Човјек који је остварио ПОЛАРНИ САН: Ходајући на скијама 47 дана, без икакве помоћи, препјешачио 1163км до најјужније тачке наше плане

Ростухар се за експедицију припремао три године. Током припрема учио је од посљедњих традиционалних народа који живе на крајњем сјеверу планете, Инуита на северу Гренланда и Ненета на сјеверу Сибира, а у Норвешкој је учио и од најбољих поларних истраж

Maja Isović Dobrijević / 24. новембар 2018

Пројект „Поларни сан“ је трајао три године и резултирао је успешно одрађеном експедицијом на Јужни пол. Главна тема и главни разлог пројекта било је истраживање „Шта човек мора учинити да би остварио свој сан?“

Како би пронашао најбољи одговор на то питање, 35-годишњи Давор Ростухар се упустио у велики изазов, у велико истраживање које га је одвело све до самог краја свијета. Постао је 26 човјек у историји који је од обале Антарктика до Јужног пола стигао „соло, унсуппортед и унассистед“ . То значи да је 1163 километра дуг пут превалио сам и то пешице на скијама при чему није користио енергију вјетра, животиња или мотора. Све што му је требало за 47 дана колико је експедиција трајала, вукао је са собом у санкама тешким у старту 137 кг.

Ростухар се за експедицију припремао три године. Током припрема учио је од посљедњих традиционалних народа који живе на крајњем сјеверу планете, Инуита на северу Гренланда и Ненета на сјеверу Сибира, а у Норвешкој је учио и од најбољих поларних истраживача. Од кад се вратио у Хрватску крајем јануара 2018. године, потпуно се посветио писању своје седме књиге и припремању мултимедијалног предавања, а заједно с режисером и пријатељем Ђуром Гавраном, од видеозаписа насталих на путовању направио је свој први документарни филм.

Давор је рекао да у сваком свом пројекту нешто истражујем, а у овоме је истраживао што човјек треба учинити да би остварио своје снове? Хтио је истражити то на свом примјеру. Поставио је себи велики циљ и одлучио посматрати сам себе на путу према остварењу тог циља. Оно што је схватио, описао је у својој књизи, а у предавањима које држи гдје га позову излаже сажетак свега тога укратко.

"Припремајући се за овај велики потхват и сам сам радио пуно на психичкој, менталној припреми, слушао сам стотине прича од људи који су били успјешни – о томе како су постали успјешни, а напосљетку сам то све проучавао сам на себи. Задао сам себи циљ далеко изван своје комфорне зоне и проучавао цијели свој пут до тог циља, како сам свладавао препреке, страхове, бриге, изазове, кризе… Све што сам научио о томе, подјелио сам с људима у својој најновијој књизи „Поларни сан“, а и у предавању представљам сажетак свега тога. Пут до успјеха свугдје има исту структуру а приче о људима који раде неуобичајене ствари и упуштају се у велике потхвате, занимају нас одувијек. Путовање овог типа има нешто универзално у себи. Иако се већина људи не могу поистовјетити с мојим потхватом на начин да би се мијењали са мном и радије изабрали бити на мом мјесту у екстремним антарктичким увјетима, они у томе препознају прочишћену, једноставну структуру пута према циљу која се може примијенити на свачији пројект, на свачију борбу. Кад се упуштамо у велика путовања којима помичемо властите границе, заправо истражујемо простор могућег и откривамо да можемо пуно више него што смо уопће мислили да можемо. Откривамо да оно што осјећамо да бисмо требали бити, заиста и можемо бити. Ако нетко у мојој причи може наћи инспирацију за своје властите пројекте и борбе, ја сам сретан", каже он.

 

 

Каже да је путовао са арктичким номадима Ненецима у сањкама које вуку собови по залеђеној тундри на крајњем сјеверу Сибира.

"Путовао сам и у псећој запрези по залеђеном мору изван најсјевернијег насеља на свијету, гдје сам пратио једног од посљедњих ескимских ловаца који лови китове копљем из кајака. Сусретао сам и номаде Самије кад сам ходао преко Финнмарквидде на крајњем сјеверу Скандинавије. Од свих тих традиционалних народа учио сам како се човјек прилагодио животу у најесктремнијим увјетима. Човјек је у 70 000 година колико се шири свијетом населио најудаљенија и најнегостољубивија подручја, али нигдје се није теже прилагодио него на Арктик. Ескимима је требало тисућу и пол година да пронађу самоодржив начин живота на сјеверу. Док је нама лед само замрзнута вода, они распознају сто врста снијега и леда, из њега читају сигурност тла под ногама, временску прогнозу и мноштво других информација. Но највише сам од њих научио о томе колико се наш свијет мијења због климатских промјена. Глобално затопљење се најбрже одвија на Арктику. Сваком скептику који не вјерује знанственицима, топло бих препоручио да оде на сјевер Гренланда па да припросте Ескиме пита што они мисле загријава ли се наш планет и је ли то само природан процес или смо га скривили ми људи", истиче Давор.

Давор прича да је ходао од обале Антарктике до Јужног пола, рутом Херцулес која је дугачка 1163 км, а све скупа је трајало 47 дана.

"У старту су ми сањке биле тешке 137 кг, сваки дан су биле килограм и пол лакше како сам трошио храну. Ходао сам по 10 до 12 х дневно, остало вријеме сам трошио на редовне ствари око кампирања - подизање шатора, топљење снијега да добијем воду, храњење, пуњење батерија преко соларних плоча, писање експедицијског дневника, комуникацију с базом и мојим тимом... Мало по мало, вријеме је пролазило, није било пуно времена за спавање, није било пуно времена за одмор, али била је то једна лијепа рутина, и управо је то био изазов сваки дан - ту рутину извести што учинковитије и што брже, тако да будем што ефикаснији".

Овај свјетски путник кже да му је самоћа била највећи изазов од свега.

"Човјеку је јако тешко бити сам зато што је наш ум научен да стално прима разноразне подражаје кроз наша осјетила. Ја сам био лишен свих тих подражаја, у том околишу није било ни мириса ни звукова, ничега за што би се поглед ухватио. Био сам потпуно сам, као у празном простору, све што је било моје се повећавало. Зато сам морао јако пазити како да контролирам своје мисли и емоције, што сам учио на менталном тренингу, али сам подједнако хтио посветити то вријеме тишини, уживати у њој".

Давор истиче да је већ у самим припремама научио да је експедиција на Јужни пол пуно више ментални изазов него физички, колико год било тешко и физички превалити те километре, у екстремним условима, вукући сањке које су биле у старту тешке 137 кг. Ипак и унаточ томе, највећи изазов је онај ментални. Негдје на половини своје експедиције вјеројатно је био најизолиранија особа на планети, окружен са неколико стотина километара леда - не само да није било човјека око мене, него није било ни једног јединог живог бића.

"Али мене је та самоћа привлачила. Зашто је то велики изазов? Зато што човјек не може бити сам са собом, зато што се боји што ће затећи у тој тишини, хоће ли наћи нешто на дну тог свог бића или ће га превладати ужас уколико дозна да нема ничега. Мене је копкало то истраживање властите нутрине, још откад сам први пута видио репортажу истраживача Наомија Уемуре, Јапанца који је 1978 постао први човјек који је дошао сам на Сјеверни пол. Нешто је кликнуло у мени, кад сам га видио загледаног у тај бескрајан бијели хоризонт  који га је окруживао на све стране. И ја сам се хтио окружити тим увјетима и ходати данима према том хоризонту.
У таквим тренуцима, све што се догађало у мени било је појачано. Ја сам био све што тамо постоји, све што постоји било је у мени. Примијетио сам да се свака, па и најмања емоција у мени заправо повећава - мала срећа постаје еуфорија, мала туга постаје драма. Морао сам контролирати емоције. На менталном тренингу научио сам како да се не поистовјећујемо са својим емоцијама него да се одвојимо од њих и примијетимо да ми нисмо те емоције. То сам морао вјежбати да задржим здрав разум. Кад то човјек успије, а на антарктичкој експедицији силом прилика мора успјети ако желиш преживјети, онда постиже оно за што су стари грчки филозофи рекли да је највећа власт на свијету,  а то је власт над самим собом".

Давор каже да су временски услови били такви да му је константан дувао вјетар у прса, а температуре су биле између -12 и -27 ступњева, са осјетом хладноће који пада до -50.

"Мала непажња могла ме довести до озеблина, али одлично сам се припремио и био цијело вријеме прибран, па сам прошао све без проблема. Највећа опасност биле су ледењачке пукотине. Кад би их сњежни наноси затрпали тако да их не видим, пријетио би ми пад у њих и грозан крај. Међутим и то се добром припремом може потпуно избјећи, а ризик се смањити на апсолутан минимум. Одговорно тврдим да је просјечна вожња по нашим цестама десет пута опаснија од добро припремљене антарктичке експедиције. На крају крајева, статистика то поткрепљује", појашњава и додаје да му је најтеже било побиједити самог себе.

"Убити оног папка у теби који ти говори да ти то не можеш, да си јадан, да радије останеш у фотељи и наточиш си још једно пиће или запалиш још један јоинт или поједеш још нешто, или још једном паднеш у замку у коју си већ сто пут пао па ти се већ ћини да је она твоје мјесто. Али није. Слобода лежи изван зидова које градимо сами око себе. Ја рушим те своје зидове већ годинама, то ме весели. Живот је прекратак да га проведемо као робови својих властитих слабости и страхова".

Кад је стигао на циљ осјећао је апсолутну испуњеност. "Сретна празнина. Мир. Љубав. Захвалност. Побједа. Тријумф. Блаженство. Зона. Осмијех".

Након повратка осјећа се одлично. Каже да је научио остваривати своје снове и живи живот пуним плућима, и по њему то је најбољи осјећај који неко може имати.

"Након што оствариш велики циљ, на којем си радио интензивно три године, како бих се осјећао него одлично. Такођер, осјећам захвалност према бројним људима који су ми били подршка да у томе успијем, јер иако је то била соло експедиција, питање је бих ли у томе успио да нисам имао своје навијаче, своје 'племе сањара'".

 

 

ИДУЋИ ЗАДАТАК

"Моја животна партнерица Анђела и ја на Антартици смо се заручили, а након повратка у Загреб и вјенчали, а сада спремамо наше велико заједничко путовање. Путовати ћемо цијелу 2019 годину и проводити наш нови, заједнички пројект 'Љубав око свијета'. Истраживат ћемо што о љубави мисле и како је доживљавају и живе припадници најразличитијих и најегзотичнијих култура на свим континентима, од најзабаченијих племена ловаца и сакупљача у Африци и Оцеанији, до најмодернијих друштва Запада".

ДАВОР У БЕОГРАДУ

У уторак 20.11. од 19х у Дом омладине у Београду, на 31. Путоспективи, мјесечном окупљању путника и љубитеља путовања, долази Давор Ростухар, писац, фотограф и свјетски путник из Хрватске који је од обале Антарктика, ходајући на скијама 47 дана, без икакве помоћи, препјешачио 1163км до најјужније тачке наше планете  - Јужног пола и тиме постао 26. особа на планети којој је то пошло за руком.

Давор ће у Београду причати о томе шта је све било потребно да стигне до циља, како је успио преживјети у дивљини у којој не опстаје ниједно живо биће и притом пјешачити и до 12 сати дневно, вукући санке тешке више од 100 килограма?

 

 

 


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.