критика нечег што се дешава у РС не значи да ви не волите РС или Бањалуку или неког политичког лидера. То вам се не свиђа јер доноси негативне посљедице по вас и вашу дјецу", каже Трифуновић, додајући да стручњаци врло често не желе износити своје мишљење из страха да ће због тога трпити посљедице на послу.

Говорећи о страху од јавног изношења личног мишљења или критике, наши саговорници су се сложили да је потребно изаћи из своје зоне комфора. Међутим, зона комфора у нашем друштву данас је потпуно сужена.

„Ми излазимо у зону ризика да покупимо искуства о којима ћемо онда у зони комфора размишљати и из њих учити. Али ако ми живимо у условима у којима нема зоне комфора, већ је свака зона зона ризика у држави са статистиком коју смо поменули. Страх, константна зона ризика, све то држи људе летаргичним. Неки неетични експерименти који су рађени прије стотину година су доводили животиње у то стање, које резултује лудилом, губитком разума. Ми смо у ситуацији континуираног стреса, осјећамо ту зону ризика око нас, због тога не причамо јавно, због тога се не удружујемо, та зона сигурности се сузила, зона комфора се своди на кућу, у којој је сваки шести становник у стању социјалне потребе, свако четврто малољетно лице у стању социјалне потребе. Ти подаци говоре да ни кућа више није та зона комфора у којој се можемо осјећати сигурно“, закључује Огњен Тадић.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.