Драган Бурсаћ: Насер око нас

Основа искривљене слике лежи у накарадном систему реципроцитета злочина која вели, ако смо ми имали некаквог Беару, Крстића и Младића, онда је «друга страна» морала имати барем једног таквог.

Dragan Bursać / 04. децембар 2018

Пресуда Насеру Орићу још једном је показала да ми одистински и не знамо у којем временско-просторном квадранту живимо. Заиста је било опскурно слушати бошњачке националисте који узвикују «Аллах је велики» док дочекују «ослободиоца» Орића испред Суда са једне стране и повратну реакцију српске националистичке камариле, која пријети по ко зна који пут да ће «дићи руке и од Суда и од оваквог судства у БиХ».

Знате ли за шта се судило Орићу?

И опет истини за вољу, осим пар колумниста, а који ни сами до краја нису расвијетлили феномен Орића и правде, нико није упутио истиниту поруку и подуку народу. Незнање, страх, дилетантизам, комформизам...? Од свега по мало.

Прво, Насер Орић није оптужен за било какве масовне злочине, е да би му било суђено за исте, па да буде осуђен или ослобођен. Не! Насер Орић је заједно са Сабахудином Мухићем оптужен за убиство три српска војника 1992. године у селима Залазје, Лолићи и Куњерац. Насер Орић је на Другостепеном вијећу Суда Босне и Херцеговине ОСЛОБОЂЕН ових оптужби и (сад за сад) је слободан човјек.

Зашто сад за сад? Па зато што нико и није помињао неке друге оптужнице које би му могле доћи на кућну адресу.

Оно што овдје имамо је фундаментално непознавање случаја «Орић» и од стране тзв. бошњачке заједнице и од стране тзв. српске заједнице, али богме и од стране медија, аналитичара и политичара сваке феле. Намјерно или случајно, тек просудите сами зашто је то тако. Истине ради, испројектована мржња тога дана текла је улицама Сарајева, али и читаве Босне и Херцеговине. Орић је без обзира или баш обзиром на своју ратну и поратну прошлост (п)остао инстан бошњачки херој и архинепријатељ српског народа.

Понављам, Орићу није суђено нити за некакав шверц, нити за дружење са припадницима националистичког покрета Србска част, нити као Милошевићевом тјелохранитељу, нити као масовном злочинцу, који по србијанском предсједнику Вучићу «вади очи Србима».

Дабоме, ови суви факти нису били довољни е да би се спријечила нелогична бујица контрааргументације, а која гласи - Добро, ако је Орић невин, а ко је побио оних 387 српских цивила са општина Братунац, Зворник, Сребреница, Милићи, Шековићи и Калесија у периоду 92-95'?

Зашто је нелогична? Па зато што одговор може бити, могао их је побити било ко, рачунајући и Насера Орића, јер се суд овај пут НИЈЕ бавио том тематиком. А то што се Суд 23 године није бавио «тематиком» убистава 387 људи на територији Босне и Херцеговине говори доста о Суду, али и о начину поимања реалности становника исте те државе.

Посве је нормално у дехуманизованом наративу у којем су ратни злочинци хероји, а жртве бројеви, «затурити» убиство 387 људи. Катастрофално, јадно, мизерно, али истинито. А, да ли је Орић за то крив, макар и по командној одговорности, не знамо. Тек, знамо да није убио три српска заробљена војника. Знамо, опет понављам, да судски није крив за оно за шта је терећен.

Како је Орић постао српски архинепријатељ?

Па опет, поставља се питање како је и зашто Насер Орић постављен у центар мита као паклени лучоноша који сије смрт међу српским цивилима у источној Босни?

Основа искривљене слике лежи у накарадном систему реципроцитета злочина која вели, ако смо ми имали некаквог Беару, Крстића и Младића, онда је «друга страна» морала имати барем једног таквог. Па се у тако склепаном наративу Насер Орић показао управо иделаним ликом. Осветник на бијелом коњу, како су га занимљиво за вријеме рата исто приказивале и бошњачка и српска страна, био је тај виртуелни тас у некаквом измаштаном еквилибријуму злочина. Па још ако му се уклопи прошлост Милошевићевог тјелохранитеља, сумњивог момка из сиве зоне, каматара и нарко дилера, ето приче о бошњачком кољачу.

И ту причу је српска страна довела до перфекције. Наравно, уз свесрдну помоћ бошњачких националистичких јастребова, те БиХ судства и тужилаштва, који НИКАДА нису осудили било кога за оних убијених 387 људи, рачунајући посебно Орића.

Здружени подухват у виртуелном креирању жртава

А како се 387 људи није сигурно самоубило и како је њихова насилна смрт факат, тако је Орић са свим својим врлинама и манама упао у процјеп наратива о бошњачком злочинцу. И остаће он ту још дуго, не толико због хајке српских националиста и неинформисаног обичног пука, него прије свега због катастрофално лошег рада наших Судова.

Па је судство директно криво, не овом својом одлуком, него васколиким нерадом за подстицање, прије свега српског национализма. Па је онда пресуда Орићу баш зато накарадно реинтерпретирана и у року од одмах доведена у контекст убијених Срба источне Босне. Јер кад не раде нити истражни органи, нити више инстанце, када не ради, прије свега људска и етичка потреба за истином у људима који су као војници убијали цивиле, брутално је очекивано стварање мита о бошњачком кољачу и хиљадама ексклузивно његових српских жртава.

Правда је спора али достижна, то дипле готово сви у региону, након пресуде Орићу, мислећи прије свега на његову (судску) невиност, али и на рјешење гнусног злочина убиства 387 људи. Па то би можда и могло да пије воде уколико би се правда покренула. Али правда која налаже истину о налогодавцима и убицама цивила убого стоји у мјесту.

Вјежбање правде

Људи су испред Суда у Сарајеву на дан изрицања пресуде узвикивали да је Алах велики.

Алах ће бити велики када се они који узвикују његово име поздраве са онима који га Богом називају, када схвате да истина жртву из броја претвара у име и презиме, име које је некада имало живот и које је од стране злочинаца уништено. Алах ће бити велик када злочинци именом и презименом буду одговарали за своје злочине. Алах ће бити највећи када навјежбамо разлику између добра и зла, ако је већ Алаховим појмовним апаратом званим етика не прихватимо.

А, одистински, уживљавањем, учитавањем и менталним уписом у стање, свијести жртве пред смрт, као и стањем свијести злочинца пред егзекуцију, можемо вјежбати свој етички апарат. И није то нека новост, нити је тајна, нити је езотерична маштарија и инокосна вјештина.

Тако навјежбани никада не би могли изрећи монструозност какву је ономад рекао Милорад Додик, а која гласи да су снаге под комадом Насера Орића побиле 3267 српских цивлиних жртава. Откуда та болесна патологија насилног сахрањивања својих сународника на одар национализма? Е, она долази из прималног одсуства емпатије. Јер када дехуманизирате човјека и када га стаљиновски сведете на број, онда вам је свеједно, здравом разуму уз инат да ли је убијено 387 или 3267 људи. И дапаче, што је број већи, што је морталитет виртуелни болдованији, тим боље.

Али, ко вам даје правни оквир за такво лудовање? Па управо судство и истражни органи Босне и Херцеговине, којима је још мање стало до костију оних 387 мртвих цивила.

Ако ми сви заједно ни 23 године након рата не знамо за шта је суђен Насер Орић, а камоли шта је заиста радио, ако незнање користимо за иживљавање нацоналистичких страсти, ако ће ова ситуација, овај хабитус, и на концу овај текст, послужити само да би импотентна политичка врхушка земље моје рекла, у праву си и окренула се на другу страну, ништа, али ништа нисмо урадили и на добром смо путу да то ништа преточимо у вјечни данак у крви у којем се чека сваки нови сукоб, како би нож, пушка или граната одмијенила и у освети надокнадила правду и правичност.


Па би, за крај, требало призват пјесника Марака Томаша у реалност и његове стихове, јер још увијек боље говоре о нама од једа наших анализа.

Није ово, Вења, да простиш, Русија. Ово је Босна и Херцеговина, земља неодлучних и поражених,

Овдје постоји гомила балегастих алибија да не подузмеш баш ништа,
Ниједан рат никад није завршио, само је одгођен за другу прилику,
а дошло је, самом крају је дошло, о души се ради, о црнилу испод
ноктију.

Босанци и Херцеговци ми иду на јетра, све је то го пропао Југославен,
стока која предуго буљи у мјесец, рекао би Букоwски.
Слобода једних је затвор другима и тако стољећима у круг.
Убице једних су хероји другима и тако стољећима, Вења (…)
осјетљив сам,
тешко подносим све те кости
које затрпавају централне информативне емисије.

Има и истински гладних, просто да се сажалиш, старих, Вења, понижених,
одузетог достојанства, рат узима жртве и у мирнодопским
временима,
Данак се плаћа у достојанству и људскости.
Због тога ја пишам на њихов рат
и посерем се на њихов мир.(…)

 

 

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.