Човјек који је предвидио рат и иницирао оснивање Трибунала: “Ослобођени су многи кривци, али нико невин није осуђен”

Са Мирком Кларином, разговарали смо у Бањалуци, гдје је представљен један од ових наратива 'Затирање историје и сјећања', а говори о уништавању културне и вјерске баштине у Босни и Херцеговини.

Tatjana Čalić / 03. децембар 2018

 „Очигледно је да се припрема рат. Када би се они који изазивају мржњу унапријед довели пред суд, рат би могао да се избјегне“. Написао је ово новинар Мирко Кларин, у Борби 1991. године, позивајући међународну заједницу да формира суд за злочине против човјечности. Двије године након овог текста, основан је Хашки трибунал, а Кларин је заједно са групом новинара из Сарајева, Загреба и Београда основао агенцију Сенсе и постао истински хроничар збивања у Хагу.

Након завршетка рада Трибунала, основао је Центар за транзицијску правду у Пули гдје је похрањена комплетна архивска грађа из Хага, и уједно продуцирао досад неиспричане приче са Суда у форми интерактивних наратива. 

Са Мирком Кларином, разговарали смо у Бањалуци, гдје је представљен један од ових наратива 'Затирање историје и сјећања', а говори о уништавању културне и вјерске баштине у Босни и Херцеговини.

За свој коментар објављен у Борби још прије кратког рата у Словенији, каже да је предосјетио да се овдје нешто јако ружно спрема  већ крајем осамдесетих.

Немам неке наднаравне способности, нисам никада добио на спортској прогнози или на лутрији, али било ми је тако очигледно шта се овдје спрема и нажалост обистинило се. Почело је то предосјећање већ крајем 80-тих. Написао сам више текстова, а у том коментару објављеном 16. маја 1991. у Борби предложио сам да се оснује међународни суд за злочине против хуманости. Суд, нажалост, тада није основан, а рат из Словеније је прешао на друге државе бивше Југославије. Када је до његовог оснивања  дошло двије године касније, радио сам још увијек као дописник Борбе у Бриселу и пратио његов рад, те убрзо основао новинску агенцију СЕНСЕ, која од 1998. извјештавала и пратила сва суђења пред Хашким трибуналом. Морам признати да ми је често било доста свега, пожелио сам да дигнем руке, али пошто то нико други није радио, осјећао сам да имам обавезу да будем свједок  онога што се тамо десило.

 

Трибунал је своја врата затворио крајем прошле године, да ли је то премало времена за размишљање  о његовим успјесима и неуспјесима?

То вам је као са оном урбаном  легендом  за вријеме Ниxоновог посјета Кини 1972. Сазнавши да тадашњи комунистички премијер Зхоуа Енлаиј проучава Француску револуцију која је започела1789. године , дотичног је упитао шта о њој мисли, на што је Зхоу Енлаи одговорио да је прерано доносити закључке. Исто тако мислим да је прерано говорити о ефектима онога што се десило у Хагу, али свакако један ефект је несумњив-избјегнут је најгори могући исход рата, а то је да нико ни за шта не буде одговоран. Увијек цитирам Тихомира Блашкића, осуђеног за ратне злочине у Централној Босни, који је након што је ослобођен затвора рекао “било би страшно да Трибунал није основан, јер би тада живјели у увјерењу да је могуће чинити масовне злочине за које нико никада неће одговарати”. Значи успотављен је тај врло важан принцип. Наравно, врло мало, тек врх леденог бријега, је прошао кроз Хашки трибунал са мање или са више успјеха. Ослобођени су многи кривци, али готово сам сигуран да нико невин није осуђен, мада се и једно и друго дешава и у најбољим свјетским правосуђима.

Фото: Бука

 

У једном тренутку дошло је до великог броја ослобађајућих пресуда, чиме је кредибилитет Суда доводен у питање. Шта нам о томе можете рећи?

Да, као да је у једном тренутку неко помислио да је Трибунал отишао предалеко, да је успоставио врло опасне преседане који су били привлачни док су важили само за неке маргиналне балканске земље и њихова племена, али да је то могло имати врло лоше и негативне ефекте по неке важније играче у свијету.

 

На почетку разговора рекли сте "без имена", али можете ли нам навести бар неке примјере?

Даћу вам три примјера, тачније три принципа за то. Имена нису потребна, сви ми и без њих знамо о коме се ради.

Рецимо, принцип гранатирања насељених подручја. Сви знамо да када је донесена првостепена пресуда Анти Готовини, да се скупила нека врста војно-академског лобија који је закључио да се тиме успоставља опасан преседан који може имати негативну улогу на слободу самих команданата да доносе одлуку о гранатирању насељених подручја. Знамо ко и гдје га упражњава, од Америке, Русије, Израела итд. Тај принцип више не постоји, поништен је.

Други принцип је исто врло важан, а то је помагање побуњеничких или устаничких снага у другим земљама. И он је поништен, тако што је поништена једна осуђујућа пресуда успоставом тзв. принципа конкретне усмјерености. То у суштини значи да би неко био осуђен за помагање и подржавање побуњеничких, устаничких, револуционарних снага у другој земљи, његова подршка и помоћ морају бити конкретно усмјерене на чињење злочина. Што је, наравно, смијешно, јер нико неће послати сандук муниције, хаубице, топове и  рећи 'ово вам је, молим вас, само за злочине'.

И трећи принцип тиче се ангажовања страних сила, односно страних служби у кризним ситуацијама. Тако је у једној ослобађајућој пресуди речено да помоћ није пружана да би се чинили злочини већ да би се успоставила и очувала власт. Ми знамо да свима којима се судило, од Душка Тадића, знаковитог по томе што је 1997. постао прва особа осуђена у Хагу, па надаље, да се та власт успостављала и одржавала насиљем, затварањем, етничким чишћењем итд.

То су, једноставно, неке ствари гдје је Трибунал у једном тренутку устукнуо, од неких се тргнуо, али прекасно. Међутим, битно је да је испоштован основни принцип да се масовни злочини не могу чинити некажњено.  

 

Гранатирање Дубровника

 

Шта даље? Имамо Механизам за међународне казнене судове и национално правосуђе сваке земље понаособ које би требало проводити истраге и процесуирања одговорних за ратне злочине? И, у коначници, можемо ли вјеровати локалним судовима?

Оно мало случајева који су ријешени у Хагу, односно о којима се тамо расправљало, су тек врх леденог бријега, а одговорни за наставак овог процеса су, наравно, национална правосуђа. Имају ли они за тај процес довољно снаге, у то нећу да улазим, али рећи ћу да није било Трибунала, та национална правосуђа се никада не би реформисала и оспособила за суђење ратним злочинцима. Да ли им се суди или не, да ли им се суди у довољној мјери је искључиво ствар политичке воље. То је сада већ други проблем шта се на том подручју дешава од завршетка рата до данас, до које су се мјере одвојили од онога што је тада било, до које мјере се враћамо на то.

 

Када већ спомињете политичаре, они су сваку пресуду изречену у Трибуналу и те како искористили за још дубље подјеле, како у  БиХ, тако и у осталим земљама бивше државе. Политичари су ти који пишу „нову историју“, нуде своје верзије догађаја и своје истине, говоре нам шта да мислимо, негирају злочине почињене над другим народима, па пресуђени хашки злочинци добијају споменике, улице, тргове, по њима се зову образовне институције. Споменимо само студентски дом "Др Радован Караджић" на Палама, али сличних примјера имамо на свим странама.

Посљедњи пут, прије овога, био сам у Бањалуци 2004.  и 2005 године заједно са сада покојним Лазаром Стојановићем, правили смо документарне филмове о тадашњим бјегунцима Радовану Караджићу и Ратку Младићу (Живот и прикљученије Радована Караджића, Успон и пад генерала Младића). Разговарао сам тада са неким од данас најистакнутијих политичара који су ми отворено говорили која је то катастрофа за народ у Републици Српској зашто се та два бјегунца не предају, већ цех онога што су чинили плаћа народ у РС.  Ријеч је о водећим људима. Нама је тада и РТРС отворио сва врата своје архиве, ми смо од њих добили заиста невјероватне снимке, захваљујући којима смо направили ове филмове, због којих смо ове године позвани и на фестивал у Трсту, као омаж Лазару Стојановићу.

Шта се промијенило од тог времена, ја стварно не знам.

 

Али ако се присјетимо, ни Нијемци педесетих година пресуде Нирнбершког трибунала нису сматрали објективним. Данас на то гледају другачије. Да ли можемо очекивати другачије размишљање и код нас?

Први ефекти нирнбершких процеса су се осјетили 1968. године са студентских протеста и свим оним што се тада дешавало у Њемачкој и остатку Европе. У односу на Нјемачку ми смо у пред 1968. години, и тај процес се код нас није догодио. Зашто, заиста је тешко рећи.  Додуше, имали смо један наговјештај који је обећавао, крајем 90-тих у Хрватској, 2001. пад Милошевића и онда се тај процес зауставио и кренуо уназад.

И тако смо ми и данас у фази мамурлука од оног што се догодило од ‘91 до ‘99, или 2004. ако се укључи Македонија, сви смо у порицању, сви себе доживљавамо као жртве, а друге као злочинце, политика, интелектуалци, медији то подржавају. Али ни то не може трајати вјечно. 

 

У Пули сте прије девет мјесеци отворили Центар за транзицијску правду "Сенсе”у којем је похрањена комплетна архивска грађа произашла са суђења за ратне злочине на простору бивше Југославије. То вам се чинило као логичан корак?

Знао сам да морамо ту документацију учинити што доступнијом и разумљивијом јавности. Јер за толико година праћења рада Хашког суда прикупили смо више од 10.000 писаних извјештаја, 772 седмичне телевизијске хронике, 7 документарних филмова и више од 20.000 сати изабраног аудио-визуалног материјала из судница, које могу послужити као полазна тачка за свако истраживање. Тако је наша web страница, практично, једини јавно доступан архив са подацима о томе шта се тих 20 година догађало у  Хагу. Ту су и четири интерактивна наратива,  као и материјал који смо обезбиједили за документацијске центре у Сребреници и Приштини. Жеља нам је да ова богата архива служи као документацијски, студијски и едукацијски центар за цијелу бившу Југославију.

 

Разлог вашег доласка у Бањалуку је управо један интерактивни наратив. Како и зашто су они настали?

Када сам подвукао црту, закључио сам да смо у тој огромној архиви ипак испричали тек непуних 10 посто онога чему смо свједочили. Тако се родила идеја о наративима кроз које настојимо учинити видљивим и јавно доступним чињенице које су утврђене  на Трибуналовим суђењима. Први наратив носи назив Олуја у Хагу, издвојили смо 5 кјлучних спорних питања у којима се тужилаштво, одбрана и судије нису слагале, без наших коментара, а то су: 1) Циљ операције "Олуја"; 2) Сврха гранатирања; 3) Убојства; 4) Пљачке и уништавање имовине; 5) Спрјечавање повратка. Циљ нам је био да овим наративима грађанима поручимо 'изволите и погледајте шта се догодило и сами донесите закључак'. Ту су још три наратива “Косово 1998-1999”, “Затирање историје и сјећања”, који говори о уништавању културног и вјерског наслијеђа тијеком ратова у Босни и Херцеговини, Хрватској и на Косову, те наратив “Сребреница, геноцид у осам чинова”. Ови наративи пропраћени су и изложбама.

 

И како бисте оцијенили занимање јавности, поготово млађих генерација?

Посјетиоци долазе, гледају, слушају још доста стидљиво, али као посебно позитивно бих истакао оно што смо забиљежили у Пули, гдје смо имали изложбу од октобра, па све до половине децембра прошле године. Наиме, имали смо велики број организованих посјета ученика завршних разреда средњих школа и студената са универзитета у Пули и Ријеци. Био сам врло пријатно изненађен јер углавном слушамо да су млади тек прави националисти, а ова дјеца која су тамо долазила показали су заиста огромно интересовање и оно што ме посебно обрадовало је чињеница што су се враћали, долазили поново, листали документацију и књиге у библиотеци које тамо имамо.

 

И на крају, зашто је прошлост тако важна, зашто је неопходно да је знамо  и да се суочимо са њом?

Неки кажу зашто инсистирати, зашто су ти подаци битни, зашто се бавити мрачном прошлошћу, окренимо се свијетлој будућности. Ми смо то покушали једном ‘45 године у име братства и јединства. Са некима смо са или без суђења истјерали правду, али суштина је заправо да смо то гурнули испод тепиха или закључали лешеве у плакаре, како год желите. И као што је Њемачкој требало да се деси економско чудо да би се освијестила, нама је требала економска криза и појава демагога који су почели да отварају те закључане плакаре са лешевима. Сви су тврдили да су се управо њима догодиле најстрашније ствари, а нису посједовали никакве чињенице којима би то доказали или оповргли. Значи, покушали смо и нисмо успјели. А да смо тада утврдили чињенице ко је коме шта радио и урадио, данас би вјерујем било другачије. Јер у читавој тој ствари најмање ми је важно колико ће ко бити кажњен. Битне су  једино утврђене чињенице. Али ево и данас толико година послије то је битно само неколицини људи овдје.

Али као што сам рекао раније, то не може трајати вјечно. Прије или касније ће се појавити људи који ће питати 'чекај, шта се стварно догодило тамо' и онда ће бити валоризовано оно што је утврђено на суђењима и овдје и у Хагу. Када ће до тога доћи, заиста је у овом тренутку немогуће рећи.

 

Разговарала Татјана Чалић

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.