Драган Бурсаћ: Јесмо ли достојни ЗАВНОБиХ-а?

А замислите да су намјесто оних 247 ЉУДИ, БиХ темеље ударали Човић, Додик и Изетбеговић јуниор? Па не би нас било ни у кајданкама!

Dragan Bursać / 26. новембар 2018

Увијек је исто. И данас и 25. новембра 1943. године, када је оних 247 делегата широм БиХ рестаурирало нашу државу у Мркоњић Граду. Држава је тада, а и сада поприлично окупирана. Усташе, четници, балије и страни завојевачи, који желе растурити домовину, наоштрених зуба чуче ту око нас.

Неко ће рећи како је то релативизација, како су се времена промијенила, па онда како побројане усташе, четници и балије немају каме и стројнице него већма тастауре и мишеве. Тај неко ће бити формално у праву, али суштински не. 

Јер, одвећ хладна кишна јутра у та два дана подсјећају на ова данашња.

Фашисти не могу признати антифашистичку тековину

Данашњи четници и усташе не признају ЗАВНОБиХ, јер фундаментално, како фашисти могу признати антифашистичку тековину Но 1?

Српски народ, а то је дегенерисање повијести властите, к томе одриче се тековине коју су већински заступали њихови дједови и прадједови. 

Зар је могуће не славити Дан када су ти исти преци формирали државу, на чијим темељима данас стојимо, зарад канцеларијско- мафијашких инетерса Милорада Додика и олигархије му? Ето, како видимо, прецизније како чујемо по тужној тишини, могуће је. Па онда потомци, забијене главе између Мркоњић Града и Лакташа слушају како им се РТРС испишава по дједовима, тврдећи како је 25. новембар «непостојећи празник». Или да се изразим у срБском поЈетском казању, продали сте дједове за млаку столицу и нешто фашизма. 

Је л' то исти онај народ који је устао пред фашистичким злом '41 или је ово неки други, лоботомизиран народ, коме је од Раде Врањешевић дражи Дража?

Реторичко је то питање дабоме, које показује сав тријумф ретроактивне фашизације у Срба. Или у преводу, како себи забити аутогол и сврстати се на погрешну страну повијести зарад интереса ситне фукаре.

Изучаваће се ова историјска аномалија и на катедарама за повијест, али и онима задуженим за социјалну патологију и неуропсихијатрију. Сад нема нити студената, нити професора заинтересованих за истину.

 Једнако, као што јуче и данас и на Шехитлуцима и у Мркоњић Граду, осим часних ентузијастичких изузатека, није било никога. Па Додиковом режиму недјеља дође као усуд. Јер, нерадни је дан, а добро је познато да у Републици Српској, ради све «боље, више и јаче» за 25. новембар. Наводно, у инат мрској Федерацији, а заправо у инат костима партизанских предака.

Само, велим, нема то ко да објасни нити дјеци, нити професорима у мањем БиХ ентитету. Није вријеме, јебем ли га и вријеме.

Нове бајке о «старом» ЗАВНОБиХ-у

И онда када помислите да не може горе, јаве се бошњачки ултаранационалистии, којима ЗАВНОБиХ никако није по вољи. Зашто? Па углавном зато што је «застарио»?! Зато што је превазиђен и данас рудиментиран.

Оооо, како би то било дивно. Како би било дивно да је данашња Босна и Херцеговина модерна грађанска држава у којој се и Дерво Сејдић и Јаков Финци могу кандидовати за члана Предсједништва. Али, знате, тога нема и то не постоји. А видите, чуда и Сејдић и Финци и свако живо двоножно биће које није окупатор или сарадник окупатора, имало је право да буде бирано и изабрано.

И то не по Дејтону, него по ЗАВНОБиХ-у. По писању чина и аката одржавотворења БиХ. И оних 247 жена и мушкараца, који су ударали темеље наше земље, својски су то добро и квалитено урадили. Ударили су их тако добро, да се уз све мине, гранате, сепаратистичке тежње и геостатешке земљотресе држе и данас, 75 година послије.

А замислите да су намјесто оних 247 ЉУДИ, темеље ударали Човић, Додик и Изетбеговић јуниор? Па не би нас било ни у кајданкама! СС дивизија са «Принц Еуген» јуришницима не би посла имала. То би се народ под овим модерним велможама самоистријебио док си рекао Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине. И онда кажу да је ЗАВНОБиХ превазиђен?! Ма он је за нас овакве футур трећи.

Хоћемо ли га чувати, тако што ћемо радити на његовој имплементацији више но на дејтонском духу и слову? 

Тешко. Мук Бањалуке и микс шумова из Сарајева говори само једно-ми са толиком количином антифашизма не знамо шта би. Јер, док четничке војводе ничу на таблама бањалучких улица, док фашиста Бусуладжић маше из Сарајева, а из Хрватске одавно звечи «за дом спремни», у пат позицији смо.

На срећу није мат, него је пат, зато што се механизми размишљања могу промијенити.

Дража и Мустафа су нам најмањи проблем

И најмање су опасни ту Дража Михаиловић и Мустафа Бусладжић, они су тек пиони, номене и хепок коцкице данашњег неофашизма. 

Школе, школе без садржаја у којима попови намјесто професора причају повијест, политичари са говорница, који историју читају са мобитела из главе каквог теоретичара завјере, е то је наш канцер. То непоштовање, то непознавање, та маргинализација знања, све је то галиматијас усуда нашег.

Онда нам ријечи Др Ивана Рибара који вели «Босна је била прва која је остварила братство Срба, Хрвата и Муслимана, лако је она имала најкрвавијих дана, иако су ту вршени најкрвавији покољи, није опустошена захваљујући борби Народноослободилачке војске», звуче невјероватно савремено и још невјероватније достижно.

Но, смрт фашизму заувијек, јер ми резервне домовине немамо, јер је ово и моје и твоје и његово, а не само моје, твоје и његово. И на концу, у неким другим вијековима живјеће од Уне до Дрине неки други народи, неке друге културе и цивилизације, од нас ће остати само понеки писани и архитектонски траг.

 Е, на нама је да тај траг саздамо или од поноса или од срамоте.

Оних 247 зидара из Мркоњић Града ударило је поносне темеље-За све нас!

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.