Дарко Митровић: Ех, да је Бик који седи устао?

Наше културне вредности и веровања се изражавају кроз наш начин живота.

Darko Mitrović / 16. април 2018

Наше културне вредности и веровања се изражавају кроз наш начин живота. Наше моралне вредности представљају нашу културу, док сам значај културе лежи у њеној блиској вези са начинима размишљања и живота, што даље, је ли, имплицира, разлике у култури које воде ка различитости међу људима, без обзира ком делу света припадају. Шта сам хтео овим да кажем? Немам појма.

У временима када сам ја одрастао, а нарочито негде осамдесетих година, опседнутост америчком културом, била је на самом врхунцу. Музика, мода, филмови, митови о слободи, англосаксонизми који су се одамаћили у свакодневном говору, стил живота и чувене бајке о америчком сну. Да сте ме тада питали, где бих волео да живим, мој једини одговор би био – У Нјујорку, наравно!

Замишљао сам себе како у старом громби капуту са капуљачом на глави, обучен у одрпане фармерке и чактејлоркама, седим испред чувеног клуба ЦБГБ, смешетном у јужном делу Менхетна, циркам литарско пиво умотано у папирну кесу, док се из клуба чује рокање Рамонса или Токинг хедса. Мајмун ради што мајмун види!

Да се разумемо одмах на почетку, свакако треба одвојити деловање америчке владе од размишљања и живота сасвим обичног просечног американца, који на мапи не зна да покаже ни Тексас, а камоли Сирију, Србију, Авганистан, а врло вероватно ни саму Москву. Додуше, као робови предрасуда и стереотипа, наравно да смо склони понижавању сваке нације и народа, уколико једноставно нису ми. Управо вам показах личним примером. По дифолту, наша деца су најпаметнија, наше школство је најтеже, ми све знамо, у све се разумемо, а “глупи Амери” су дебели и јебо их бејзбол!

На своју стару излизану вијетнамку, опет део новијег америчког фолклора, зашио сам америчку заставу. Имао сам само седамнаест година. Додуше и данас је радо носим.  Наравно да то нема никакве везе са погубном америчком политиком и ратом покренутим, на пример, против сиромашних вијетнамских рибара и узгајивача пиринча. Још од 1954. Американци су слали војне саветнике и опрему Јужном Вијетнаму како би их погурали у рату против устаника и комунистичког Северног Вијетнама. Почетком августа 1964. председник Линдон Джонсон, а како другачије него драматичним речима у телевизијском обраћању нацији, обавестио је јавност о два инцидента у Тонкиншком заливу у којима су истог месеца, северновијетнамски торпедни чамци напали амерички разарач “Маддо” америчке Седме флоте. Каква трула прича! Био је то догађај који је пре више 50 година “увукао” Амере у Вијетнамски рат, на који ће америкаци доста година касније, сломити зубе. Да се разумемо, не бих волео овим текстом да изазовем симпатије русофила и оног дела народа који још увек носи бркове, црну шапку док мастурбира на боршч, Стаљина, Лењина и остале руске Богове. Покушавам да сагледам ствари из сасвим другог угла. Путина ми!

Свакако да је америчка култура изразито индивидуалистичка, истичући право на слободу избора које је дато људима од малих ногу, уколико сте наравно белац.

Ако зачепркам још дубље, америчка пропагнада употребљена је и против Татанка Иотаке, вероватно га се сећате као “Бика који седи”. Бледолики нису презали ни од клевета када је било потребно да се оцрни Татанка. Причало се да је са 10 година убио првог бизона, а месо давао старим ратницима који нису били у стању сами да лове. Бемлига да ли је ова прича истинита, али се зна да је био неустрашив и храбар борац који је са 25 година постао вођа Сијукса. Постао је познат по чувеној бици код Литл Биг Хорна када је повео до победе 3 500 ратника против америчког Седмог коњичког пука, којим је командовао јебени генерал Кастер.

У годинама које следе, холивудска машинерија је у филмовима приказивала Индијанце као силоватеље усамљених бркатих жена америчких досељеника, којима су касније скидали скалпове, што је код нас, наивних посматрача изазивало огорченост и емпатију према чувеним америчким реднековима. Као последица тога, нико од нас деце, у игри Каубоја и Индијанаца није желео да буде Индијанац.

Ако се сећате тих филмова, каубоји су приказивани као културни, дотерани, обријани, увек расположени за плес и миришљави јунаци, чије је предводник био чувени Джон Вејн. Велики противник комуниста, који је многе колеге глумце отерао на дугогодишње робије. Ма наравно да сте се ви разликовали од остале деце и инистирали да будете Индијанац!? Другачију реакцију нисам ни очекивао. “Влада САД је 10. априла 1883. године,, у својој завршној акцији систематског затирања културног наслеђа америчких Индијанаца, забранила све језике индијанских племена, њихову религију, културу и обичаје.”

Бик Који Седи убијен је 15. децембра 1890. у Стандинг Рок резервату, приликом хапшења због сумње да је повезан с религијским покретом "Гхост Данце" (Плес духова).

Шта ће се дестити са нама, заиста не знам. Знам само да су и веће цивилизације нестајале. Можда и неће бити нека штета ако нестанемо. Али за то неће бити криве жене од каријере које не желе да рађају децу. Неће бити крива “бела куга” , одливи мозгова и разни други изговори. Као храбри небески народ који се једино ужасава   промаје, хладног бетона, пораза Роме у Лиги шампиона и поподневне дремке без набаченог ћебенцета преко стомака, за себе можемо да кажемо да се ратова најмање плашимо. Уосталом није нам тешко да поновимо ону стару добру – Амери,  пи#ке сиђите доле ако смете!                                                                                                                              

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.