Даиборка је спасила хиљаде напуштених паса, удомила их широм свијета, а њен азил је јединствен у овом дијелу Европе (ФОТО)

Лјуди ме стално питају: Зашто трошиш толике новце, па то су само животиње?!

Tatjana Čalić / 18. март 2018

Чопори паса који лутају улицама, претрпани азили, те бруталан однос појединаца према напуштеним животињама вијести су које свакодневно пуне медије. У мору оваквих вијести добри и позитивни примјери имају посебан значај, јер указују другима да би сви требали имати више обзира и хуманости према животињама.

Једна таква прича долази из насеља Ламинци, удаљеног 5 километара од Градишке, гдје су свој трајни или привремени дом нашле на стотине паса из разних крајева наше земље.

Ријеч је о азилу СОС Шапице, који води и финансира њемачка држављанка и активистица за права животиња поријеклом из БиХ, Далиборка Чолић.

 

Излазни карантен - мјесто одакле пси ускоро крећу за ЕУ

На уласку у азил дочекала нас је Нада Попадић, која се свакодневно брине о животињама.

 

Прво смо обишли излазни карантен, гдје је у десетак уредних боксова смјештено  петнаестак паса, који ће за пар дана свој дом наћи у некој од земаља ЕУ. Сви су изгледали весело, изузев два пса, смјештена у прва два бокса, један наспрам другог.  Обојица су се понашали идентично - дрхтали су у најудаљенијем дијелу бокса и изгледали тужно и уплашено за разлику од осталих који су уз гласан лавеж скакали и вртили репом.

У моменту када је једног освијетлио блиц фотоапарата, почео је неконтролисано дрхтати, отимати се и  лајати.

Нада нас, нажалост прекасно, упозорава да их не фотографишемо, јер су пси из злогласне Праче. Истраумирани су, преживјели су ко зна какву тортуру, а сазнајемо да је слична ситација са свим псима који стижу из овог сарајевског азила.

“Они морају проћи посебан третман. Шаљемо их у Нјемачку у удружење које се посебно бави псима који су злостављани и гдје ће се покушати радити на њиховој социјализацији. Не могу замислити шта се ради са тим псима, каква је то тортура и мучење, када доспију у овако стање”, искрена је Нада. Настављамо причати о азилу. Сваки пас који овдје  дође  прво се води  код ветеринара, а потом се вакцинише, стерилише, чисти од  паразита, буха и крпеља. Примијетили смо да на свим боксовима, односно пансионима, стоји име другог града. Саговорница нам појашњава да су то мјеста одакле су пси дошли, односно гдје су пронађени: “Ови пси су из Тузле, ови штенци  из Живиница, а у овом боксу су из Српца. Они су нам доведени прије неколико дана. Пронашли су их мјештани како лутају, контактирали нас и довели”.

Звоњава телефона накратко прекида разговор.  Док Нада разговара, ми обилазимо излазни карантен. На поду у свим боксовима је пиљевина која се, претпостављамо, ставља ради одржавања хигијене, а у самом дну просторије се налази пећ како животињама не би било хладно у зимским данима. На сваком боксу налазе се посебне метлица и лопатица за чишћење, а ту су и средства за чишћење и дезинфекцију.

Прилази нам и Нада након завршеног разговора. Каже да је позив био из оближњег села Чатрња гдје је мјештанин пронашао напуштеног пса. У току дана ће неко из азила отићи по њега и склонити га са улице.

У излазном карантену су и четири штенца, који за излазак ван БиХ морају бити одређене старости, најмање четири мјесеца са примљеном вакцином против бјеснила и против заразних болести.

Питамо Наду зар је могуће да у европским земљама немају проблем паса луталица, те да морају удомљавати наше. Они су, наглашава, овај проблем у потпуности ријешили, али са друге стране имају проблем са мачкама.

“У Нјемачкој је проблем са мачкама, као што је код нас са псима. Нјихови азили су мали, сваки град их има и у њима борави 30-40 паса. Они узимају и псе од нас колико могу. Неки азил 2, неки 3, неки 8, колико могу да удоме. То је све по закону, може се пратити на страницама тих азила”, истиче наша саговорница.

Да би пас био удомљен мора прије свега бити социјализован, добар у односу према људима и у чопору.

Пси који уђу у овај азил више се не враћају на улицу. Ако не могу бити удомљени, остају овдје. Програм ухвати-стерилиши-пусти проводи се у градском азилу, који такође финансијски помаже хуманитарка Чолић.

 

Пси се удомљавају или живе у азилу

Након излазног обишли смо улазни карантен, гдје се смјештају пси након доласка са улице.

Четири штенца у једном боксу су пронађени у околини Градишке. Постоји велика вјероватноћа да имају парво вирус, па су под сталним ветеринарским надзором. У другом боксу су нешто већи штенци пронађени у Сарајеву, а у трећем из Бањалуке. Пронашла га је, прича Нада, једна госпођа, која често спашава псе са бањалучких улица.

Трећа просторија коју смо посјетили такође је чиста, уредна а на плочицама боксова и пансиона опет имена различитих градова, Добој, Тузла, Зеница….

Излазимо напоље, и Нада нам показује ограду која је изграђена око карантена за велики испуст, тј. простор за играње гдје тренутно бораве велики пси.

 

Кукољ: Неопходно систематско рјешење

Обилазак азила настављамо посјетом амбуланти, гдје је у току редовни преглед животиња, а разговор настављамо са ветеринаром Борисом Кукољем  који са својим тимом свакодневно брине о псима. Градишка је, каже,  први град у БиХ, који је прије 10 година, одмах након доношења  Закона о заштити и добробити животиња, почео програм хватања паса на хуман начин. Пси се смјештају у посебне карантинске боксове, обавља се ветеринарски преглед, стерилизација и микрочипирање, а послије опоравка  се враћају на улицу.  Иако се проблем паса луталица у Градишки држи под контролом, то није трајно рјешење. 

„Трајно рјешење је једноставно. Први корак је већ направљен ове године ступањем на снагу Правилника о обавезној регистрацији и чиповању власничких паса. То у пракси значи да ко год има пса, неће моћи да уради вакцинацију против бјеснила која је законски обавезна док претходно пас не буде чипован, док му не буде издат пасош и док не буде уписан у јединствени регистар на нивоу БиХ.  Такође, власник ће бити дужан 7 дана од угинућа, нестанка или продаје пса то пријавити надлежној ветеринарској служби, или у противном слиједе казнене мјере према неодговорним власницима“, појашњава нову процедуру Кукољ.

Сљедећи корак, додаје, јесте масовна стерилизација и кастрација паса. Фондација за псе „Догс труст“ из Велике Британије за сада ради овај дио у сарајевско-зворничкој регији, Тузланском кантону, а од 1. априла долазе и у бањалучку регију, Приједор, Прњавор, Градишку и  Дубицу.

Ова акција ће, наглашава Кукољ, бити јако повољна за све власнике паса, јер ће пас аутоматски бити бесплатно чипован и добиће једногодишњу вакцинацију против бјеснила, чиме ће се ријешити и обавезе из  донесеног Правилника.

Причали смо и о бруталностима којима су ове животиње изложене и опет се дотакли злогласне Праче. Слаже се да је њихова судбина ужасна, те да им се често не може помоћи.  

„Нажалост, то су пси којима су сјекиром сјечени репови, који су тучени лопатом, убијани крампом и то су сви они или доживјели или гледали. Због свега постају јако агресивни, тешко им се може помоћи, па је некада једино рјешење успавати их”, појашњава Кукољ. 

 

О свом трошку у Нјемачкој удомила 2500 паса

У вријеме наше посјете азилу, Далиборка Чолић боравила је у Нјемачкој, али смо успјели ступити у контакт са њом како бисмо сазнали шта ју је мотивисало да крене у цијелу ову причу.  

Она се у борбу за спашавање паса луталица активно укључила прије 10 година, када је посјетила родно Сарајево.

„Када сам дошла у Сарајево, била сам шокирана. Видјела сам стравичне ствари. То нису били азили, већ шинтераји у којима су ове јадне животиње убијане. По повратку у Нјемачку, призори које сам видјела нису ми дали мира и нисам престајала плакати. Стајала сам иза успјешне приватне фирме, посао је добро ишао и одлучила сам да помогнем.  Први пут сам послала 5 хиљада еура тадашњем удружењу СОС Сарајево и тада је почела та моја јавна борба за заштиту права животиња“, прича за Буку Чолић, која љубав према животињама одувијек  носи са собом.

У годинама које су услиједиле није постојао град у БиХ коме барем једном није финансијски помогла, а ријеч је о заиста високим новчаним износима. Исте године оснива организацију СОС Шапице и отвара азил у Ламинцима и успоставља одличну сарадњу са ЈКП „Градска чистоћа“, гдје је отворен први хумани азил у БиХ за псе који и данас финансијски помаже.

Ипак, ускоро је увидјела да неке организације које је помагала злоупотребљавају финансијску помоћ коју шаље, да пси гладују, да немају ветеринарски третман, те да се и даље убијају и муче. Такође, неријетко су до ње стизале и вијести о продаји паса "на црно". Илегални транспорти, каже нам, дешавају се и данас. Разлог је јасан –зарада.

„Нажалост, лоше ствари су се дешавале, а дешавају се и данас. Наши људи једноставно немају развијен осјећај за животиње и у свему само виде личну корист. Стога сам иницирала да се законски регулише извоз паса из БиХ. Одмах да наведем разлику између легалног и илегалног извоза животиња. Прво, код илегалног, све се своди на зараду, а животињи се губи сваки траг и ко зна гдје и како заврши. У случају легалног извоза, све је под под надзором надлежне ветеринарске инспекције и граничне ветеринарске инспекције у БиХ, као и надлежне ветеринарске инспекције у земљи чланици у коју се пси упућују“, прича наша саговорница и објашњава како тече процедура удомљавања у земљама ЕУ: „Процес удомљавања траје најмање  мјесец дана, а о свим удомитељима се води евиденција и контрола.  Такса за удомљавање је све до јануара износила 320 еура, а од јанура 350, али се њом не могу покрити ни најосновнији трошкови ветеринара, обраде пса, о исхрани, одржавању и раду око њих и транспорту да не причамо. Према томе, неко ко легално извози псе, он то ради искључиво из добре намјере - да их спаси са улице, јер на овај се начин не може зарадити, може се само бити у минусу“.

Далиборкина фирма сваки мјесец донира између 2.500 и 3.000 еура за рад азила у Градишци,  а  повремено његов рад помажу и донатори.  

У ову проблематику је укључена цијелу једну деценију, али не види да се у БиХ ишта набоље промијенило. Власти су незаинтересоване, а грађани без развијене емпатије. Наиме, све до до 2016. су удомљавали између 5 до 7 паса мјесечно. Међутим, након годину дана 90 посто би их опет завршило у градском азилу. Стога се запитала какво је то спашавање?

Са удомљавањем у Нјемачкој је сасвим друга прича. Овдје људи имају другачији менталитет, а и казна за напуштање пса је поприлично висока - 25 000 еура. 

“О свом трошку сам за девет година спасила, вакцинисала, кастрирала, нахранила и одвела у Нјемачку 2.500 паса. Сви су овдје удомљени, о чему имам и документацију”, наглашава Чолић.

На крају разговора нам открива како многи не разумију њене поступке и чуде се зашто се толико брине о псима када многи људи живе на ивици егзистенције. 

Такво размишљање није никакво оправдање, наглашава, и никако не умањује нашу општу одговорност и несензибилитет према другим бићима са којима дјелимо планету, а поготово када се ради о псима.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.